Ivanino blago

Vanja ne govori.
Ali to nije prevelika prepreka za komunikaciju, makar ne onu osnovnu.
Razume dosta pojmova za objekte i radnje koje upotrebljava.

U članku na engleskom pronašla sam veliki broj načina komunikacije sa detetom koje ne govori. Do mnogih od njih sam došla sama, intuitivno, naročito one sa početka spiska, njih uglavnom sve koristimo. Da me je neko pitao pre čitanja ovog teksta da objasnim kako komuniciramo, možda bih uspela da nabrojim 5-6, ali čitajući shvatam da smo zapravo nas dve učile zajedno i postupno kako da komuniciramo. U vrtiću koriste još i flashcards, njih nameravam da uvedem uskoro i kod kuće.
Napredne tehnike sa kraja spiska još nismo isprobavali, proučićemo ih.

Evo linka do članka da pogledate sami:
23 Ways To Communicate With A Non-Verbal Child

“Just because a person can’t speak doesn’t mean they have nothing to say.”

Večera. Posle večere iz špajza donela sok, mali tetrapak, na slamku. Sama odvoji slamku, i čeka da joj namestim.

Ja sam u drugoj sobi, donosi mi tetrapak mleka, od pola litre. Pomislim htela je još soka, ali onaj malopre je bio poslednji. Smislim da joj stavim veliku slamku. Malo negoduje. Povuče dva gutljaja, vadi slamku, pokazuje mi čašu. Sipam joj u čašu i odlazim ponovo u sobu.

Posle tri minuta, donosi mi otvorenu kesu Nesquika, pažljivo da ne prospe. Kesa stoji u gornjem kuhinjskom elementu. Nisam ni znala da može da dohvati. Zapravo sam znala, donosi mi čaše, koje takođe stoje u gornjem delu, pored, ali nešto mi nije palo na pamet..

Ono prethodno mleko iz čaše je popila, uzimam tetrapak da joj sipam, kad vidi da izlazi belo, malo negoduje. Uzimam kašičicu, sipam Nesquick u mleko, i promešam. Kad vidi da se boja promenila, vidno je zadovoljna, popi još jednu čašu, naiskap.

Sad malo flashback from childhood.

E pa u to vreme, ovde nije bio da se kupi Nesquick, samo Kraš ekspres i Benko. Odvratni, preslatki. Jedva sam čekala da iz Pariza dođu ujak ili tetka, i donesu pravi Nesquick.

I da se ponovim, ko zna koji put.
Mnogo više ona ume i zna nego što pokazuje,
ili što mi mislimo ili možemo da pretpostavimo.

Danas se održala sedma izložba oldtajmera, na platou ispred Saobraćajnog fakulteta, u organizaciji Udruženja istoričara automobilizma.

Prva koje se ja sećam, a da je padala kiša. Nole reče da je padala i pre dve godine, ja se ne sećam, a ni fotografije mi ne izgledaju “mokre”.

Daleko manja gužva (opet ćemo se vaditi na kišu) ali automobila dovoljno da biste uživali.

Ova priča predstavlja ženski obilazak. Eto, nas tri koleginice koje smo pre određenog broja godina radile u istom projektnom timu (nemoj da je neko pitao koliko) srele smo se, neke namerno, a neke slučajno. Tu je bio i Nole, da uslika nas, a mi smo slikali lepe automobile.

Prvo naravno slika sa sprata. Ova je sa  trećeg.

Za početak obilaska, tu je Dodge skriven ispod nadsrešnice, onaj isti prošlogodišnji.

Specijalno za nas, vlasnik nam demonstrira sirenu.

Odmah do njega beli lepotan.

Još jedan beli lepotan.

Kamionče kao iz američkih filmova.

Mali crveni NSU, sav kišom poprskan.

Tu je naravno i prvi autobus iz Mislođina, nismo videli dekicu (al je bio pre neki vikend na Sajmu automobila).

Tri Minija, kao uskršnja jaja. Izvirio i još jedan, slične divne uskršnje boje.

A onda još jedan, dvobojni, našeg studenta, drumca, za malo pa potpuno u saobraćajskim bojama (pogledajte stubove). I da ne bude da smo se samo  nas tri slikale, evo Noleta na drugoj fotografiji.

I da ne zaboravimo motocikl pod strehom. Specijalne detalje slikao Nole.

I na kraju, ali ne najmanje važno, nas tri. Onda, i danas.

Ne znam da li treba da napomenem, da naravno nismo mogle da se setimo kako je koja stajala, pa smo probale da napravimo sve permutacije (da vam kaže vaša statističarka, to su permutacije bez ponavljanja od tri elementa, ima ih 3!=6), ali, kao po Marfiju, onu pravu nismo potrefile.

Za to vreme dok smo se nas tri slikale i obilazile lepotane, oni su unutra nešto pričali. Sa  prof. Brankom (novim nam Dekanom) smo se mimoišli, samo ga je Nole spazio. Tako nam i treba kad kasnimo. Vadićemo se na kišu.

Možete pogledati sve ovogodišnje fotografije ovde. Ako vas zanimaju ranije izložbe, one su opisane ovde.

I naravno, vidimo se dogodine.

Ma ko kaže da nije stiglo proleće?

Pogledajte naše vrtićko drvo, procvetalo, a imamo i najnovije stanovnike, divne šarene gusenice od kutija za jaja.
(sutra bolje slike fotoaparatom, i Vanja na njima, ako bude htela da pozira, danas joj se žurilo kući)

Mešavina starog i novog, da se ne zaboravi, pronalazi i priprema M.Č. aka zajebant.

Da li je čuveni beogradski izraz „kod konja“ nastao još 1882. godine prilikom otkrivanja spomenika knezu Mihailu ili nakon Drugog svetskog rata kao komunistički podsmeh kraljevskoj dinastiji ili je pak u pitanju žargon nastao 50-ih godina prošlog veka.

Fotomontaža oko spomenika, na mestu kioska danas prazno (foto 24sata.rs)

Kada je decembra 1882. godine spomenik knezu Mihailu, koji je izradio čuveni skulptor iz Ravene Enriko Paci, svečano otkriven, čitava beogradska elita tog vremena ostala je zabezeknuta, a skandal je dugo bio jedna od glavnih tema mnogih istorijskih i umetničkih istraživanja. Naime, činjenica da je veliki vojskovođa prikazan bez šapke i sa dugom bradom, razočarala je i neprijatno iznenadila većinu okupljenih jer su vojskovođe u to vreme prikazivane sa kapom i nipošto nisu smeli da budu neobrijani.

Ubrzo se Beogradom pronela vest da je Paci izvršio samoubistvo zbog oštre kritike naroda, ali je kasnije potvrđeno da je umro prirodnom smrću u Firenci. Istoričari, međutim, imaju drugo objašnjenje zbog čega je umetnik izradio gologlavog kneza.

Spomenik knezu Mihailu izrađen je po ugledu na konjaničku statuu Marka Aurelija. Najverovatnije da je Paci, zbog verističkog izraza i statue koju je koristio kao model izostavio šapku, mada postoji niz drugih teorija – kaže Nebojša Damjanović, kustos savetnik Istorijskog muzeja Srbije.

Kao i danas, glavno sastajalište bio je Trg republike, kome je trebalo smisliti interni naziv. Većina starijih Beograđana tvrdi da je termin „konj“ nastao u kafani „Drina“ pored spomenika, u mondenskom sastajlištu 50-ih godina, kada omladina sve više počinje da se oskreće zapadnoj kulturi. Momci su vozili vespe i nosili šimike, a devojke široke suknje sa žiponima i espadrile. Jedni su smatrali da terminom „kod konja” mladi iskazuju svoj stav prema režimu i Republici, drugi da se podsmevaju kraljevskoj dinastiji, a najviše je onih koji veruju da je u pitanju čist žargon i praktičnost u govoru jer je reč „konj” zvučnija nego spomenik ili knez Mihailo.
Danas spomenik knezu Mihailu Obrenoviću nije u najboljem stanju. Iako je nedavno uređen i očišćen, opet je išvrljan i ispisan grafitima. Oko njega su rupe, a u centralnom delu Trga republike nalaze se ispucale žardinjere i asfalt.

Danas je 14. mart, u zemljama u kojima se datumi pišu obrnuto nego u srpskom jeziku, prvo mesec pa godina, današnji datum se piše 3.14. što je svima poznata skraćena vrednost Ludolfovog broja π. Na engleskom, grčko slovo π čita se (\ˈpī\) što je identično izgovoru reči pita pie \ˈpī\. Zato se na ovaj dan često prave pite ukrašene grčkim slovom, ili vrednošću Ludolfovog broja.

Postoji i dan aproksimacije broja π , 22. juli pošto je 22/7=3.14.

Neke lepe primerke ovakvih pita možete potražiti  sami, meni su se naročito dopale ove: prva, druga, treća.

Evo mog skromnog doprinosa za pi day: pi pie.

Testo za pitu pravljeno je prema receptu sa sajta Marte Stjuart, recept Sare Keri. Zaista je izuzetno jednostavno napraviti testo, dok je malo teže rastanjiti testo bez pucanja, a naročito iseći i preneti sitne delove.

Razmislite pre nego što upotrebite tu reč.

Mešavina starog i novog, da se ne zaboravi, priprema M.Č. aka zajebant.

Zgrada Pošte 6 kod Glavne železničke stanice u Savskoj ulici nekada je bila najlepše zdanje u savskom amfiteatru, a danas je neugledna građevina u koju Beograđani pogledaju samo kada ih zanima tačno vreme i trenutna temperatura, jer se ti podaci očitavaju na displeju postavljenom na zgradi.

Fotomontaža Pošte koja je izgubila sjaj nakon bombardovanja (foto 24sata.rs)

Palata Pošte sagrađena je 1929. godine i po mnogim kritičarima predstavljala je vrhunac stvaralaštva arhitekte Momira Korunovića. Projektovana je u srpsko-vizantijskom stilu koji je jedini autentični pravac u arhitekturi nastao na ovim prostorima. U istom stilu izgrađena je i zgrada Muzeja PTT u Palmotićevoj i stari DIF u Deligradskoj ulici.

Palata je pretrpela velika oštećenja u nacističkom i savezničkom bombardovanju, da bi nakon Drugog svetskog rata doživela potpunu rekonstrukciju. Arhitekta Pavle Krat, napravio je novi projekat, po kome je zdanje skraćeno za dva sprata, a sa fasade su skinuti svi dekorativni elementi i ornamentika. Na zaprepašćenje mnogih tadašnjih Beograđana, najlepše zdanje u savskom amfiteatru nakon rata je pretvoreno u bezličnu četvrtastu građevinu pravih linija, koja se nikako nije uklapala u postojeći ambijent.

Lepota i veličina nekadašnje palate su neiscrpne teme razgovora ljubitelja starog Beograda. U javnosti su se često pojavljivali komentari zvaničnika koji su obećavali da će obezbediti sredstva i finansirati potpunu obnovu fasade na Pošti i vratiti joj predratni izgled.