Ovaj blog je apolitičan. Bio je od sad, a biće i dalje. Ustvari, Joe je kriv, on je prvi počeo, ja ću samo da se malo nadovežem. Samo malo.
Ovo i nije politička reakcija. Ovo je stručna reakcija na iznete zaključke.

Dakle, ovako. Čitam raznorazne vesti na RSS, i uvek mi one o saobraćaju i osobama sa smetnjama u razvoju privuku više pažnje.
Pročitam malopre ovo:

Vučić: Gužve zbog nesposobne vlasti
5. maj 2008. | 11:04 | Izvor: Tanjug
Beograd — Kandidat SRS-a za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić izjavio je da Beograđani kasne na posao zbog “nesposobnosti gradskih vlasti da reše gužve u saobraćaju”.

Na prilazu Brankovog mosta sa novobeogradske strane Vučić je izjavio da Beograđani svakog dana kasne na posao od 30 do 45 minuta, kao i da “nemaju vremena ujutru da doručkuju ni da popiju kafu”.

…

Na osnovu kojih činjenica je donet ovaj zaključak? Rekla bih da je “iz rukava”.

Kasne samo oni koji nisu krenuli na vreme.

Da, gužva je, pa šta?
Bolje nego prazan autoput iz vremena malog i ostalih Đokica…
(a uzgred, jutros baš i nije bila neka tako strašna gužva kakva inače ume da bude)

“Živi bili automobili!”

Hm… kako ovog gosta da predstavim. Joe, još jedan od virtuelnih. Naučih od njega dosta, učim i dalje. Dobar je učitelj, doduše ponekad moram dooobro da se udubim da bih razumela. Ponekad ni to nije dovoljno. Joe, hvala ti i dobro došao (šapnuće mi valjda da li se ovo piše odvojeno ili zajedno).

Putujući danonoćno poslednjih dana, pokušavo sam da sagledam lica Srbije. Osim neponovljivo autentičnih obrisa prirode i raznolikog pejzaža, zaprepastila me je predizborna jednoličnost. Sela, palanke, varoši i ono što mi rado nazivamo gradovima, a oni to zapravo nisu, bezotporno naliče jedni drugima. Cirkuski šareniš, kao posledica nestilističnog šminjkanja ”urbanih” površina, potvrđuje isključivu dnevno-političku angažovanost aktuelnih vlasti. Plakati u hiljadu boja vise i sa žica za sušenje veša. Na svakom koraku slogani, obećanja, demagoške fraze…. Tovari političara, kancelarijskih mastiljara, birokrata, analitičara, statističara, pogubljeno raštrkani po Srbiji, neprestano mi uleću u vidokrug. Birokratski jezik ušao i u uši pijačnih prodavaca, konduktera, uličnih čistača. Raskoračje pri svakom narednom koraku, uliva mi sve više istinu o apsurdu, kao jedinoj našoj konačnosti. Politikantske aspiracije odavno su prešle okvire realnog, ali su sada dobile i svoj zaokruženi oblik agresivnog divljaštva. Niko nije pošteđen. Počinjem da brinem za svoj duhovni prostor, a kako se odvija, razvija i zavija svesrpska svest, izgleda da će nam biti ugrožen i telesni prostor.

Živela Srbija!

Joe

Sutra je i jedno i drugo.

Kako se zakazuju manifestacije u gradu? Bez razmišljanja i planiranja, izgleda.

Neki običan razgovor. Pitam gospodina Starbucks-a pitanje iz naslova. Gospodin Starbucks je, da vam ga sad ne predstavljam previše, jedan od onih mojiih virtuelnih prijetelja koji me nisu nikad u životu videli, pa mi svesrdno pomažu (sećate se mog posta o tome). Dobih ovaj odgovor, koji uz dopuštenje ovde objavljujem.

Otkud sad odjednom takvo pitanje?
Rešila da pakuješ kofere pa se raspituješ, ili…

Nije loše, uopšte nije loše. Naravno, daleko i od toga da mi je super. Dođe mi ponekad i da ih sve oteram u i odem. Negde. Na treću stranu. Ili kući.
Sa materijalne strane, mnogo mi je bolje nego što mi je bilo tu. Ne odlazi mi cela plata samo na stan. Ne moram još dodatno, pored posla, da tezgarim kod polupismenog bizMismena da bih spojio od prvog do prvog. Odlazak u restoran na ručak/večeru je obična stvar i ne gledaš na to kao na “event”. Ne izvrće mi se utroba od smrada i znoja u prepunom gradskom autobusu, na +70 stepeni u istom. Takođe, ne čekam ga jer dolazi tačno u minut, i danju i noću. Na kraju krajeva, i nije bus nego metro. A i efikasniji je od auta, budući da za 17 minuta pređem 40 kilometara (Hamburg ima oko 100km u prečniku) i nema problema sa parkiranjem.

Međutim. Nisam nostalgičan tip, ali nedostaje mi ponekad da pročavrljam uživo uz kaficu s nekim dragim ljudima, u nekoj lepoj letnjoj bašti. Da zapalim cigaretu, iako sam ostavio. Nedostaju mi ljudi s kojima mogu da se smejem internim šalama, nastalim toliko davno i pod takvim okolnostima da je potrebno bar nekoliko minuta uvoda da bi se objasnile nekom trećem.

Ovdašnji su ljudi drugačiji, njihova shvatanja i ono što podrazumevaju pod normalnim se malo razlikuje on naših (balkanskih) shvatanja i poimanja normalnog, ali u principu nisu loši. Govorim o Hamburgu, koji je inače vrlo internacionalan, ne znam kako je u drugim delovima “Švabije”.

Mr Starbucks, ona kafa što je onomad promašismo, još te čeka. U Costi, doduše.

Sećate li se ovoga?
Mića Tatić i emisija “Na slovo, na slovo”
Ja baš i ne, ali me je džingl na jutarnjem programu B92 podsetio.
Mnogo mi je lep ovaj tekst.
Pisao je Duško Radović.

E pa lepo, kaže čovek danas je CSS Naked Day.

Verujem mu.

I ja bih rado. Al još samo da skapiram kako se to radi…

Kaže mi čovek, “samo skineš CSS stilove”

Aha, da, SAMO.

Za nekog je to možda samo, za mene su to španska sela.

Unajmih ličnog programera. Što bre neko nije lepo objasnio za nas samouke blogere, i mi bismo rado učestvovali u vašim uvrnutim zezancijama.

I eto, gledajte me danas ovako.

Ž, hvala ti do neba, sutra da mi vratiš moje krpice

Neko ti “ponudi pomoć” ovakvom porukom
ako treba pomoć oko Vanje javi
Pišem sa navodnicima, jer mi je baš to prošlo kroz glavu kad sam poruku dobila, a par dana kasnije se pokazalo da je upravo tako.

Poštovani čitaoče, molim te obrati pažnju na bezlični oblik u poruci, nije “ako ti treba” pomoć, pa kome može da zatreba nego meni. Ali ja ne postojim.

Par dana kasnije, pomoć mi je bila potrebna, tako sam makar mislila. Zamolim, ličnim oblikom “možeš li”. Pomoć je sa vremenskom zadrškom odbijena. Snalazim se nekako, svakako, onako kako moram.

Još par dana kasnije, ne znam šta mi je bilo, ponovo zatražim pomoć. Ovog puta ostaje bez odgovora. Kad upitah zašto nema odgovora, dobih odgovor: Dovešću je večeras. Zahvalih se na “pomoći”. I dobih odgovor: nema problema.

Uspeh ja i tada da izguram bez “pomoći”, neki su drugi ljudi pomogli, onako kako su umeli ili mogli u datom momentu. Hvala im. A ja samo da zapišem, da ne zaboravim.

Već sam pisala o pomoći, ali ovu, pro forme ponuđenu, da je nikad ne pružiš, tu sam zaboravila.

Napisah jednom i ovo

fascinira me
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše)

…

zahvalna sam
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.

I još samo nešto, ne želim da budem zlobna, ali ove mi reči dolaze na um:

Neko to od gore vidi sve. - Đole Balašević

Tu smo mi, samo je Vanja malo bolesna. Malo kašlja i temperature, ništa strašno.

E to nije strašno, ali nešto drugo u mojim očima itekako jeste.
Juče smo Vanja i ja jedva našle taksi koji je pristao da nas poveze do kuće.

Od kuće zovem taxi telefonom, idemo u DZ (Dom Zdravlja, naravski). Jedno udruženje (koje pita za destinaciju) “nema nikog u blizini, molimo probajte kasnije”. Drugo udruženje posle dužeg čekanja šalje nam vozilo. Pritom, moram da pomenem da smo stalne mušterije, i da se svakog dana vozimo, znaju me već kad kažem adresu.

Odradili u DZ šta smo imali.

Izlazimo. Taksi stanica je neposredno pored DZ. Velika taxi stanica. Imam iskustva od ranije, vrlo neprijatnog, pa i ne pitam prvog, nego idemo do kraja reda, prilazim jednom koji je, po mojoj proceni, 12-15 u redu. Čuje dokle treba da nas vozi, odbija, kaže, pitajte nekog drugog. Pitamo drugog, isto. Tek je treći pristao da nas poveze.

Razmišljam sad, šta je ustvari trebalo da uradim. Da onoj dvojici zapišem brojeve i udruženja i da podnesem prijave? Da podnesem prijave policiji?

Taxi služba je usluga. Ako niste spremni da radite onako kako pravila kažu (a pravila kažu da se ne sme da odbije vožnja - tako sam barem ja razumela ova pravila ovde) onda nemojte ni da radite.

Čisto informacije radi, start je 98 dinara, a iznos na taksimetru do moje kuće 175 dinara.

Šta mislite o ovome? Nije prvi put da se dešava, pa onda sigurno nije ni poslednji. Kako da ubuduće reagujem?
Pritom, vide da imam dete koje slobodno mogu da kažem “jedva hoda”, sapliće se o svaku neravninu, iako je sve vreme držim za ruku.

Zaista, nisam do sad nikog ni za šta prijavila, ali mislim da je vreme da počnem, pogotovo, što mi se na ovoj taxi stanici ovakva situacija desila barem 20 puta.
Zapravo, budem besna u tom trenutku, ali mi je važnije da ono što treba odradim do kraja (u ovom slučaju da se dovučem do kuće) i posle zaboravim koju sam nameru imala.

Sad će moja prijateljica Laluve da me opet opomene da previše pričam o taksistima…

Silaženje niz stepenice je veoma složena motorička radnja. Znali ste to, jel da?

Samostalno penjanje to već odavno znamo, i vežbamo kad god možemo, tj kad god ne žurimo. Ume ponekad, kad hoće, da se popne nekoliko stepenika (2-3, ne više) i bez držanja za gelender ili zid.

Pre neki dan mi se učinilo da je htela sama da krene da silazi niz stepenice, ali mislim da sam ja to, pomalo nesvesno, odložila. Strah me je uvek od silaska niz stepenice, jako je nestabilna, bojim se da će da se skotrlja, pa je uvek čvrsto držim za ruku. Čak i tako, ume da smandrlja nogama, i “preskoči” poneki stepenik.

Jutros, izlazimo iz stana, ja zaključavam vrata, ona me obično čeka na vrhu stepenica, držeći se za gelender. Vidim je ja da će probati da siđe stepenik, pustim je da sama to uradi, ali sam na malom rastojanju, spremna da je ulovim ako zatreba. Sišla je jedan stepenik, pa još jedan. Onda je stala, okrenula se prema meni i nabacila kez, kao da hoće da mi kaže: “jel da da sam ovo dobro uradila”.

Evo me plačem.

Malopre, zvoni mi neki čovek, drži koverat u ruci. Sama sam, otvaram.
Predstavlja se, kaže ja sam iz škole te i te, vi imate dete koje treba sad da krene u školu, pa sam vam doneo mali promotivni film o našoj školi.
Zbunio me totalno.
Samo sam uspela da mu odgovorim da imam dete odgovarajućeg godišta, ali pošto je ometeno u razvoju, neće ići u školu.
On se silno izvinjava, kaže dobijaju spisak iz Opštine…
Ja uzimam koverat sa diskom unutra i nekim papirima, zahvaljujem se čoveku, on se ponovo izvinjava i odlazi.
Ja zatvaram vrata i počinjem da plačem.

Pojma nemam kako ide procedura oko upisa dece u školu, ali potresla sam se veoma.
Sad vidim da u materijalu koji sam dobila ima i sajt i email adresa direktora škole, razmišljam se da mu pošaljem email.

Sa druge strane, ne znam ni kako bi oni mogli da znaju da moje dete nije za školu, osim da, recimo kontaktiraju Centar za socijalni rad, ili Dom Zdravlja. Moje dete je u sistemu, pa bi nas možda pronašli, ali šta je sa ostalima?

Moram još da razmislim…