Kao da me voz pregazio

Kao da me voz pregazio Već danima sam sa raspoloženjem u totalnom down-u, a sad me još i virus sustigao. E pa tako mi i treba kad sam za doček sa do pola zalečenim grlom išla na Trg. I naravno, sutradan opet užas. Tri dana se kao lečim vitaminima i kojekakvim babskim lekovima, ali ništa ne pomaže. Jutros počela sa antibioticima. Snage nemam ni trunke, iako su, hvala Bogu, prethodna tri dana Vanja i Miša bili kod njegovih, a ja se kod kuće odmarala.

Teška je brate ona, skoro 15 kg, a sa hodanjem nije baš najsigurnija. Moram u svakom trenutku da sam korak iza nje, ne smem uopšte da odem iz sobe ni minut, a da je ona bez nadzora. Zato, kad god idem da stavim ručak, do kupatila ili nešto slično, moram da je stavim u ogradicu. I zato me strašno grize savest, u ogradici mi izgleda kao da je u zatvoru. Ali moram, nemam drugo rešenje, bolje mi je to nego da zvekne negde glavom u neki ćošak, pa šta sam onda uradila!!
Eto, da se malo izjadam, inače sve je drugo OK. Od lekića manje spava, jako teško zaspi, mislim da joj je malo lošija i ravnoteža (lošije hoda), ima neredovnu stolicu…
U mojoj glavi je ogromna briga i neizvesnost oko odlaska u bolnicu i pretraga, strah od toga šta će možda pronaći, i još više od toga šta neće pronaći, a trebalo bi.

Još 7 dana neizvesnosti…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *