Pre neki dan je Vanja ustala sama, na sred sobe, tj. ne držeći se ni za šta. Ja nisam videla kad je to prvi put uradila.

Danas je pokušala 10-tak puta, i tri puta joj je uspelo.

Iz četvoronožnog, iskorak jednom nogom, onda drugom, i HOP, ustade.

JUPIIIIIIIII.

Obećala sam komentare, pa evo ih.

Prvo, ako se ono na čemu smo bili zove komisija, onda zapravo ne razumem zašto tako i ne rade. Pa zar nije bilo logičnije da su lepo svi zajedno seli sa nama, pitali ko je šta imao, manje bi vremena potrošili, svog i mog. Nije meni teško da sto puta ako treba ispričam jedno isto, ali stvarno ne vidim svrhu. Potrebno je samo malo organizacije, i ništa više. Ali koga je to briga, država plaća.

Sad će neki reći da nismo mi jedini. A zapravo je ovako: kad smo došli, nije bilo nikog, dok je sestra popunjavala neke obrasce, dolazi još jedno dete, a ubrzo zatim i treće, svi za kategorizaciju. Sad ja razmišljam, ja sam imala zakazano za 9h, a to znači da su i ostalo dvoje dece imali zakazano u isto vreme. Opet bez organizacije.

Dok smo obavljali razgovore, nije se pojavio ni jedan novi pacijent. Na poslednjem razgovoru, sa defektologom, ulazi sestra i unosi karton (kasnije saznajem da je od deteta koje je treće došlo) a defektolog prokomentariše “Jao al’ je danas neka gužva!”. Ja tu ostajem totalno bez teksta.
Stvarno, tri pacijenta, za njih tri, strašna je gužva, zar ne?

Dakle, ovako to beše…

Došli mi tamo nešto pre 9. To je jedna odvojena zgrada u kojoj je smešten dispanzer za mentalno zdravlje. Veliki hol, nekoliko ordinacija, šalter, i to je to. Nikog nije bilo i ja sam odmah predala knjižicu. Sestra me propitala nekoliko detalja, da popuni karton.

Prvo smo išli kod doktorke koja je predsednik komisije. Neuropsihijatar. Ona je pogledala sve nalaze, ja joj ispričala šta je sve bilo. Petnaestak minuta.
Sledeća je bila psiholog. Opet isto. Ja sve ispričala, ona pitala još ponešto, rekla mi kako stvari stoje sa ostalim pravima koje mogu da ostvarim posle kategorizacija (što sam uglavnom znala) i na koji način da to uradim (to je bio pun pogodak ovog razgovora). Opet petnaestak minuta.
Dalje ide defektolog. Opet sve isto. Dakle, ja pričam, ona zapisuje, pita još ponešto ako sam ja zaboravila da ispričam. Petnaestak minuta ponovo.

Trebalo je još da idemo i kod socijalnog radnika, ali je gospođa trenutno na odmoru. Ostali članovi komisije su se složili da nećemo trebati ponovo da dolazimo, da su oni uzeli dovoljno podataka koji su im potrebni, i da smo mi zapravo završili. Oni će se sad sastati zajedno, da napišu uzveštaj sa komisije, to proslediti kome već treba… i rešenje će stići na kućnu adresu. I to je to.

Imam ja još neke komentare, ali sad nemam vremena.
Pozdrav svima koji dolaze. Cmok

Zvala me danas gospođa/gospođica iz Doma Zdravlja Zemun, u četvrtak 11.8. u 9h idemo na lekarsku komisiju za kategorizaciju.

E, pa dobro, sad bar znam da smo da smo negde stigli. Jedino mi je bilo malo čudno da su zakazali komisiju a da me nisu zvali da pitaju da li mi taj termin uopšte odgovara. Ne bih da cepidlačim, ali Vanja četvrtkom u 9 ima terapiju sa defektologom, koju ću morati da otkažem, ne baš drage volje.

Dakle, videćemo prekosutra šta će da nam kažu. Do tad, sve vas puno pozdravljamo.

Danas pričam sa kumom preko msn-a i evo dela razgovora:

Ona: sanjala sam vas noćas!!!
Ja : iiiiiiiii?
Ona: zapravo tvoju decu!
Ja : množina????????
Ona: da, da! rodila si i dečaka a Vanja mi je pričala kako je on naučio da puzi!!! Mnogo je lep bio san!
Ja : Vanja ti pričala!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ona: da!
Ja : jao sva sam se naježila…
Ja : :’( mi krenule
Ona: i to znaš kako lepo kao moj kum Đole kad je bio manji… onako tepavo tj. ono sss znaš kako to neka deca pričaju mazno…
Ja : :’(
Ona: nemoj da plačes molim te
Ja : :’(
Ona: bili su mnogo slatki
Ja : Ona: pa da Ja : :D:’(
Ona: dečak je plav a Vanja je imala šiške
Ja : a ti se svega sećaš sta sanjaš, blago tebi…
Ona: pa ne baš svega ali tako ponekad da
Ja : jao ja se skoro nikad ne sećam, možda se sve ukupno sećam dva ili tri sna, oduvek

U nedelju joj je malo bio otečen desni kapak, ništa strašno. Jutros se budi, kapak puno otečen, ne može da otvori oko. Zovem Dom zdravlja, njena doktorka radi popodne. Odlazimo u 1, tad počinje smena. Njena doktorka ipak nije tu, na odmoru je, menja je neka druga. Najviše mrzim kad je pregleda neko ko je ranije nikad nije pregledao, onda moram sve da objašnjavam.

Još u čekaonici Vanja je nervozna dok čekamo da dođemo na red (jedni su se naravno ubacili preko reda), drugi smo, i čekamo 15tak minuta. Pomislili biste da to nije mnogo. U čekaonici je sparno, vrućina, i ona je nervozna. Plače. Ja je nosam. Manja deca postave roditeljima po neko pitanje, u stilu, “zašto plače?” i dobijaju razne odgovore. Veća deca i roditelji bulje. Meni je neprijatno, a znam da ne bi trebalo.

Ulazimo u ordinaciju, ona na mahove vrišti, hoće prema vratima. Moja prva rečenica je “ona ima neurološke probleme, zato ovako plače”. Sve vreme vičem, kako bih nadglasala njeno vrištanje.
Ovo na oku naravno, nije ništa strašno, samo ujed insekta, sirup Pressing, malo hladne obloge i to je sve. Ali za taj sirup mora da me pita jel ga ranije pila, da li možda nema problema sa disanjem, da li pije neke lekove…
Imala sam ja taj sirup kod kuće, i mislila sam da joj ga dam još ujutru, ali nekako nisam imala hrabrosti na svoju ruku.
U ordinaciji smo ostali najviše 5 minuta. Idemo kući. Vanja vrišti i dalje. Ne smiruje se ni kad smo ušli u kola, do kuće ima 3 minuta vožnje, tek kad smo ušli, prestaje da plače…
Eto, tako se završila mala dogodovština.