Srećna Vam ova godina Nova,
najlepše sve
nek’ Vam donese što pre,
radost i snovi,
poljupci ovi od srca svi,
a u tom srcu ste Vi.

Onda smo išli na predstavu sa Deda Mrazom, ali mama je zaboravila aparat gore u tašni. I ja sam gledala predstavu, ali sam pred kraj ipak otišla, postalo mi je dosadno. Druge tete su slikale i predstavu pa ako dobijemo slike, stavićemo ih da vidite.
Posle je trebalo da dođe čika da nas slika sa Deda Mrazom, ali on je kasnio, i ja sam otišla kući.
Da vam kažem nešto u poverenju. Opet nisam htela da jedem, bila je gibanica. Psssst. Nemojte nikom da kažete.

Kad dođemo u vrtić, mama mi obuje patofnice i za ruku me dovede do zelenih vrata. Ja se nekad malo ljutim, pa kad ulazim, mama kaže “evo stigla sirena”. Ona ustvari misli Sirena, jel da?

Kad dođe po mene, pozvoni na zvonce koje odsvira i onda ne teta dovede do zelenih vrata. Ja onda vidim dedu u dnu hodnika i prođem pored mame k’o da je nema i odem do dede dok se mama ispriča sa tetom. Sad mi je lepo u vrtiću, neću baš da se igram sa tetama i decom, radije švrćkam po sobi i gledam razne stvari.
A onda bi oni hteli da ja jedem.
E pa neću… Baš neću… I uvek se naljutim.
Kaže teta mami da sam pljunula sutlijaš.
“Kako pljunula”, kaže mama, “ona ne ume da pljune”.
Umem, umem, ali samo u vrtiću, pa što da pljunem kod kuće kad mi mama daje, svašta…

Prvo je bila predstava, malo je bilo glasno i pravljeno za veću decu, ali ja sam odgledala do kraja.

Onda je Deda Mraz delio poklone…
Dobila sam bebu koja svašta ume, plače, pije mleko, podriguje, smeje se, priča… ma sve kao prava beba.

Pa bila sam u vrtiću, šta ste mislili?

Igrala sam se sa veeelikom loptom, onda sam slušala muziku, malo igrala, i nasmejala se teti, prvi put. Pa morala je valjda da zasluži moj osmeh, ne može to odmah svako da dobije.

Onda sam smazala neku užinicu pa je mama došla po mene.

Tata danas nije radio. Danas nam je Slava. Sveti Nikola. Mama me probudila u 7, a ja sam baš htela još da spavam. Spremili smo se, doručkovali i išli na vežbe.

Prvo Fizikalna terapija. Bilo je OK, Marija me nije mnogo mučila. Vežbali smo ravnotežu u čučnju. Znate li kako je teško da se čuči kad si bos. Meni jeste, to ne volim. Onda sam još vežbala da ustanem bez držanja iz čučećeg položaja. Ni ovo nije baš mnogo zabavno, ali dadoše mi neke kocke koje su mi se dopale, pa je odmah išlo bolje.

Onda je na redu Radna terapija. Nikad ne volim ponedeljkom radnu. Uvek mislim kad izađem sa fizikalne da ću ići kući, kad ono… Čeka me još… Mama je morala samnom unutra. Sedela sam u krilu i ništa nisam htela da radim. Terali su me da ubacujem neke voćke u kutiju, a ja to baš ne volim. Pa zar do sad nisu naučili da to najviše mrzim. Pa dobro, možda ne baš najviše!

E, a onda smo otišli u vrtić. Baš sam se obradovala kad sam tamo stigla. Ustvari, prvo nisam htela da izađem iz kola, ne znate vi kako ja volim da se vozim, to je nešto najlepše. A onda kad sam videla gde me mama vodi, odmah sam se oraspoložila. Tamo ima puno dece i igračaka. A sreli smo mog druga Saleta koji je još odavno samnom zajedno vežbao. Jao koliko je on porastao, jedva sam ga prepoznala. Bila sam u vrtiću cela dva sata i uopšte nisam plakala. Mama je pitala za Deda Mraza. I on će doći.

Onda smo išli svi zajedno kod Babe i Dede na slavski ručak. I ja sam jela rubu, i baš je bilo super. A i kolači nisu bili loši. Posle su me stavili da spavam, samo ko bi još spavao kad je toliko ljudi okolo. Ne smem ništa da propustim, kakvo im spavanje pada na pamet! Gledala sam TV. Trebalo je da dođe još neka mala seka, ali ja nisam više mogla da čekam, odgurala sam mamu do vrata. Pa valjda će shvatiti da hoću kući. Kuuućiiii!

Na putu do kuće, mama mi je pustila Vladu Georgieva, a što ja njega volim… Onda sam se malo sa tatom prošetala pored kuće ali pošto je bilo hladno nismo puno ostali.

Aaaaa…. To ja zevam, zar ne znate… Mama mi dala večeru, i posle smo išli na kupanje. A što ja volim vodu, obožavam. Najviše volim kad mi mama pusti tuš naopačke, pa izgleda kao fontana. Jedino ne znam kako ne mogu da uhvatim vodu? Ma uhvatiću ja nju…

Dobro, odoh ja da spavam. Sutra opet ustajem rano, idem u vrtić…

Laku noć.

Moja mama je Ivana, i ja sam njeno blago.
Čisto da ne bude zabune. Pozdravljam vas sve.

(samo da podsetim, miša na sliku… ma da, izvinite, to već znate…)

Ijaooooo.

Danas je sve vreme plakala. Povremeno i vrištala uz izlive besa. To se ponekad dešava i na radnoj terapiji, tako da nam nije novo. Kad god se od nje nešto zahteva, ona negoduje, kasnije plače, pa onda vrišti i besni, otima se…

Defektolog misli da je to jer je prevelika pauza, četiri dana. Rešili smo da i preostala dva dana (ponedeljak i petak) idemo posle vežbi, na 2 sata. Ja sam prvo mislila da je skroz “skinem” sa vežbi, ali mi rekoše da to privikavanje može da potraje i do 2-3 meseca. To bi bilo baš previše.

(miša na sliku pa čitajte… to ste već naučili, nadam se)