Opet…

Eto, nema me danima, ne znam šta bih pisala.

Nova godina je počela baš neslavno. Prvog januara, bili smo kod Babe na ručku, i popodne, Vanja dobila temperaturu. Ja odlučim da neću da idem kod dežurnog lekara, nego kući na tuširanje i spuštanje temperature. I sutradan, nema više temperature, ali počinje kašalj. I to onaj zreo kašalj. Kupim ja u apoteci sirup za iskašljavanje. Posle par dana, kašlje malo manje, i curi joj nos, ali onaj gusti sekret. Ništa, brišemo nos i pijemo sok od pomorandže.

Posle praznika, smo imali mali kao raspust, i kad smo krenuli u vrtić, dva-tri dana bilo sve OK. Kad, jednog dana vraća se Vanja i plače, plače sve vreme. Ja ukapiram da nešto nije OK. Nema temperaturu.

Spakujemo se mi i kod lekara. Vanjin pedijatar je radila u suprotnoj smeni i sa zdravom decom. Vanja plače sve vreme, i oni reše da će da je pogledaju. Ja sam sumnjala na uši. Pogleda je, fina neka doktorka, i pošalje nas kod ORL, kaže i ona misli da su uši.
E, ali čika ORL kaže da nisu, ali je grlo jako crveno i kaže da pije antibiotik.

Dobro. Popili mi našu dozu. Ništa strašno. Ti dečji antibiotici su tako ukusni, da nema ko ih ne bi popio.

I u petak, bili kod naše doktorke, po papirić da smo zdravi i da možemo u vrtić. Pregleda je ona, kaže sve je super.
Kad, ne lezi vraže, jutros opet curi nos, i to onako, ko vodica.

I sutra opet nećemo u vrtić ni na vežbice.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *