Danas u vrtiću:
Tri sata popodne, deda i ja dolazimo po Vanju.
Defektolog je već u holu, ulazi unutra ostavlja vrata otvorena, odlazi niz hodnik i zove je. Kaže: “Vanja ide kuči, eno, došli su mama i deda” ona izlazi iz sobe, držeći je za ruku (ja virim kroz staklo drugog dela dvokrilnih vrata) ozbiljnog izraza lica. Ja provirujem kroz otvorena vrata, ona me ugleda i otima ruku, kreće brže ka vratima uz ciku.
Ja bih sad htela bar dve tri rečenice da razmenim, da vidim kako je bilo, ali Vanja me uzima za ruku i gura ka izlazu, ka stepenicama. Deda se javlja i pokušava da je odgovori, da ja čujem šta sam htela dok se oni obuju, ali NEMA ŠANSE, ona se pet puta vraćam, i gura me da idem tamo gde bi ona htela.
U jednom trenutku, uzima vrata, i gura ih da ih zatvori, mi ostajemo sa spoljašnje strane, a defektolog sa unutrašnje. Nas dve samo što nismo pukle od smeha. Kao da je htela da kaže “daj bre dosta više priče, idemo kući!”
No Comments on "Vrata"