Pre dve-tri godine, dobila je ovog žapca za Novu godinu. I on je tako stajao, i visio zakačen. Ni pogledala ga nije. On krekeće kad ga lupiš po stomaku. Prvo ga se plašila, a posle ga više nije konstatovala. A on je sve vreme bio tu.

I onda, u subotu, skinula ga. Zapravo, otkinula onaj končić za koji je bio zakačen, on je pao, nekako baš na stomak, i zakreketao. I tu se rodila ljubav. Prvo nije razumela da treba jako da ga udari po stomaku, pipkala je dugmiće, oči uši, ne bi li se on oglasio. I posle mnogobrojnog pokazivanja konačno je shvatila. I to vrlo brzo, svega dva dana, što je za njene pojmove EKSTRA kratko vreme.

Ma šta da vam pričam, pogledajte filmić (8MB).

Bolesni smo ovih dana.

Prvo sam ja bila, kašljala baš gadno. Tj, kašljem još uvek.

Onda u nedelju ujutru, Vanja se budi sa temperaturom, kašlje i povraća sekret. Ja sam veliki paničar kad je temperatura u pitanju, pa odjurimo do dežurnog. Vanja inače do sad nije mnogo puta imala temperaturu, možda svega 5-6 puta, ali to izgleda baš gadno. Neurološki simptomi joj se pogoršavaju, povećava tremor a i EEG joj nije baš sjajan pa se ja bojim nekih, ne gaj Bože, napada.

Fini mladi dr (kasnije iz priče saznajem da je sin od kolege od mog tate, radili u istom DZ) kaže, ništa strašno, samo virus, vitamini, i neki sprej za grlo. Ok, temperatura brzo spala, ali kašalj i sekret iz nosa su uporni. Bili smo u petak na drugoj kontroli, sve ok, može u ponedeljak u vrtić. A još ustvari kašlje, izlazi taj sekret, ne može je čovek naterati da popije onaj prašak za iskašljavanje, pa moram da se dovijam i da joj podvaljujem.

Ovu smo nedelju nas dve provele kod kuće, zabavljale se kako znamo i umemo. Sad sam se prisetila koliko me ona ustvari umori. Nema stajanja ni minuta. Non stop neka akcija, ne može čovek čestito ni u toalet, a da ona ne uđe da proveri.

Knjige smo ponovo otkrili, i onog sekunda kad ja kažem vidi imam knjigu, ona dotrčava, penje mi se u krilo i ciči od sreće. I onda jedna knjiga po beskonačno puta, i nema šanse da propustim nešto, ili da pročitam ono što ne piše, sve zna. I ne bi to bilo ništa strašno kad bih ja mogla da malo promenim, pa da čitam nekiu drugu knjigu. Ali neeee, tu jednu koju je ona zamislila, nema odstupanja. Ja je kao sakrijem, i uzmem neku drugu, ona prekopa celu sobu da pronađe “baš onu”.

Slagali smo i kocke u predahu čitanja. Ja slagala, a ona rastavljala. I crtali na onoj magnetnoj ploči i svašta još nešto radili.

Net je popravljen, al ne vredi, kad mogu samo stojeći, zna ona tačno da ja tamo radim nešto drugo. Mogu ja da čitam knjižicu (napamet) a ona da okreće listove, ali nema šanse da mi je ruka na mišu, odmah ona to sklanja, moram knjigu da držim i gotovo. Dakle, ja nešto sa sebe mogu samo kad ona spava. A kad ona zaspi, ja sam mrtva.

Živeo vrtić!