Moje dete sa posebnim potrebama Poštujte tuđe vreme
// January 31st, 2007 // 8 Comments » // O meni, Razmišljanja
Najviše mrzim na svetu kad se neko prema meni ponaša kao da visim na čiviluku, i čekam da me skinu.
Koliko god lepo bilo to što neko želi da mi učini nešto, ja ipak volim da to znam unapred, kako bih mogla da organizujem svoje vreme.
Saznati u pet do dvanaest da će neko nešto da uradi u dvanaest, skoro je isto kao da to nije uopšte ni uradio.
Pa osnovni je red da svoje postupke koji imaju veze sa nekim drugim, tom drugom najavite razumno unapred.
Једне давне 1976 године моји реше да купе плац. А баш у то време некако, је и била ера викенд насеља и викендаша. Узесмо ми плац у близини наше фамилије у Раљи. Елем засучемо ми рукаве и почесмо да уређујемо имање, само то да сте видели пуцало је на све стране од рада. Оградимо се ми плетена жица метар и по висока, почесмо и нешто викендице да зидамо. У међувремену смо и мало баште засадили, шта ћеш душановачки сељаци навикли на башту.
Прође једна година, друга, трећа ми и даље башту садимо. Поче нама башта да вене, гледамо лук само извучеш заперке, лука нигде нема, кромпир само врежа остаје у руци. Шта је то, запитамо се ми? И нађосмо ми узрок томе – слепо куче. То је био наш први сусрет са њим, ето за њим дођоше и кртице, па не можеш да живиш од оних њихових Вавилонских кула које оне избацују. Рију, буше на све стране, посекоше ми турске каранфиле, одоше моје лале… О гле, чуда каквих све животиња нема.
Били ми ту код неких комшија, они имаше црну мачку. Док смо ми седели и пили кафу мачка се негде изгуби, непрође дуго времена ето је она враћа се. Замјауче газди, и ми је сви погледасмо кад држи малог миша у устима, рече газда: “Добро је, видели смо”, мачка се одмах повуче. После смо сазнали, да је имала обичај када нешто улови, да то дође и покаже њему. Када се окотила, узели смо једно црно маче. То маче када је поодрасло исто је било добар ловац на мајку.
Почесмо ми да гајимо и голубове. Опет су ту били разни голубови, Мавијани, Текири, српски високолетачи, Бакарлија, Шеш… Направили смо од једног дела тавана голубарник. И сваки пут смо уживали гледајући их, док су они летели високо. Тата је онда некако и отишао у пензију па је скоро свакодневно био на плацу. Једно јутро ми дођемо, имамо шта да видимо. Разваљен таван и скоро празан голубарник, само 2-3 голуба остало од једног јата од четрдесетак голубова. Ми разочарани што нам покрадоше голубове. Али није било станке, куписмо опет голубове и нашој срећи није било краја. обезбедисмо боље голубарник, стависмо два катанца. Таман смо мислили све је ок, јато дође до магичне цифре од четрдесетак голубова, скинуше нам цреп и опет покрадоше голубове. Имали смо фине дугачке мердевине као створене за то. Е нећеш ђаволе један, рекосмо ми, и настависмо да узгајамо наше љубимце, по трећи пут. Поучени другом крађом куписмо ми баш људски дебео ланац и везасмо мердевине за багрем. И тако смо ми то предано узгајали јато наших голубова, док опет није стигло до цифре од око четрдесет комада. Али не лези враже, ни лопови нису мутави, они понесоше тестеру па исекоше багрем, узеше мердевине пресекоше катанце, и опет ми остадосмо без голубова… И ми се ту предасмо и од тада смо имали само неке дивље голубове оне обичне паркаџијске.
Добисмо једне прилике певца на поклон. Леп петао, бели се, сија као да сте га изгланцали са нечиме. Шта да радимо са њим, пустисмо га у двориште да шврћка. И тако, прођоше дани нама га би жао онако сам да цуња по дворишту и куписмо му пар граорки, пар црвених и пар белих кокица, да има човек друштво. А што је имао гадну нарав, ако Вас није познавао а уђете у двориште надрљали сте. Пошто ми је плац на косини он се залети са брда као какав пас, хоће да насрне и кљуне Вас. Елем, расквоцала нам се једна граорка пред први мај и ми је насадисмо на јаја. Али као и у претходном случају дођоше кокошари (име за лопова који краде кокошке и голубове) и покупише све кокошке оне што нису могли да однесу, позавртали им шије и разбацали широм плаца.
У мојој се породици увек гајила љубав према животињама. Живели смо на Душановцу, крају који је познат по голубарима. Треба рећи да је Душановац било село тада до 1970-их година. Ми смо имали око пола хектара око куће, па смо тако и могли да држимо кућне и остале љубимце. Данас се налази на мом кућевном плацу обданиште код хотела “Србија”. Сви смо живели у тој кућерини моје две тетке, стриц, браћа и сестра од тетке, брат од стрица, мој отац и мајка и наравно моја маленкост.
Елем, имали смо мачка по имену Марко, врло спретан ловац али и лопов. Вратио се мој отац са посла уморан и сав гладан. Каже му моја тетка иди Бошко у кухињу, ручај имаш и ћуфте, али немој све да поједеш нека остане и за друге. И оде мој отац да једе, али пошто је био преморен он прилегну на отоман који смо имали у кухињи. После неког времена ево и тетке дође, погледа у орман а оно нема ниједне ћуфте на тањиру. Викну она црни Бошко, па ти поједе све ћуфте!, ма нисам ни једну спавао сам. Кад ево и га, улази мачак Марко само се облизује, и одмах су знали шта је упитању, Марко је појео све ћуфте. Испоставило се да лесонит са задње стране ормана одигао, тако да је Марко само шапом требао да скида ћуфте са тањира.
Држали смо и куниће позамашан број а имали смо и једног предивног вучјака званог Џеки. Џеки је био даса, то није био обичан пас већ војни дезертер. Питате се како? Једноставно је побегао из касарне. Мој га је отац срео и помазио а овај мој Џеки је одмах кренуо за њим. И тако смо ми дошли до њега у посед. Елем, после једно месец дана, дође на капију војна полиција, дошла по мог Џекија. Али дошли су они и са дресером паса овај га погледа и прегледа, тамо вамо осврће се и каже: Овај пас више није за нас, оставите га и тако мој Џеки остаде у кући.
Опет, некако тих година не сећам се тачно рецимо `67 (око 3 год сам имао) били ми код неког татиног другара ту у комшилуку. Овај се другар обрадова што смо дошли. Док су они причали, ја сам разгледао голубове, канаринце, папагаје. Када смо кренули кући он је мени поклонио канаринца. Сви смо га одмах заволели и назвасмо га Ћела, имао је мало перја на глави, волео је да се потуче са другим канаринцима. Убрзо су ту уследили и други канаринци Буцко, Мишко, Жућа. Сви су углавном били Малинои или Липокри канаринци. Ипак и поред хендикепа ових канаринаца, (наиме они су лошији певачи од Холц-ролера канаринаца) ови су били одлични певачи. Па то је била милина људи слушати их. Све би то било лепо да није било мачка Марка. Једнога дана Марко као фуњара се увукао у собу скочи на кавез са Ћелом, кавез паде, Марко побеже, а мој мали Ћела је прецркао од страха и угинуо је.
Нажалост, због изградње зграда ми смо морали да се преселимо из старе куће. Од свих мојих љубимаца остали су само канаринци у стану. Последњи канаринац кога сам имао пре једно 10 година био је тзв. Слонова кост, једна јако ретка врста канаринаца у Београду а можда и шире. Била је женка, а женке не певају. Много сам је волео, онако сива, увек је била ту, чекала је да дођем са посла. Али и она је једнога дана угинула.
