…je definitivno tu, iza ugla, forzicija počinje da cveta. Znate li šta je Forzicija (Forsythia), onaj grm, što u rano proleće prvo procveta žutim zvezdastim cvetićima, pa tek kasnije prolista.

Danas, vraćam se sa faksa, i duž autoputa, onako tek pomalo se žuti. Mnogo volim ovaj prizor, uvek me podseti da je nešto lepo u najavi…

Poklanjam vam prolećne želje.

Jede Vanja jabuku.

Sečem nožem kriške, dajem joj da jede. Pojela je skoro celu, pa kad ne mogu više da sečem, dajem joj da izgricka.

Ali neeeee, hvata moju ruku u kojoj je nož i tera me da nožem sečem parče. Neće da grize.

E tu je na mamu, sto posto.
Ja bih najradije sve jela viljuškom i nožem.

Niste ga videli neko vreme, ali on je tu.
Piše moj dragi gost Zajebant.

U leto 1933. godine, sastala su se dva “velikana” Adolf Hitler i Ferdinand Porsche u sam osvit drugog rata, imali su o čemu da pričaju. Pričali su oni o jednoj ideji nazvanoj narodna kola - volkswagen. Zamišljeno je da ga vozi svaki peti stanovnik, da ide 100 km, i da košta 1000 rajsh maraka. To je bila ideja, da za građane Nemačke, Porsche pogura Hitlerovu zamisao, o malim kolima sa malom cenom.

Porsche je vrlo brzo dizajnirao automobil kao tip 60, ali je ubrzo promenio dizajin V1 - Eksperimentalni 1. Hitler je takođe predložio da imaju višnamenske tipove vozila, tako je nastao i model V2. Porsche, međutim, nije imao vremena da završi svoje prototipove. U svakom slučaju, projekat je priveden kraju 1935. godine. Ubrzo je on svoj model V1 izmenio i proizvedeno je 3 komada. Tom novom dizajnu dato je novo ime VW 3. Ovaj automobil imao je rigorozan test sledeće 1936. godine. Ovako je pocela era narodnih kola, koja su svojim izgledom neodoljivo podsećala na bubamaru, pa su dobila i drugi simpatican naziv “BUBA“.

Na promovisanje Bube došle su sve značajnije ličnosti.

Iz te verzije, nastale su neke druge verzije, kola su imala sličan izgled kao KDF wagen, koji je napravljen kasnije. Konačno, VW3 dobija metalni pod, oscilirajucu osovinu zadnje vuče, prednje vešanje i jako prozorsko okno. Inženjeri su testirali motor, i konačno zaključili da je motor sa 4 cilindra dobar, kao i vazdušno hlađenje. Od tri testirana tipa motora, izabran je najpouzdaniji, koji je, neočekivano, bio i najjevtiniji.

Sledeća kreirana verzija nazvana je VW30. Na ovu verziju SS-ovci su imali zamerke. Konstruktori se ponovo vraćaju KDF wagenu i 1939. godine izlazi model VW 38, pre produkcija i kao konačna verzija VW 39s demonstraciona kola. Tako je nastala verzija koja je dizajnom ostala do dan danas.

Buba je rađena u mnogim državama sveta, poslednji primerak je sišao sa trake brazilske industrije automobila. Zatvorena je era stare Bube i otvorena era nove Bube. Mislim da je proizvedeno oko 16 miliona primeraka u raznim varijantama. To je auto za sva vremena, najizdržljiviji moto,r a bogme i karoserija, jedan primerak bube je prešao preko 2 miliona kilometara bez generalne opravke motora.

I ja sam bio ponosni vlasnik jedne takve bube iz 1971. godine, original Nemac Bukvalno je mogla da radi po principu štapa i kanapa, sve je bilo na šraf, motor je mogao biti izvađen za 15 minuta, jedino je zamena svećica bila malo nezgodnija.

Ljudi su od Bube napravili kult, što zapravo ona i jeste. Francuzi su jedini pokušali da naprave narodna kola, nazvali su ga spaček. I mi smo imali isti pokušaj sa Fićom, ali je BUBA ostala BUBA.

Za moje čitaoce koji izbegavaju forum evo priče o ovde pomenutom nadimku.

Moj dragi kolega m. mi je jednom prilikom “nadenuo” jedan nadimak koji je po mom mišljenju mnogo čudan, ali taaako dobar da ga prosto obožavam.

Priča ide ovako. Kraj studija, formirana je jedna malo veća grupa oko nekog projekta. Pomenuti kolega, vrlo vešt na rečima, spretan u smišljanju svakojakih skraćenica i akronima. Nas četiri devojke (između ostalih članova tima): Ana, dve Snežane i Ivana.
Jednog dana, dobijam ja mail sa nekim “nalogom” šta treba da uradim, kad u naslovu piše
četvrta
čitam ja onaj mail jednom, pa još jednom… ne kapiram ništa. Mislim znam sve šta treba da se uradi, nije to problem, nego šta sad znači četvrta.
Ništa, idem ja kod njega da ga pitam…
I on složi sledeću priču

Ana=Ana
Snežana=*Ana=snežna Ana
Ivana=IVana=4.ana=četvrta Ana

I tako ja, u mailovima sa njim, i još ponekima, ostah četvrta. Kupio me za ceo život ovim nadimkom.

Kancelarija mi još nije gotova, i nismo se uselili. Nema veze, šlepujem se kod poznatih kad imam nastavu. Petak, malo pre osam, za faks pojmove rano jutro, zamislim se ja gde ću. Ma naravno, m. je uvek tu, kod njega ću. I tako, u priči o ovome i onome, pomenu on blog. Nisam ja skoro nikom pričala o blogu, tek ponekome, onako uzgred, kao nešto na čemu sam sve ove godine trošila vreme i energiju. Ja ostah iznenađena pohvalama, jer to nije pohvala od makar koga, njegovo mišljenje o svemu mi je uvek bilo veoma značajno, jer ga izuzetno cenim.

A kakvo je osveženje pričati sa njim, pa već sam i zaboravila. Od njega sam jednom davno dobila jedan nadimak koji mi je jako drag. Mislim niko me ne zove tako, osim što se ponekad tako potpišem u mailu, i retko bi ko provalio kako je nadimak uopšte i nastao i kakve veze sa mnom ima.

m. thanks

Evo još malo hvale…

Uhvatila sam jednu manifestaciju negodovanja, kad nešto neće, ne sviđa joj se, želela bi nešto drugo, ona jakim pokretima pljeska rukama. I to je odlično. Da koristi znakove da nešto pokaže.

Nije da nismo vežbali, ali nismo baš te znakove. Do sad nije ni jedan znak usvojila, a ovaj je sama izmislila. Pitala sam i u vrtiću, oni nisu učili takve znakove, ali rekoše da će obratiti pažnju.

Još samo da neki drugi ljudi shvate da to pljeskanje nije odobravanje i “bravo” nego bre NEĆU.

Koga zanima znakovni jezik, pogledajte ovde
Signing With Your Baby

Meme by poison_f

Priča je istinita, i dešava se pre xy godina, ja možda i nisam ni bila rođena (pre 1972. je bilo to znam sigurno sudeći po nekim akterima događaja).

Elem, lokacija Normandija, malo mesto 30tak km u unutrašnjosti kopna, blizu Dovila (Deauville) većeg mondenskog mesta, kuća mojih tetke i teče (koji je francuz).

Leto je, večera u dvorištu, neki roštilj, šta ti ja znam, i odjednom se nešto dešava. Akteri događaja moji mama i tata, tetka i teča i ujak i ujna. Niko ne ume da objasni šta, ali su svi sigurni da su videli nešto jako čudno.

Tetka ima neku sveščicu tamo (to je kao vikendica) gde svi koji tamo borave upišu svoje utiske (klinci crtaju, ja znam da sam crtala kasnije u toj istoj svesčici). I oni svi, njih 6 odraslih prisutnih upišu svoje viđenje ove pojave. Ja sad ne mogu da se setim ko je šta napisao, ali uglavnom, oni su videli šest različitih stvari, jedino zajedničko je bilo zaslepljujuće svetlo.

aaaaaaaaaaaaaaa

(fotografija preuzeta sa Voyager-a, zajebant, hvala ti)

Ma onaj poklon, znate koji, što mi je Fly napravio, e njega sam gledala…

(mišem preko slika… znate to već, jel da?)

Da vidite šta je Vanji napravio specijalni ekstremni gost Flyingman

Vanja će se garantovano oduševiti kad bude videla.
Fly, hvala ti.

(zbog tehničkih razloga, čestitka je na žalost izgubljena, ali napraviće nama Fly drugu, obećao je :D)

Ova moja mama, danima ne pipa ovu crnu kutijicu, al kad krene, ne ume da stane.

Malo sam joj pozirala, ali saaaamo malo, da ne pomisli da sad tako može svaki put.

(mišem preko slika i čitajte, nije valjda da to još uvek moram da vam kažem)

Pozdravljam vas sve koji dolazite…

Eh, da, za malo da zaboravim, znate li vi kad je meni rođendan… Pa 14-tog, naravno. I nemoj da je neko zaboravio da se javi!