Vrišti, htela bi da zaspi, a ne može. Onda zaspi, trgne se i opet počne da plače.
A ja ne znam šta da radim. I mene bude strah. Uvek se plašim nekih epi napada. Verujem sve da nije, ali opet negde podsvesno stalno me to kopka.
Večeras je bilo jedno takvo veče. Evo tek je malopre uspela da učvrsti san.
Mene je zapravo strah od nemoći, i neznanja. Kad ne umem da joj pomognem, kad ona ne ume da mi kaže šta joj je, da li je nešto boli, da li je strah, ili je tužna, ili je preumorna. I tako, ja mogu samo da nagađam, i da predviđam šta bih mogla još da uradiim kako bih je smirila.
I onda, kad je vidim potpuno mirnu i usnulu, taj je strah u meni stalno tu…
10/02/2007 at 11:19 pm Permalink
Kada procitam ovako nesto prosto sam besan jer ostanem bez teksta, jer sam nemocan da pomognem, da dam neki savet.
Jedino mogu da ti kazem da ne brines i da ce sve biti u redu i da se nadam da nije nista ozbiljno. Cak sta vise siguran sam da ce sve da bude u redu.
Kako sam tako siguran?
Pa jednostavno tako osecam, tako mora da bude…
10/02/2007 at 11:23 pm Permalink
A da te je strah i da osecas nemoc i osecam je i ja, mozda ne u toj meri i na svakom cosku, ali to je valjda zato sto zavise od nas i zato sto bi mi htele da im damo najbolje , najlepse ,naj…naj i vise od toga…Taj strah opterecuje, znam, ali nekad pomogne da nam neke stvari ne promaknu..
Ljubi najlepsu plavooku dok spava….
10/02/2007 at 11:27 pm Permalink
Hvala vam. Beskrajno. Pojma nemate koliko mi ove vaše reči znače.
Ohrabrenje, to mi je potrebno sad.
11/02/2007 at 9:34 am Permalink
I tako, jutros, kao da sinoć nije bilo ništa.
Ja sedim za kompom u dnevnoj sobi, čujem je da se probudila i čekam da me zove, nekako…
Kad, posle par minuta, eto nje bose, dolazi nasmejana
11/02/2007 at 10:24 am Permalink
i mene ubiju u pojam takve noci, ljubi bosonogu
11/02/2007 at 11:22 am Permalink
Neizvesnost je najteza. Rekla bih da si ti hrabrija nego sto mislis i snaznija.
Ljubi nasmejanu bosonogu, puuunooo
11/02/2007 at 6:11 pm Permalink
milepile, jelena, hvala
Poljubljena je sto puta…
11/02/2007 at 10:21 pm Permalink
:(, sto bi rekla Anja, MISA!!!!(u prevodu jbmu misa)
Potpuno te razumem, i ja mrzim takve noci, a ova je upravo takva……
nikako, i nikako, a hoce…….
Mnogo toga deca prozivljavaju u svojim glavama, sve to treba da se slozi u tim malim pametnicama….
ljubi malu zabicu, od svih nas :):)
14/02/2007 at 9:31 am Permalink
Potpuno razumijem tvoj strah jer i ja ga imam, kao što Kukac reče tako je to dok god oni na poslože sve kockice u svojim malim lijepim glavicama.
Ljubim vas..
18/11/2007 at 10:03 am Permalink
Imam 26.god. i totalno je smesno da se zrela devojka plasi duhova, pa u to ni deca danas ne veruju! …Budim se u toku noci, mokra, lupanje srca nemoguce me gusi, ponekad pomislim da cu umreti od tolike tenzije. Hvata me panika, i dok me neko ne uhvati za ruku da znam da je kraj mene, ne smirujem se. Kao beba! to datira iz detinjstva pa mislim da deci treba pomoci da se sa time suoce.