Prva pesma koju sam ikad dobila, doneo mi je Zmajček dolazeći mi u goste. Zmaju, hvala ti.

Ako je ljubav

ako je to ljubav što osećam,
zašto me toliko jako boli,
zašto mi toliko muči srce u grudima?

A srce mi jadno
samo tvoje ime šapće
kuca u grudima sve jače
i stati više nema snage.

A moje jadne oči
plakale su dok su presušile
jer nisi videla u njima
osim tvoje senke.

Oo! Gospode…
zbog čega toliko suza
zbog čega toliko patnje,
Zbog čega toliko bola,
Zašto Gospode da umrem?

Zbog ljubavi koje osećam,
zbog čega se tako gubim,
I srce moje jadno, počinje da jenjava
a moje oči, jadne one
umorile se i ćute, i one
A tvoj lik, okružen oreolom
gubi se iz mog sećanja… polako.

Ako je to ljubav što osećam
Zašto se gubim i umirem lagano?

(© by Zmajček, 29.3.2007. Sva prava zadržana.)

Meme by Kukac

Mislila sam da Vam ispričam o jednim novim očima, ali ovu priču želim da pročitate, zapravo još više želim ja da je napišem.

Kad sam ih prvi put videla, bile su zatvorene. I tako danima, stalno je spavala. Onda jednom, u mojim svakodnevnim po sto puta posetama sali punoj inkubatora, ugledah ih otvorene. Želela sam da taj trenutak zauvek zapamtim. Nije gledala prema meni, nego prema svetlosti prozora, sećate li se priče o golubovima na tom prozoru? Bio je sunčan dan, divno toplo vreme, početak marta, i mene je tada sunce obasjalo. Shvatila sam tad da ona vidi i to je tad za mene bio ceo svet.

Izlazimo iz porodilišta, i nismo ni do kuće još stigli, idemo na prvi pregled, neurooftalmolog. Vanja ima mesec ipo i mrva je jedna od jedva nešto više od 2kg. Taj pregled je za moje oči bio nešto najstrašnije što sam do tad videla. Ne želim da ga opisujem, dovoljno mi je da se setim pa da mi suze same krenu. Pitala sam se često, odakle jednom tako majušnom biću tolika snaga da pokuša da se odupre nekome, nekima… Ma imali su oni objašnjenja, ali nije mene ništa zadovoljavalo.

Kao i sve uostalom, i oči smo vežbali. Stimulacije, proveravanje praćenja… Sve je naravno kasnilo, ali ja sam još od onog sunčanog dana znala sve što je bilo bitno…

I što vam sve ovo pričam? Ma pojma nemam!

Želela sam da vam ispričam o govoru očima. Čudno je to, kako kad neko ne ume da vam ispriča ono što želi, očima sve ume da vam kaže. I najlepše od svega je što vi to i razumete. I sreću, i tugu, i strah, i bes, i glad, i ljubav, i hoću, i neću… ma sve.
Sve ja to vidim u njenim očima.

Mama složi, ja razbacam, u tome se sastoji moj “radni dan”.

Znate šta mi se danas desilo? Otišla mi kocka ispod stola. I šta da radim? Pa idem po kocku, naravno.

E tu je bilo malo poteškoća…

(mišem preko slika… to znate…
a i kad kliknete na sliku, otvoriće se veća, mama se potrudila)

Čitali ste već možda pre da u našem vrtiću (hm… dobra mi ova “našem”, ali verovali ili ne, ja sam išla u istu tu Predškolsku Ustanovu “11. april” pa u neku ruku i jeste naša) često održavaju radionice u kojima učestvuju roditelji i deca zajedno.

E pa mi smo danas bili na jednoj takvoj radionici, naziv je bio “Prolećna vrteška”. Farbali smo jaja. Jaja su bila plastična i od stiropora i klinci su baš uživali, svi se naravno isflekali od raznih vrsta bojica, ali koga je briga za fleke, kad je zabava u pitanju. Evo pogledajte pa prosudite kakvih tu sve umetnika ima.

Žao mi je jedino što ne mogu da vam prenesem celu atmosferu, pošto ne smem da stavim slike gde se vide druga deca.

Dakle, ovako…

Ovde je priča o NLO počela. Ja sam prenela priču onako kako sam je ja čula. Mixy je obećao da će se postarati da kopije sitgnu.

E pa lepo, pre neki dan kopije stigle u BG, konačno sinoć stigoše i do mene. Kad ono, u kopijama od svega što je za ovu priču interesantno, stigla samo skica, a komentara prisutnih, nigde (stigli su zato neki “dodaci” iz iste sveščice,ali o njima možda u narednim postovima).
Evo skice pa procenite sami (klik na sliku da vidite veću)

Moja analiza ovog crteža kaže sledeće:
Sudeći po datumu, neki akteri pomenuti u prethodnom postu, uopšte nisu mogli biti prisutni (imajući u vidu datum rođenja pisca ovih redova).
Saznajem da ovaj crtež nije crtao niko od potpisanih četvoro, već peta osoba koja se nije potpisala, a priznaćete, ako je crtala, verovatno je da je bila i prisutna.

Iz ovoga mogu da zaključim samo da je od nečega što se očevicima učinilo interesantnim, kroz godine prepričavanja dodato dosta detalja, pa je pitanje, dok ne vidimo pisane komentare, koliko je od ispričanog ustvari autentično, a koliko dodati “efekat” kako bi se priča učinila interesantnija slušaocima.

Danas, dan, divan, predivan.

Udruženje istoričara automobilizma obeležilo je svoj jubilej, izložbom oldtajmera i nizom predavanja, danas na Saobraćajnom fakultetu.

Gore, u sali, interesantna predavanja iz oblasti istorije motorizacije u Srbiji. Izdvajam tri meni interesantne teme:
“Međunarodna oznaka Srbije”, bilo je reči i o prvoj konvenciji koju je i Srbija u “ono vreme” potpisala, o neobično velikoj oznaci (meni neobično), o prvoj oznaci SB koja se meni nekako više leži od ove koju sada dobismo, interesantne fotografije automobila sa ovim oznakama kroz decenije (na jednoj koja me je fascinirala čovek u svetlom mantilu menja gumu-tj točak).
“Automobili u Knjaževcu u periodu 1920-1960″, predivna priča protkana ličnim fotografijama i dokumentima prvih vlasnika i vozača.
“Kalemegdan 1939 - trka automobila od 2100 kubika”,
interesantni detalji oko zabune nanete izmenama startnih brojeva, sa mnoštvom fotografija same trke.

Bila izložba, rekoše mi da sam zakasnila, da nisam videla neke lepe primerke. Ali, ne žalim se. Evo sličica pa pogledajte lepotane, poređane na platou ispred faksa.

Neke fotke su moje, a neke mi je Zajebant poslao. Da, i on je bio, ako se neko pitao.

Stiže malopre iz vrtića sa dve ogrebotine na licu.

Da nas vidite samo, kako smo našminkani.

Dešava se sinoć.

Vanja je spremljena za spavanje, i u krevecu (da, još uvek spava u krevecu, mama izabrala king size, najveći koji postoji) se sama “uspavljuje”. He, he uspavljuje, da, kako da ne!

To ovako otprilike izgleda: prvo malo leži i peva
“dd daadaaa dd daaideaide daaideaaaide” “abze bbbze bbbze”
(prim. prev. mama ovo prevodi kao “daj ajde brže”), onda joj dosadi valjda, jer nije ona rešila da je spavanje na redu, to je mama tako smislila… Ali mamu ko šiša, nema spavanja dok Vanja ne odluči. Onda malo skače četvoronoške, sa sve pevanjem, pa malo pljeskanja rukama i raznih drugih krevetskih aktivnosti.

A mama sedi u dnevnoj sobi za kompom i zeza se sa excel-ima, ko joj kriv kad ima posla puno (pa nije ovo uspela sinoć da vam ispriča).

I tako, peva Vanja, sve u šesnaest, kad odjednom TUP, i tajac.

Shvati mama da je đavo odneo šalu, otrči u sobu, a Vanja u polusedi na podu, između kreveca i kreveta, u TOTALNOM čudu. Pretstavu nema šta se desilo, i otkud na podu, kad se spava u krevecu!

Malo se sa mamom pomazi, nije joj ništa bilo, dakako. Verujem da je samo vežbala pentranje i iz kreveca iskočila.

Neka akcija slična ovoj.

На моју молбу, написао за мене и Вас,
мој пријатељ и колега саобраћајац - Зајебант
Повод за овај текст је предстојећа изложба олдтајмера која ће се у суботу 17. марта 2007. одржати на платоу испред Саобраћајног факултета у Београду. Позвани сте да дођете.

Управа вароши Београда коначно је одахнула скидањем турске заставе са Калимегдана и решила једнога дана да мора да се град модернизује, ослободи физиономије периферне турске вароши и постане један модеран европски град. Највећи проблем који је требало решити био је и превоз људи, ипак је то био велики град од готово 50 000 становника. Лета господњег 1892. четрнаестог октобра свечано је пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија. Та линија је била врло дугачка од Калимегдана до Славије.

Био је то најсавременији трамвај оног доба са коњском вучом и лак за одржавање. Тако је варош Београд коначно ухватила корак са европским метрополама за 20 век.

Бошко В. Радуловић, поручник краљеве гарде, а трговац и рентијер по вокацији на путовању кроз Аустроугарску први пут је видео аутомобил и то му се веома свидело. Одлази у Беч и купује Аутомобил марке “НЕСЕЛДОРФ” за 12 000 круна. У цик зоре огласио се јутарњи мешовити воз број 21 из Беча на перону железничке станице. У шест часова и двадесет минута, 3. априла 1903. године, истоварен је први приватни аутомобил у Краљевину Србију.

Овако се сећао Сретен Костић први србијански шофер: “….када је аутомобил својом снагом изашао из Београдске станице наишао је свуда на запањена лица. Пред станицом се направила велика гужва, али пре него што је свет успео да се сабере, аутомобил је већ стигао Немањином улицом до Војне академије и скренуо у улицу Милоша Великог, путем за Топчидер свуда дочекан збуњеним и усплахиреним људима који су се у чуду крстили.
Дочек у Београду је још некако прошао без инцидената. Понеко је разрогачио очи, понеки се прекрстио слутећи да се срео са нечастивим али је било горе, када смо зашли у села. Једанпут је једно чобанче које је мирно напасао своје стадо крај друма чувши хук нашег мотора издалека почело да бежи и оставило своје овце на милост и немилост. Идућег дана сам чуо како сељаци у оближњој крчми причају један другоме Прође синоћ аждаја кроз наше село, светле јој се очи надалеко и брекће, а цепа све што јој стане на пут“.

Треба рећи да је Неселдорф урађен у свега 30 примерака, последњи је виђен у Скопљу као шклопоција.

Тако је протутњао први Београдски аутомобил, а да ли је то први аутомобил у Србији уопште? Није!!! Зашто питате се сад Ви?А ево и одговора:
Бакиним поклоном, аутомобил марке „de dion bouton” ко је тек пристигао 1892 године. са светске изложбе у Паризу, др Стева Адамовић не само да није фасцинирао своје потенцијалне гласаче за парламентарне изборе, већ је паоре, навикле на парадне каруце, плашио “сокоћалом” који брекће уместо да рже, а очи му велике к`о тепсија и сијају у мраку. Да погодили сте то се десило у Новом Саду у тадашњој Аустроугарској царевини. И највероватније би ово требало узети за почетак аутомобилске ере у нашој земљи.

Иако је Сретен Костић био први возач а и потоњи оснивач и председник Шоферског српског удружења и лични возач Њ.К.В. Петра првог Карађорђевића, није био први који је и имао возачку дозволу. Наиме, 20. априла 1903. београђанин Младен Љубинковић положио је возачки испит на аутомобилу марке Marel-Union и тако постао први власник возачке дозволе у граду.

Аутомобилски саобраћај почео је да се развоја много касније 1930 године. до првог рата било је око 20-ак аутомобила у целој Србији.

Брат од тетке мог оца популарно звани “бата Раде” исто тако је један од првих возача у Београду. Једном ми је причао о томе како се полагао испит, која је имао кола и слично запамтио сам само да је имао кола марке Пакард и камион Татра и још једна кола када је у Београду било 50-100 аутомобила. Он је то себи могао да приушти, наиме његова прва жена је била из врло богате фамилије.Умро је прошле године у 94 години.

Malopre čitam Venus, piše, između ostalog, o pitanju “Koju muziku slušate?” i kod nje, po ko zna koji put prepoznajem sebe. Nas dve smo dobre prijateljice, i često se, jako često dešava da u istom trenutku pomislimo i kažemo potpuno istu stvar.

Prepoznajete li sebe u postupcima i osobinama drugih ljudi?

Razumela bih to da se prepoznajem u osobinama bliskih i onih koje poznajem odavno, pripisujući to genima ili dobrom poznavanju. Ali ne, meni se često dešava da se prepoznajem u onima koje tek površno ili odnedavno poznajem.

Sto puta sam već nekima, slušajući šta pričaju, ili čitajući šta pišu, rekla (ili napisala) da su moja davno izgubljena sestra. Da, najčešće se prepoznajem u ženskim osobama, mada imam ja i par takve “braće”.

I tako, ja volim sve ove moje druge “Ja”, hvala vam što ste tu, i što se ja u vama prepoznajem. Prepoznajete se i vi u meni, znam… Lep je osećaj znati da je neko u jednom malom deliću sličan kao ja.