На моју молбу, написао за мене и Вас,
мој пријатељ и колега саобраћајац - Зајебант
Повод за овај текст је предстојећа изложба олдтајмера која ће се у суботу 17. марта 2007. одржати на платоу испред Саобраћајног факултета у Београду. Позвани сте да дођете.

Управа вароши Београда коначно је одахнула скидањем турске заставе са Калимегдана и решила једнога дана да мора да се град модернизује, ослободи физиономије периферне турске вароши и постане један модеран европски град. Највећи проблем који је требало решити био је и превоз људи, ипак је то био велики град од готово 50 000 становника. Лета господњег 1892. четрнаестог октобра свечано је пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија. Та линија је била врло дугачка од Калимегдана до Славије.

Био је то најсавременији трамвај оног доба са коњском вучом и лак за одржавање. Тако је варош Београд коначно ухватила корак са европским метрополама за 20 век.

Бошко В. Радуловић, поручник краљеве гарде, а трговац и рентијер по вокацији на путовању кроз Аустроугарску први пут је видео аутомобил и то му се веома свидело. Одлази у Беч и купује Аутомобил марке “НЕСЕЛДОРФ” за 12 000 круна. У цик зоре огласио се јутарњи мешовити воз број 21 из Беча на перону железничке станице. У шест часова и двадесет минута, 3. априла 1903. године, истоварен је први приватни аутомобил у Краљевину Србију.

Овако се сећао Сретен Костић први србијански шофер: “….када је аутомобил својом снагом изашао из Београдске станице наишао је свуда на запањена лица. Пред станицом се направила велика гужва, али пре него што је свет успео да се сабере, аутомобил је већ стигао Немањином улицом до Војне академије и скренуо у улицу Милоша Великог, путем за Топчидер свуда дочекан збуњеним и усплахиреним људима који су се у чуду крстили.
Дочек у Београду је још некако прошао без инцидената. Понеко је разрогачио очи, понеки се прекрстио слутећи да се срео са нечастивим али је било горе, када смо зашли у села. Једанпут је једно чобанче које је мирно напасао своје стадо крај друма чувши хук нашег мотора издалека почело да бежи и оставило своје овце на милост и немилост. Идућег дана сам чуо како сељаци у оближњој крчми причају један другоме Прође синоћ аждаја кроз наше село, светле јој се очи надалеко и брекће, а цепа све што јој стане на пут“.

Треба рећи да је Неселдорф урађен у свега 30 примерака, последњи је виђен у Скопљу као шклопоција.

Тако је протутњао први Београдски аутомобил, а да ли је то први аутомобил у Србији уопште? Није!!! Зашто питате се сад Ви?А ево и одговора:
Бакиним поклоном, аутомобил марке „de dion bouton” ко је тек пристигао 1892 године. са светске изложбе у Паризу, др Стева Адамовић не само да није фасцинирао своје потенцијалне гласаче за парламентарне изборе, већ је паоре, навикле на парадне каруце, плашио “сокоћалом” који брекће уместо да рже, а очи му велике к`о тепсија и сијају у мраку. Да погодили сте то се десило у Новом Саду у тадашњој Аустроугарској царевини. И највероватније би ово требало узети за почетак аутомобилске ере у нашој земљи.

Иако је Сретен Костић био први возач а и потоњи оснивач и председник Шоферског српског удружења и лични возач Њ.К.В. Петра првог Карађорђевића, није био први који је и имао возачку дозволу. Наиме, 20. априла 1903. београђанин Младен Љубинковић положио је возачки испит на аутомобилу марке Marel-Union и тако постао први власник возачке дозволе у граду.

Аутомобилски саобраћај почео је да се развоја много касније 1930 године. до првог рата било је око 20-ак аутомобила у целој Србији.

Брат од тетке мог оца популарно звани “бата Раде” исто тако је један од првих возача у Београду. Једном ми је причао о томе како се полагао испит, која је имао кола и слично запамтио сам само да је имао кола марке Пакард и камион Татра и још једна кола када је у Београду било 50-100 аутомобила. Он је то себи могао да приушти, наиме његова прва жена је била из врло богате фамилије.Умро је прошле године у 94 години.