Neko poseban večeras gostuje, sva sreća živ i zdrav.

Kao što sam u prethodnom Ivaninom postu sa istim naslovom pomenuo da ugao gledanja na onoj slici jeste lep, ali da može da bude opasan, potrudio sam se i da dokažem to. Normalno, nije mi to bila namera, ali zahvaljujući mojoj velikoj želji da letim, i još većoj nesmotrenosti, desilo se šta se desilo “Promenio se ugao gledanja”.

Tako, odjednom, sunce koje je predivno sijalo, brdo i šume koje su promicale očaravajuće ispod mene u svim svojim predivnim bojama proleća, vetrić koji je tapkao po mom kombinezonu i nežno mi milovao lice, sav osećaj slobode koji sam osećao u vazduhu u delicu sekunde su nestali. Zamenio ih je strah, bol, gušenje i nedostatak vazduha. Sunce je odjednom nemilosrdno pržilo, brdo i šume su postali nekako sivi i crni, vetar me više nije milovao, borio sam se za malo daha. Glas je zatajio, pokušavao sam da pozovem pomoć, ali niko me nije čuo.

Na svu sreću mobilni je bio čitav, pozvao sam prijatelje (Mikija i Mišu), objasnio im šta mi se desilo i gde sam. Dok su se oni pobrinuli za mene i opremu, pozvao sam Roberta i Mazu, oni su organizaovali sanitet, i na sreću sve se dobro završilo. Mogu da kažem da su se i ljudi u bolnici (doktori i sestre) poneli profesionalno. Bili su ljubazni i pažljivi i stvarno nemam reči da opišem njihovu dobrotu. Prijatelje neću da hvalim, jer oni znaju šta osećam i šta mi znače, i oni ne rade to iz zahvalnosti, i zato su to sto jesu, “Najbolji prijatelji”.

Bez obzira koliko nešto izgleda lepo, moramo da budemo svesni da sa sobom donosi rizik, opasnost i neizvesnost. Moramo da budemo oprezni i umereni. Svi žurimo da se popnemo na vrh, a zaboravljamo da smo najsrećniji dok se ka istom penjemo…