Čitam post o čobanima od Suske, htedoh da komentarišem, ali mi se učini kao preveliko za komentar. Zato čitajte kod mene…

Sad ćete se smejati, garant, ali šta ću…
Ne samo da sam uvek zavidela onima koji su imali “babe i dede na selu” i imali gde da odu “na raspust” (moji bili u većem centru od nas), nego ni živu ovcu, osim u zoološkom vrtu, nikad videla nisam, o čobanima da i ne govorim…
Što ti je dete sa asfalta…

Jedna pričica sa nekog časa na faksu. Profa (hercegovac) kanda se hvali kako je on sa dve-tri godine znao koja životinja ima dve, a koja četiri noge. Pogleda mene (što li mene mislim, znam ja, ali neću da vam kažem) i pita me šta sam ja znala sa toliko godina. Ja ko iz topa odgovaram “da se ulica prelazi tamo gde je semafor ili pešački prelaz, da se gleda prvo levo pa desno da bi se ista prešla, da se kod Babe ide 16-ticom, da je ispod mosta Sava, a pored kuće Dunav”.
Ha, što ti je dete sa asfalta…

Sećate se onog Ugla gledanja… e pa ima veze i sa tim.

A rekla sam da ne volim pesme na blogu, ali ovo ne mogu da vam svima ne ispričam.

Priča počinje pre par meseci kad je Fly preporučio film o snowboardu “Follow me around“. Skinula ga ja, pogledala, dopao mi se da se ne lažemo. I u njemu ide pesma Jolene, od Dolly Parton. Slatka melodična pesmica, Dolly peva piskavim glasićem.

Negde u isto vreme, pu moja schvester oda mi tajnu RadioBlogClub-a.

I ta se pesma našla na mojoj play listi, i čuje se kod mene na kompu ponekad, poslednjih dana malo više, priznajem, kriva sam… Još jedna info, pre nego što pređem na glavnu priču. Muzika se čuje na slušalicama, a ne na zvučnicima, jer mene mrzi da svaki čas čačkam pozadi, da utaknem slušalice, a istaknem zvučnike (BTW ako neko zna postoje li zvučnici u koje je moguće da se utaknu slušalice, molim info, to je ono što mi treba).

Juče popodne, svira moja play lista, idu razni Simple Minds-i, Tears for Fears-i, Suzanne Vege i ostale pesmice, i u jednom trenutku počinje Jolene. Vanja počinje da se smeška, polu stidljivo dolazi do slušalica koje vise pored komp stola, i sva ozarena ciči od sreće. Skapiram ja da joj se sviđa pesma. Pomislim, vidi, nije samo Vlado Georgiev na repertoaru, imamo sad i ženski vokal… Završi se pesma, a Vanja u ljutnju, vuče me za rukav, gura mi ruku ka slušalicama. Treba li da vam prevedem? Ne, jel da? Traži da joj pustim ponovo. I ponovo. I ponovo. I ponovo. Jel vam dosadilo? Vanji nije. I ponovo. I ponovo… Koliko puta, ne pitajte… Srećom došlo vreme da se ide napolje, pa kad je ugledala patike, prošla je želja za muzikom.

Ja mislila, dobro slučajno. Pustila joj danas ponovo, kad ponovo ista situacija. Snimila sam i filmić, pogledajte, a pesmicu poslušajte.

Vremenska odrednica “Evo sad ću” je vrlo široka kategorija. Od “za par minuta” pa do “nikad”.

Scena 1. Evo sad ću prvi put.

Pre x meseci, Vanja je igrajući se, srušila neke knjige, koje su svojom težinom iščupale iz zida telefonsku utičnicu, pa telefon u kuhinji ne radi.

- Treba da se popravi…

- Evo sad ću…

I tako danas, sutra prekosutra, za nedelju, mesec, dva tri… Nije žurba, postoji drugi telefon u sobi, pa što bi se neko mučio da namešta nešto što nije neophodno. Jel’ da?
E pa nije! Danas, ja namestim utičnicu, mislim nikakva mudrost, 15 minuta posla.

Scena 2. Evo sad ću drugi put

Pogled na sat pre nego što odem da operem kosu.

- Stavi je na nošu.

- Evo sad ću…

Oprala ja kosu, isfenirala se (nisam neki stručnjak, ako ima neka frizerka za jevtino kućno feniranje, nek mi se javi), izlazim, ona u drugim pantalonama. Upiškila se.

A sto puta sam sebi rekla neću da se nerviram više ni oko čega, ali neki ljudi uvek uspeju da me dovedu do ruba.
I sto prvi put sad govorim sebi:
“Ivana, budalo jedna, lakše ti je da sve uradiš sama, makar se nećeš nervirati”.

Edit: dođoh na Control panel bloga, i u spisku poslednjih postova, ugledah naslov “Ugao gledanja“. To je upravo ono što ću da uradim.
Srećna sam što imam drugi ugao, ništa mi nije važnije od toga.

Ma da, kasnim, znam, ali imala sam gosta, razumećete me…

Pošto sam do sad pročitala pregršt postova, uglavnom hvale, ja ću malo da iskritikujem.

Sve je za mene počelo pre par nedelja, kad mi je jedno veče stigao mail. Invitation, poziv za skup blogera, jedan od dvojice organizatiora Blogowski, eeeeej, jaaa dobila mail, poziv od Blogowskog, THE Blogowskog, da se razumemo. Pretpostavljam da celu priču oko prvobitne zamisli, neodržavanja, odlaganja i ponovnog organizovanja već znate. A i da ne znate, nije ni bitno.

Elem, Pančevo, nedelja, Đurđevdan. I mnogo mi je žao što neki, koje bih ja rado volela da sam tamo videla, nisu mogli da dođu upravo zbog činjenice da je izabran baš taj datum. No, bilo kako bilo, pedesetak prisutnih od osamdeset i nekoliko prijavljenih blogera (što je smatram odličan procenat imajući u vidu da je u pitanju prvo ovakvo okupljanje).

Ekipa sa Blog381 mala (ali odabrana) brojala svega dva člana (članice takoreći) Lang, i moja malenkost. Put do Pančeva, pronalaženje tražene adrese bez previše muke, što sam i očekivala, imajući u vidu da sam se kao pravi navigator-suvozač opremila svim potrebnim rekvizitima (čitaj kartu-da ne kažem mapu- odštampala, kao i uputstva sa blogopen.eu). Jedino malo teže nađosmo odakle se ulazi, no i to smo uspešno savladali.

E, tu nas na ulazu dočekaše Peđa i Marko, vrlo profi prvi utisak. Smestismo se, Peđa nam je predstavio, onako preko sale nekolicinu do tada pristiglih blogera. Dinke se “izdvojio iz mase”, prepoznao nas, i došao da nas pozdravi. Ostale neću da pominjem, da ne bih nekog greškom zaboravila. Nas dve 381 uz chit-chat sačekasmo najavljena predavanja.

Ja sam lično bila pomalo začuđena, kada su predavanja uopšte i pomenuta kao opcija, i u prvom trenutku, još prilikom dogovaranja u nedeljama pre samog događaja, to mi se činilo kao jedna nepotrebna aktivnost na ovakvom tipu druženja. No, kako red nalaže, sa pažnjom (koliko mi je to uspevalo obzirom na moje totalno nepoznavanje obrađivane materije) sam saslušala sva tri predavanja. Nisam se, priznajem, pronašla u ovim temama. Očekivala sam ipak da će biti malo više pro-blog priče, nasuprot tome, o blogu je bilo reči skoro samo B. Ne bila ja, ja, kad ne bih i za to imala opravdanje. Pretpostavljam da je razlog tome što je većina prisutnih blogera, upravo iz IT branše, i oni su se vrlo dobro međusobno razumeli.

Treća generalna zamerka, koju je u svom postu o BlogOpen-u pomenula i Tatjana jeste mali broj prisutnih žena-blogerki. Ovo, naravno, nema, ama baš nikakve veze sa organizacijom skupa, već sa spremnošću da se pojedine blogerke pojave na ovakvom događaju. Ne smem da zaboravim da pomenem i pohvalim Moošeminu predivnu akciju sa knjižičuljcima.

Nas dve smo ubrzo posle završenih predavanja i otišle, zbog mojih (onaj gost iz prve rečenice) i Lang-inih obaveza, tako da smo propustile Dinketovo “prozivanje”, što mi je priznajem veoma žao.

I tako, uz uglavnom pozitivne utiske (da ne bude baš da sam samo kudila) oko izbora lokacije i izvrsne organizacije celog skupa, uz očekivanje BlogOpen Summer 07, ili u najmanju ruku Fall 07 pozdravlja vas vaše dežurno zakeralo.

Ma ne prepoznajem samu sebe.

Ona “stara ja”, za koju sam mislila da sam “prava ja” nigde je nema… A samo sam promenila ugao gledanja, i sve se okrenulo. Ono što mi je nekada bilo nepojmljivo, što mi je upadalo u oko kao “pogrešno”, sada je postalo interesantno drugačije, i vredno pomena, pogleda i misli. Ono što sam mislila da ne volim, ispostavlja se da je potpuno suprotno. A nisam se promenila ja, samo je pogled drugačiji.

Logično zapravo, kad promeniš ugao gledanja, promene se postojeći odnosi u percepciji pojedinih stvari, i same te stvari izgledaju drugačije. Ne postaju one drugačije, niti ti koji ih drugim očima gledaš, već samo spoznaješ da se svet može gledati iz drugog ugla.

A koji je ugao pravi, to za sad ne znam da kažem…

Budite tu, kad saznam, ako saznam, javiću vam.

Hvala Fly-ju za ovu predivnu fotografiju.