Čitam ovde šta je Bane napisao o belom sportu. Tužno je to, ko zna koliko mladih nada propušta da od sebe napravi nešto važno i lepo…

Moj otac je bio sportista u mladosti, reprezentativac Srbije u tenisu, takmičio se u streljaštvu, bio atletski sudija na
7. Evropskom prvenstvu u atletici 1962. u Beogradu, kasnije rekreativno igrao odličan tenis, fenomenalno plivao…

I tako, ja sa njim, bila u raznim sportskim vodama. Trenirala sam tenis u “Zvezdi“, zajedno sa mojom školskom drugaricom S. U to vreme nije bilo pokrivenih terena, pa se za treniranje preko zime koristio zakup zatvorenih hala. Klub bi zakupio neku manju salu u SC “Banjica” i izabrao nekoliko talntovanih klinaca koji bi svoje treninge nastavili i preko zime.
Prve zime izabrane smo obe. Onda opet na proleće na otvorenim terenima treniramo svi zajedno, nas 10tak.
Druga zima sve isto.
Treća zima, izabrali mene, a moju drugaricu nisu. A ja, luda glava, kažem ćaletu
“Ja neću da idem bez S, ili idemo obe, ili ja ne idem sama.”
Raspita se on, kažu mu da sam ja mnogo bolja od S. i ona ne može, samo ja. Ja ostala pri svom, kaže mi ćale,
“OK, ti odluči, ako hoćeš sama, idemo, ako nećeš, ništa”.
I ja prekinem treniranje. A što nisam nastavila narednog proleća, to se više i ne sećam, imala sam verovatno preča posla.

Tad sam bila strašno ponosna što je moj otac tako postupio, sa vremenske distance ipak drugačije na to gledam. Naravno, ubrzo sam i sâma shvatila da je bilo bolje da sam nastavila da treniram, ali više se nije moglo nazad. Ko zna kakve sam potencijale imala, ali ostadoše neiskorišćeni.

Potencijal neiskorišćen, ali bar znam da je zbog mene, a ne zato što neko drugi ko je trebalo da o tome misli nije mislio, kao što je ovde slučaj. Ako ste u poziciji da za nove klince uradite nešto dobro, uradite to, nemojte ih saplitati, ko zna u kome od tih novih klinaca leži neki novi Novak ili nova Jelena.