Čitam malopre kod Eniac-a post o Kinezima, i setih se jedne pričice, što bi jedan moj prijatelj rekao “istinite anegdote” (k’o da anegdote mogu biti drugačije osim istinite).

Prvo moram malčice background-a, da bi stvari bile jasnije.

Imam tetku u Parizu, koja je radila u jednom velikom institutu za naftu kao prevodilac. Pojma nemam otkud, tek, studirala je ona “pod stare dane” kineski jezik. Boravila u Kini mnogo puta, na poslu se sretala sa kineskim stručnjacima za naftu, i bila u njihovom društvu vrlo omiljena.

Jednom prilikom, pre 15-tak godina, neki od njenih prijatelja Kineza su očekivali prinovu, i od nje zatražili da “krsti” dete, tj da mu dâ ime, ali tako da i na Srpskom ima neko značenje, a da “zvuči” kineski. Iz potpuno bezazlene priče, koja je u prvom momentu bila skoro kao “zezanje”, tek u ulozi “kuma” našao se moj brat od ujaka.

Elem, ideja je njegova bila da, ako je devojčica, dobije ime Sunčica, a ako je dečak, Sunčan.

Rodio se dečak, i dobio ime Sunčan. Oni su bili oduševljeni što je ime sa tako pozitivnim značenjem, a i zaista je njima Sun Čan zvučalo kineski. Ne znam da li i na kineskom ima neko značenje, tek uglavnom, mali Kinez dobi to ime.