Moje dete sa posebnim potrebama Mama, porasla sam
// August 8th, 2007 // 15 Comments » // Dogodovštine, Napredak, Razmišljanja
Ja sam sve mislila da će ona zauvek ostati ona mala, koju kad staviš u krevetac, spremnu za spavanje, tu i ostane dok ne zaspi.
No, izgleda da se stvari menjaju, ali ja nikako da to shvatim.
Sećate se pada iz kreveca?
E poslednjih dana, od one vrućine, čini mi se, neće da spava kad je obično vreme za spavanje, znači kupanje oko 21h, pa spavanje do 22h. Malo se “mulja” po krevetu, i onda počinje da plače, jako plače, vrišti, besni, nešto kao ovo. Ja sam se malo uplašila, priznajem, u jednom trenutku, padne mi na pamet da je smirim TV-om, donesem je u dnevnu sobu, i smiri se momentalno. Smeh, cika, vriska, ona radosna, minut posle onog vrištanja i besa. Dobro, rešismo to nekako tad, i rešavamo na razne načine svako veče od tad. A zaspi oko 23h, nekad i kasnije.
Večeras, leži, peva nešto, čujem je skače po krevetu. Dovikujem iz sobe da legne i da ne skače. Smirila se. U jednom trenutku, čujem je da tapka, izašla iz kreveca, nekako, pojma nemam kako, i evo je dolazi u sobu.
Na krevecu, da se razumemo nisu stranice skroz podignute, samo do pola, ali je on odvojen od kreveta, dobrih pola metra, nije mogla preko kreveta. Nemam pojma kako, ali izašla je iz kreveca.
Mama… hoću novi krevet!
I neću bre da spavam tako rano… nisam više mala!
A može i TV u mojoj sobi!
