Radosna sam, jesam

Imam jednog studenta, Mrgud. Stalno se nešto buni, nikad mi ništa nije po volji. Ali to su uglavnom neka sitna negodovanja oko svega i svačega, pa se kasnije sve prebaci na zafrkavanje. Jutros je usmeni, i ja trčim gore-dole sa spiskovima i zadacima sa pismenog. Sreće me Mrgud na stepeništu. Uvek ima nešto da pita. I danas, naravno. Razmenismo par rečenica oko njegovog pitanja i usmenog ispita, zanima ga kako izgleda, koliko traje... Krećem ja dalje, kad će Mrgud: - Kako ste inače? - Pa fino, hvala što pitaš. (ja sa njim na ti, on sa mnom na vi) - Baš delujete radosno i veselo, morao sam da vas pitam. Nasmejah se samo, i produžih do profesora. Vratila se kući i pričam sa prijateljicom. Kaže mi ona: - Pa pročitalo te dete. Hm... pa nije valjda da se to baš toliko vidi. Mislim, jeste jutros sunce sinulo posle jučerašnje grozne kiše, ali mislim da to nema mnogo veze jedno s drugim. Da li se zaista vidi ta radost? I da, naravno, jesam radosna.

Slični postovi:

1. Problematična, jesam li?
2. Škola, part two
3. Nalepnica

You can leave a response, or trackback from your own site.