15h vrtić: Idemo kući. Kaže teta, super je bila danas, odlično je ručala, spavala je, jedva sam je probudila (ovde ja zakolutam očima, opet će večeras biti akcija do 24h, no, nije nam to sad tema).

16h kod kuće: Baba došla i donela maline. Na maline stavila Nesquick (sad će milepile ovde da mi održi lekciju), i Vanja sve pojela.

Ustaje, malo skakuće, pročitali knjižicu dva tri puta. Odlazi do stola, dobro poznata unutrašnja crvena kesa od Plazma keksa (sa ukusom jabuke i cimeta, naravno) je tačno gde treba, uzima je i donosi mi. Ništa ti Baba ne vrede maline, nisi mi dala keksa… Pojela 3-4 keksa (ima i malo mrva po tepihu, al’ to će mama časkom da usisa posle), u kesi nema više, traži još. Odoh ja do špajza, nosim još jednu kutiju. Utom se setim da sam danas pekla bundevu, posipam je žutim šećerom i nosim ispred komp-a, gde bih drugo. Otvaram kutiju, dajem joj keks, ali ona ugledala bundevu, hoće i ona.

- Hoćeš? - kažem ja.
Naravno, šta pitaš… Jednu kašičicu, pa još jednu, i još… Pojede pola parčeta.
Utom Baba pita (mene): - Jel si probala, jel dobra?
- Pojma nemam, nisam još stigla da probam, Vanja mi pola pojela…

Ko je ono beše komentarisao da joj ne dajem da jede…