Napisala sam post, i obrisah ga. Ne mogu.
Dobih mail pre neki dan.
I nisam imala snage da odgovorim. Krenem, napišem jednu rečenicu, počnem da plačem, i prestanem.
A evo, sad ne znam da vam kažem da li je tužan. Rekla bih da nije, da nosi jednu mnogo jaku poruku, i reših da je sledim.
Ništa na ovom svetu nije vrednije od života.
Hvala mami jednog anđela što mi je otvorila oči.
08/10/2007 at 10:21 pm Permalink
Ponekad nam treba nečija potvrda da smo u pravu. Sve to ti dobro znaš. Šaljem ti vetar u ledja da ti pomogne da ne zastaneš na putu kojim si krenula.
I svu sreću ovog sveta.
08/10/2007 at 11:47 pm Permalink
Thanks Su. I nigde ja ne stajem, ne brini.
09/10/2007 at 1:25 am Permalink
znam… izgleda da je i do vremena, potpuna letargija… izgleda da cu obnoviti godinu, fali mi samo 1 ispit, ali nisam u stanju da se cimam da jurim profesore i slicno… jednostavno mi je svejedno… mrzim kad sam takav
09/10/2007 at 12:05 pm Permalink
Ih Eniac… što ti je bre svejedno
10/10/2007 at 3:56 am Permalink
Konacno da te nadjem na pravom mestu….Nisma znala da postoji ovaj blog, uvek pregledam stare koji nisu skoro pisani….
Drago mi je da sam ponovo sa vama…Srecno u svemu!
10/10/2007 at 8:55 am Permalink
@ bon jovi, dobro nam došla. Ovaj blog je malo drugačiji od onih drugih, malo ličniji…
Hvala ti.
10/10/2007 at 11:58 pm Permalink
izgleda da ce biti ok, isao sam danas da cimam da polazem usmeni tog ispita sto sam pao i polozio sam e sad mi ostaje taj famozni pismeni nekako da iscimam… bice valjda ok, hvala vam na podrsci
11/10/2007 at 12:04 am Permalink
Eto, znala sam ja
Držim fige i dalje.
23/10/2007 at 9:33 pm Permalink
Zivot,kao i sve druge stvari u zivotu,tu je da nas tera da budemo bolji ljudi,da se ne zadovoljavamo sitnicama.Jednostavno moramo da istrajemo,nije lako (naravno) Svidja mi se recenica da je zivot igra,slazem se u potpunosti,igra,kao i svaka druga…U kojoj neko gubi,pati,place,prasta…Prisutne su jos dve teske reci u ovoj vecitoj igri mrznja i ljubav.Mislim da se sve vrti oko toga dalje ne moze..Kada zatvorimo oci setimo se puteva bez kraja,ponekad mastamo o njima,steta je sto mnogo ljudi ne zeli da prenese te misli na zivot koji utice na ljude oko nas.Tesko je,ali ako se borimo i cuvamo pre svega licni stav,znam da moze da se masta i otvorenim ocima…