6 komentara za "Bez naslova…"

1. Ž. November 14th, 2007 at 10:50 pm

   I čitao i gledao na TV-u. I iznervirao se jer su vlasti, zaboga, ljute što je istraživanje rađeno bez njihovog znanja. Odnosno, što će javnosti biti predočeno pravo stanje, a ne cvetno oslikano odeljenje, nasmejana deca i brižno osoblje…

2. Ivana November 14th, 2007 at 11:00 pm

   Ma to je posebna pirča. Pa oni samo gledaju svoje doope. A taj jadna deca i odrasli ljudi koji ne mogu, ne umeju da se za svoja prava bore, šta ćemo sa njima! Znači niko ne može da me ubedi da su uslovi u ovim “domovima” takvi jer se tobože nema novca. Takvih teških slučajeva nema baš toliko mnogo da bi dovođenje u red ustanova državu koštalo toliko da se to ne može izdržati.

   Onoliko smo jaki koliko se brinemo o najslabijima, onima koji ne mogu i ne umeju.

   To u ovoj zemlji nikako da se shvati.

3. whisperer November 15th, 2007 at 6:34 pm

   Znaš, Ivana, ova priča mi je podjednako teška kao i tebi. U stvari, malo teža.
   U nekom periodu života našla sam se prvo u Zavodu za psihofizičke poremećaje i govornu patologiju u Kralja Milutina a potom i u Centru u Lipovici (o detaljima možemo mailom) i ono što sam imala prilike da vidim je sledeće: doktori, entuzijasti, s obzirom na “uslove” u kojima se sa decom radi, sa toliko ljubavi i poverenja su se odnosili prema mališanima da su im deca trčala u naručje gde god da nalete na njih. Mnogo se radilo i uradilo, bez žaljenja na teške uslove, samo sa željom da se deci pomogne. Tako je bilo nekad. Kako je sad ne znam. Imala sam prilike da upoznam mnogo dece sa razvojnim smetnjama različitih vrsta, i sreće da se vežem i ja za njih i ona za mene.
   Ta deca se sama vole. A većina roditelja ih se stidi. Što je za mene bio potpuno poražavajući faktor. A što je, shvatih kasnije, jer sam tad bila jako mlada da bih išta shvatila, posledica toga što se celo društvo ponaša tako kao da ih se stidi.
   I slažem se da je priča malo naduvana, ali samo malo. Mučenja nema, ali nema ni dovoljno rada, brige, sve se svodi na puko životarenje, bez da se toj deci omogući da sebe razviju do maksimuma svojih, ličnih sposobnosti.
   A videla sam primere koliko se i kako može, uz muku i trud, ali se može.
   I dolazimo do najvažnijeg: ima nas koji želimo da volonterski pomažemo u centrima ili društvima, ili čemu god gde se bave decom sa smetnjama u razvoju. Da olakšamo roditeljima, da ih odmenimo, poigramo se sa decom, čitamo im, radimo šta god da treba. Ali nemamo dovoljno informacija. U svom gradu već tri meseca pokušavam da dodjem do podatka kome da se prijavim za takav rad. I još nisam našla. A profesionano sam opredeljena da dolazim do informacija. I još ih ima u sličnoj situaciji. Umesto da se apeluje na sva zvona da se bije, da se ljudi koji žele i mogu okupe oko ovakvih projekata, ne radi se ništa, osim deklarativno, kad treba slikati za TV.
   Toliko o sistemskoj brizi za najslabije.

4. Ivana November 15th, 2007 at 8:59 pm

   Onda ja mora da sam neki neobičan roditelj. Ne stidim se, naprotiv, ponosna sam na svaku sitnicu.
   A u pravu si da ih je društvo samo marginalizovalo, mnogo više nego što bi po prirodi svojih sposobnosti bilo neophodno da su “po strani”. Prosto ih niko ne primećuje. Ni na kom nivou.

   ja sam već pisala o nekim aspektima nebrige društva
   http://blago.blog381.com/2007/09/27/pristupacnost/

5. naivna2007 November 16th, 2007 at 10:17 am

   Ova tema me uvek pogodi jer i ja imam dete drugacije od grugih,bar za njih,za mene je on jednako vredan i ravnoporavan kao i ostala deca,nikada ga nisam odvajala od drugih ,niti ga se stidila..problem je mozda laksi bar na prvi pogled od nekih tudjih ,ali kada ti dete oznace kao “drugacije” ipak ti treba malo vremena da se pomiris sa tim…dala sam sve od sebe da mu pomignem ,nosila ga po BG i sve sto je trebalo ,a naisla sam i na lose i dobre ljude, neki su nesebicno pomagali ,a neki odmagali..Uglavnom ako se ne boris ,ne guras rukama i nogama tako malo dobijes od drugih ,mislim na pomoc(ne materijalnu).pozdrav!

6. nina January 22nd, 2008 at 10:28 pm

   eee draga moja ivana trebace jos puno vremena nasoj drzavi da napokon urade nesto i po tom pitanju.zivim u inostranstvu i zahvalna sam bogu zbog toga,ali ne zbog mene vec zbog nje,one koja je drugacija od drugih,one koja ima pravo na zivot takva kakva je,one koja ne zasluzuje teee sazaljavajuce poglede koji me razaraju svaki,ama bas svaki put.jednom sam cula jedan komentar na kongresu za djecu sa posebnim potrebama:mi mislimo da oni ne razumiju nas a ustvari mi ne razumijemo njih,mislim da je to jedna jedina istina u svemu ovome.ovamo ljudi imaju drugacije gledanje na “disabillity”i to mi uliva snagu.no uvek se nadje po neki izuzetak…zbog kojeg cesto klonem u krizu