Posted on 6 Comments

Bez naslova…

Da li ste gledali na TV-u?

Izveštaj o ustanovama socijalne zaštite

Tužno je, zaista je tužno, a verujem da je deo toga tačan.
Obično su ovakve priče novinarski naduvane, ali sigurno je da ima u tome bar trunčica istine.

…U Kulini nam je osoblje reklo da je šestogodišnji dečak sa dijagnozom spina bifida bio veoma agresivan prema sebi, da je pokušao da sebi pokida uvo. Primetili smo da je dečak vezan za stolicu…

Pitam ja, šta traži šestogodišnji dečak u takvoj ustanovi? Gde su roditelji, gde je porodica?

Jednom prilikom, na jednom forumu se povela neka “rasprava” i ja sam bila zgranuta, javila se majka koja je svoje dete sa Down sindromom ostavila u domu jer smatra da će loše uticati na njeno drugo, mlađe dete. Eeeej. Zar neko zaista može tako nešto da misli? Zašto nije svoje “tipično” dete ostavila u nekoj ustanovi?

Dok je Vanja bila bebica, i dok smo išli na vežbe, sa nama je vežbao dečak, jako prevremeno rođen, koji je sa godinu dana izgledao kao beba od 4-5 meseci. Dovodila ga je tetka. Od nje sam čula nešto i ostala zapanjena i zgranuta. Predložili su im još u bolnici da dete ostave. Kakav čovek treba da bude neko da majci predloži da ostavi dete. Kakva to treba da bude majka koja će svoje dete ostaviti?

Sa druge strane, samo ću da prokomentariišem još deo jedne rečenice iz gornjeg teksta:

…često se samopovređuju, ujedaju se, sami sebe udaraju, pokušavaju sebi da iskopaju oči…

Ovakve su reakcije vrlo uobičajene kod dece i osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju. Vanja ponekad sebe ujeda, grize sopstvene prste, ručni zglob toliko da se vide jasni otisci zuba na koži.

I treba li da vam kažem koliko sam potrešena celom ovom pričom…

EDIT: evo nastavka, ovo mi je već realnije… obzirom da ipak imam neku ideju kako uopšte može da izgleda briga o desi i odraslima sa smetnjama u razvoju

Uslovi teški, ali nema mučenja

6 thoughts on “Bez naslova…

  1. I čitao i gledao na TV-u. I iznervirao se jer su vlasti, zaboga, ljute što je istraživanje rađeno bez njihovog znanja. Odnosno, što će javnosti biti predočeno pravo stanje, a ne cvetno oslikano odeljenje, nasmejana deca i brižno osoblje…

  2. Ma to je posebna pirča. Pa oni samo gledaju svoje doope. A taj jadna deca i odrasli ljudi koji ne mogu, ne umeju da se za svoja prava bore, šta ćemo sa njima! Znači niko ne može da me ubedi da su uslovi u ovim “domovima” takvi jer se tobože nema novca. Takvih teških slučajeva nema baš toliko mnogo da bi dovođenje u red ustanova državu koštalo toliko da se to ne može izdržati.

    Onoliko smo jaki koliko se brinemo o najslabijima, onima koji ne mogu i ne umeju.

    To u ovoj zemlji nikako da se shvati.

  3. Znaš, Ivana, ova priča mi je podjednako teška kao i tebi. U stvari, malo teža.
    U nekom periodu života našla sam se prvo u Zavodu za psihofizičke poremećaje i govornu patologiju u Kralja Milutina a potom i u Centru u Lipovici (o detaljima možemo mailom) i ono što sam imala prilike da vidim je sledeće: doktori, entuzijasti, s obzirom na “uslove” u kojima se sa decom radi, sa toliko ljubavi i poverenja su se odnosili prema mališanima da su im deca trčala u naručje gde god da nalete na njih. Mnogo se radilo i uradilo, bez žaljenja na teške uslove, samo sa željom da se deci pomogne. Tako je bilo nekad. Kako je sad ne znam. Imala sam prilike da upoznam mnogo dece sa razvojnim smetnjama različitih vrsta, i sreće da se vežem i ja za njih i ona za mene.
    Ta deca se sama vole. A većina roditelja ih se stidi. Što je za mene bio potpuno poražavajući faktor. A što je, shvatih kasnije, jer sam tad bila jako mlada da bih išta shvatila, posledica toga što se celo društvo ponaša tako kao da ih se stidi.
    I slažem se da je priča malo naduvana, ali samo malo. Mučenja nema, ali nema ni dovoljno rada, brige, sve se svodi na puko životarenje, bez da se toj deci omogući da sebe razviju do maksimuma svojih, ličnih sposobnosti.
    A videla sam primere koliko se i kako može, uz muku i trud, ali se može.
    I dolazimo do najvažnijeg: ima nas koji želimo da volonterski pomažemo u centrima ili društvima, ili čemu god gde se bave decom sa smetnjama u razvoju. Da olakšamo roditeljima, da ih odmenimo, poigramo se sa decom, čitamo im, radimo šta god da treba. Ali nemamo dovoljno informacija. U svom gradu već tri meseca pokušavam da dodjem do podatka kome da se prijavim za takav rad. I još nisam našla. A profesionano sam opredeljena da dolazim do informacija. I još ih ima u sličnoj situaciji. Umesto da se apeluje na sva zvona da se bije, da se ljudi koji žele i mogu okupe oko ovakvih projekata, ne radi se ništa, osim deklarativno, kad treba slikati za TV.
    Toliko o sistemskoj brizi za najslabije.

  4. Onda ja mora da sam neki neobičan roditelj. Ne stidim se, naprotiv, ponosna sam na svaku sitnicu.
    A u pravu si da ih je društvo samo marginalizovalo, mnogo više nego što bi po prirodi svojih sposobnosti bilo neophodno da su “po strani”. Prosto ih niko ne primećuje. Ni na kom nivou.

    ja sam već pisala o nekim aspektima nebrige društva
    http://blago.blog381.com/2007/09/27/pristupacnost/

  5. Ova tema me uvek pogodi jer i ja imam dete drugacije od grugih,bar za njih,za mene je on jednako vredan i ravnoporavan kao i ostala deca,nikada ga nisam odvajala od drugih ,niti ga se stidila..problem je mozda laksi bar na prvi pogled od nekih tudjih ,ali kada ti dete oznace kao “drugacije” ipak ti treba malo vremena da se pomiris sa tim…dala sam sve od sebe da mu pomignem ,nosila ga po BG i sve sto je trebalo ,a naisla sam i na lose i dobre ljude, neki su nesebicno pomagali ,a neki odmagali..Uglavnom ako se ne boris ,ne guras rukama i nogama tako malo dobijes od drugih ,mislim na pomoc(ne materijalnu).pozdrav!

  6. eee draga moja ivana trebace jos puno vremena nasoj drzavi da napokon urade nesto i po tom pitanju.zivim u inostranstvu i zahvalna sam bogu zbog toga,ali ne zbog mene vec zbog nje,one koja je drugacija od drugih,one koja ima pravo na zivot takva kakva je,one koja ne zasluzuje teee sazaljavajuce poglede koji me razaraju svaki,ama bas svaki put.jednom sam cula jedan komentar na kongresu za djecu sa posebnim potrebama:mi mislimo da oni ne razumiju nas a ustvari mi ne razumijemo njih,mislim da je to jedna jedina istina u svemu ovome.ovamo ljudi imaju drugacije gledanje na “disabillity”i to mi uliva snagu.no uvek se nadje po neki izuzetak…zbog kojeg cesto klonem u krizu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *