Primera radi. Ja sam kao mali uvek zezao jednog druga i zvao ga cvikeras, coravi i slicno. Mislim, deca to ne znaju da moze jako da bude uvreda. Ali…

On je nakon nekoliko operacija u zivotu uspeo da se oslobodi dijoptrije i sada ne nosi naocare. A ja, nazalost u III godini srednje skole sam saznao da ne vidim na jedno oko. Tacnije da vidim svega 5%. To oko je zdravo, stim sto je “lenjo oko” ili kako su mi neki objasnili kao mali razrokost se meni ispoljila unutra, tako da nije bilo mogucnosti da se otkrije. Zuta mrlja ili sta vec je potonula i svetlost dopire svega 5%.
To me naravno ogranicava da ne mogu da vozim kamione, da se bavim preciznim stvarima, da vozim kola nocu,… ali me ne ogranicava od drugih ljudi.

Naocare uglavnom nosim kada radim nesto, da ne zamaram ovo drugo oko ciji je vid izostren 100%. I uvek sam se pitao kao dete, zasto sam neprecizan iz vazdusne puske, a iz vazdusnog pistolja sam pogadjao sve mete u centar. Na kraju sam dobio odgovor.

Stim sto moram da dodam i nemarnost lekara, koji je kada sam u osmom razredu se javio kod ocnog, on je rekao mojoj majci da ja izmisljam i da je to sad trend da deca nose naocare. Da bi na vojnoj regrutaciji potvrdili da ja nisam lagao. A da. I na kraju nisam oslobodjen vojske, vec ograniceno sposoban. Hm!!!

Kao sto Ivana kaze: neko vidi, neko ne vidi. Neko hoda, neko ne hoda. Neko cuje, neko ne cuje. Ali jedno je sigurno, svi imamo pravo na zivot, i svi imamo pravo da budemo srecni i da nas drugi postuju, a ne vredjaju i sazaljevaju nekim odvratnim i groznim izrazima.