Tu smo mi, samo je Vanja malo bolesna. Malo kašlja i temperature, ništa strašno.

E to nije strašno, ali nešto drugo u mojim očima itekako jeste.
Juče smo Vanja i ja jedva našle taksi koji je pristao da nas poveze do kuće.

Od kuće zovem taxi telefonom, idemo u DZ (Dom Zdravlja, naravski). Jedno udruženje (koje pita za destinaciju) “nema nikog u blizini, molimo probajte kasnije”. Drugo udruženje posle dužeg čekanja šalje nam vozilo. Pritom, moram da pomenem da smo stalne mušterije, i da se svakog dana vozimo, znaju me već kad kažem adresu.

Odradili u DZ šta smo imali.

Izlazimo. Taksi stanica je neposredno pored DZ. Velika taxi stanica. Imam iskustva od ranije, vrlo neprijatnog, pa i ne pitam prvog, nego idemo do kraja reda, prilazim jednom koji je, po mojoj proceni, 12-15 u redu. Čuje dokle treba da nas vozi, odbija, kaže, pitajte nekog drugog. Pitamo drugog, isto. Tek je treći pristao da nas poveze.

Razmišljam sad, šta je ustvari trebalo da uradim. Da onoj dvojici zapišem brojeve i udruženja i da podnesem prijave? Da podnesem prijave policiji?

Taxi služba je usluga. Ako niste spremni da radite onako kako pravila kažu (a pravila kažu da se ne sme da odbije vožnja - tako sam barem ja razumela ova pravila ovde) onda nemojte ni da radite.

Čisto informacije radi, start je 98 dinara, a iznos na taksimetru do moje kuće 175 dinara.

Šta mislite o ovome? Nije prvi put da se dešava, pa onda sigurno nije ni poslednji. Kako da ubuduće reagujem?
Pritom, vide da imam dete koje slobodno mogu da kažem “jedva hoda”, sapliće se o svaku neravninu, iako je sve vreme držim za ruku.

Zaista, nisam do sad nikog ni za šta prijavila, ali mislim da je vreme da počnem, pogotovo, što mi se na ovoj taxi stanici ovakva situacija desila barem 20 puta.
Zapravo, budem besna u tom trenutku, ali mi je važnije da ono što treba odradim do kraja (u ovom slučaju da se dovučem do kuće) i posle zaboravim koju sam nameru imala.

Sad će moja prijateljica Laluve da me opet opomene da previše pričam o taksistima…

Silaženje niz stepenice je veoma složena motorička radnja. Znali ste to, jel da?

Samostalno penjanje to već odavno znamo, i vežbamo kad god možemo, tj kad god ne žurimo. Ume ponekad, kad hoće, da se popne nekoliko stepenika (2-3, ne više) i bez držanja za gelender ili zid.

Pre neki dan mi se učinilo da je htela sama da krene da silazi niz stepenice, ali mislim da sam ja to, pomalo nesvesno, odložila. Strah me je uvek od silaska niz stepenice, jako je nestabilna, bojim se da će da se skotrlja, pa je uvek čvrsto držim za ruku. Čak i tako, ume da smandrlja nogama, i “preskoči” poneki stepenik.

Jutros, izlazimo iz stana, ja zaključavam vrata, ona me obično čeka na vrhu stepenica, držeći se za gelender. Vidim je ja da će probati da siđe stepenik, pustim je da sama to uradi, ali sam na malom rastojanju, spremna da je ulovim ako zatreba. Sišla je jedan stepenik, pa još jedan. Onda je stala, okrenula se prema meni i nabacila kez, kao da hoće da mi kaže: “jel da da sam ovo dobro uradila”.

Evo me plačem.

Malopre, zvoni mi neki čovek, drži koverat u ruci. Sama sam, otvaram.
Predstavlja se, kaže ja sam iz škole te i te, vi imate dete koje treba sad da krene u školu, pa sam vam doneo mali promotivni film o našoj školi.
Zbunio me totalno.
Samo sam uspela da mu odgovorim da imam dete odgovarajućeg godišta, ali pošto je ometeno u razvoju, neće ići u školu.
On se silno izvinjava, kaže dobijaju spisak iz Opštine…
Ja uzimam koverat sa diskom unutra i nekim papirima, zahvaljujem se čoveku, on se ponovo izvinjava i odlazi.
Ja zatvaram vrata i počinjem da plačem.

Pojma nemam kako ide procedura oko upisa dece u školu, ali potresla sam se veoma.
Sad vidim da u materijalu koji sam dobila ima i sajt i email adresa direktora škole, razmišljam se da mu pošaljem email.

Sa druge strane, ne znam ni kako bi oni mogli da znaju da moje dete nije za školu, osim da, recimo kontaktiraju Centar za socijalni rad, ili Dom Zdravlja. Moje dete je u sistemu, pa bi nas možda pronašli, ali šta je sa ostalima?

Moram još da razmislim…

Što sam se ja sinoć uplašila…

Sve po redu, kupanje, TV, spavanje, odnela sam je u krevet oko 21h.
Čujem je nešto peva, valjda se “bije” sa jastukom, ne ulazim, jer će tražiti nazad u dnevnu da još gleda TV.

Oko 22h15, čujem je da cvili, onako baaaš tiho. Dođem u sobu, a ona sedi u krevetu-krevecu, i zaglavila se. Protnula lakat kroz šipkice, nekako, slučajno valjda, i pokušava da se izvuče, a ne ume. Izvučem je, ona počne da plače tek onda. Probam da je vratim u krevet, neće, nema šanse. Mislila sam da je nešto povredila ruku.
Uzmem  je u ruke, kad ona sva srećna, hoće u dnevnu. Ok, idemo, malo gledali TV, mazili se, vidim duša joj spava, vratim je u krevet i posle je zaspala za pet minuta.

I ne znam što me nije zvala, plakala, bilo šta… baš sam se rastužila.
Stvarno je krajnje vreme da sklonimo krevetac…

Kupila ja danas neke fine žele i gumene bombone. Jedva sam dočekala da dođemo kući da dam Vanji da proba.

Otvaram prvo kesu sa žele bombonama, uzme jednu, vrti po prstima, stavi u usta i napravi taaaakvu facu… u stilu “bljaaaaak šta ti je ovo”. Otvorim drugu kesicu sa gumenim, ona pogleda, uzme u ruke, vidi da joj se lepe za prste, vraća na sto, dalje gleda lepljive prste, i tera me da idem u špajz.
Ustajem, odlazim, otvaram vrata, i ne znam šta hoće.
Napunim joj čašu vode, neće, gura mi ruku ka špajzu.
Podignem je, a ona k’o iz zaleta na kutiju Plazma keksa. Brate kako joj se već nije smučio pojma nemam.

I tako je mama pojela celu kesicu žele bombona

Vanja spava bez jastuka. Tj. ne, do pre neki dan je spavala bez jastuka.

Večernji ritual: večera, kupanje, gledanje TV-a, spavanje.

Odnesem je ja tako pre neko veče u krevet, i vratim se pred komp da radim nešto. Čujem je skače, priča nešto. Nema veze, smiriće se. Uskoro, ne čujem je više. Zaspala. Toplo je u sobi, ne ulazim da ne šuškam, da je ne probudim, sve dok ja ne krenem na spavanje. Ulazim, kad imam šta da vidim.

Maznula mi jastuk!

Njen je krevet blizu mog, ona dohvatila jastuk, i stavila ga kod sebe. Ok, nema veze, neka ga.

Sutradan, ostavim joj ja jastuk, ali ona se sa njim “pobije”, ne mogu da stanu u krevet i ona i jastuk. Uđem ja, još ne spava, sklonim joj jastuk, i izađem. Kasnije, kad je zaspala, ulazim, kad, ona mi opet maznula jastuk, i lepo spava na njemu.

I eto, tako smo osvojili jastuk.

Htela sam da vežbamo pijenje na slamku.

Vanja, hoćeš sok?

Oduševljena, polazi samnom put kuhinje, ja otvaram špajz, uzimam sok i krećem ka sobi. Otvorim slamčicu, probušim sok, i ponudim joj. Gurne mi ruku, neće. To je uobičajena reakcija. Pustim je minut, pa probam ponovo.

Vanja, hoćeš sok?

Dotrčava. Vidi opet isti sok. Pridržavam je, i pokušavam da joj stavim slamčicu u usta. Ume ona da pije na slamku, ali obično neće. Ovog puta, posle par pokušaja, uspeva mi, da povuče dva-tri gutljaja. Nema šanse da bi više. Gura mi ruku. A žedna je, sigurna sam.

Vanja, hoćeš da cedimo sok?

Ciči od sreće, stiska me za ruku, i gura da ustanem, i da idem u kuhinju. Uzimam “ono čudo” za ceđenje soka, jednu pomorandžu iz ćase, nož iz fijoke. Sve vreme me gleda šta radim. Iscedim sok. Ne može da sačeka da sipam u čašu, popila bi iz “onog čuda”. Sipam ipak u čašu i dajem joj. Popije iz čaše naiskap. Uz osmeh.

Taj sok bre kevo, šta mi poturaš te industrijske, kakva slamka, neću taj.
A Koka-kola, to može.

To čitajte (i gledajte) idući put…

Želim da živim u dosadnoj državi, da me boli uvo ko je uopšte u Vladi, da l’ će da padne il’ da ostane, da me jedino briga kako je moj prijatelj Vlada kome je to lično ime.