Silaženje niz stepenice je veoma složena motorička radnja. Znali ste to, jel da?
Samostalno penjanje to već odavno znamo, i vežbamo kad god možemo, tj kad god ne žurimo. Ume ponekad, kad hoće, da se popne nekoliko stepenika (2-3, ne više) i bez držanja za gelender ili zid.
Pre neki dan mi se učinilo da je htela sama da krene da silazi niz stepenice, ali mislim da sam ja to, pomalo nesvesno, odložila. Strah me je uvek od silaska niz stepenice, jako je nestabilna, bojim se da će da se skotrlja, pa je uvek čvrsto držim za ruku. Čak i tako, ume da smandrlja nogama, i “preskoči” poneki stepenik.
Jutros, izlazimo iz stana, ja zaključavam vrata, ona me obično čeka na vrhu stepenica, držeći se za gelender. Vidim je ja da će probati da siđe stepenik, pustim je da sama to uradi, ali sam na malom rastojanju, spremna da je ulovim ako zatreba. Sišla je jedan stepenik, pa još jedan. Onda je stala, okrenula se prema meni i nabacila kez, kao da hoće da mi kaže: “jel da da sam ovo dobro uradila”.
24/03/2008 at 10:21 pm Permalink
Uskoro ce ona da juri tim stepenicama, a i ti za njom.
25/03/2008 at 2:49 am Permalink
Bravo za hrabrost. Slazem se sa fly.
Nego kad si pomenula stepenice, ja njih nekako vise volim od lifta. U lift mogu samo da me uguraju da udjem (ne kazem ja da se ne vozim liftom, ali tada mi se cini da sam se vise umorio nego da sam isao peske). Eeeee, kad se samo setim, ovih “pet idiota” na Banjici (tako zovu one visoke zgrade), svaki dan po najmanje dva-tri puta peske do 16 sprata.
25/03/2008 at 8:46 am Permalink
Jesi, djevojcice, super si to uradila!
25/03/2008 at 11:49 am Permalink
Neka! Mala napreduje i mama takodje
25/03/2008 at 12:33 pm Permalink
Bravo, samo napred, ali pazljivo
27/03/2008 at 1:34 pm Permalink
Uvek mi izmamite osmeh na lice. Osmeh zadovoljstva. Bravo bubice.
05/04/2008 at 1:04 am Permalink
Ja joj saljem jedan veliki ljubac za te vazne korake uz osmeh!