Čula sam, bili su izbori. Čula sam, neki likuju, a neki tuguju. Čula sam, sve će se promeniti da bi sve, opet, ostati isto.

U Srbiji ne možete kupiti u apoteci, ni nabaviti u klinici posebne tipove adaptiranog mleka za bebe koje imaju potrebe za pojačanom ishranom , ali možete u svakoj bolje snabdevenoj veterinarskoj klinici naći hranu za pse sa dijabetesom (Volim pse, i sama sam vlasnica jednog, nemojte me pogrešno razumeti). U Srbiji majka životno ugroženog deteta mora obiti pragove 3 šaltera da bi zakazala, da bi dobila uput, da bi dobila recept, da bi kupila sedativ, da bi zaspala posle 36 sati nespavanja (Što sam im sve lepo rekla, ljubazno, ne praveći problema. A oni mi isto tako ljubazno odgovorili da mi ne mogu pomoći - bez zakazivanja, bez uputa, bez recepta. Dok sa njima svima završila, zaključila sam da mi sedativi ne trebaju. Zaspala sam čim sam stigla kući, posle samo 45 sati nespavanja, bez sedativa.) U Srbiji možete biti primljeni na kliniku, preko veze (Grešna sam, majko Srbijo, oprosti. Želela sam samo najbolje za svoje dete, razumi me, majko), da se porodite bez urađenog finalnog ultrazvuka. U Srbiji vam lekar kliničar mrtav hladan kaže: Ne znam, nisam vam ja vodila trudnoću - a vi sa sobom nosite fasciklu punu papira onih koji tu trudnoću jesu vodili. U Srbiji trče sa malim, slatkim, buckastim bebama koje ne dišu uza stepenice na reaminaciju. (Znate li vi šta za hipoksično dete znači svaki taj stepenik? Znate li vi da je moje dete rođeno sa APGAR-om 2, a dopremljeno na neonatološko odeljenje bez srčane radnje?)U Srbiji je moguće da u sred dečije klinike majku deteta koje prestaje da diše na deset sekundi, ali odbija da umre, pošalju nazad u sobu sa savetom da dete treba ugrejati. (Hvala majci Mileni, baki onog deteta sa virusnom upalom uha u krevecu pored mogu i devojčici Teodori što su tu noć spasile moje dete vrućim flašama). U Srbiji je problem nedostatak organizacije, loša motivisanost ljudi da rade posao za koji su plaćeni, nepoverenje u one koji su u nekom rangu niže od vas (Pitam se šta bi se desilo da me je porađala ona posvećena doktorka koja mi je pratila trudnoću, bez dinara i bez veze?). U Srbiji nemamo problem nedostatka novca, opreme (carski rez je odavno rutinska operacija), ili kvalifikovanog kadra (gospođa - nije zaslužila da je oslovljavam časnim imenom doktora - koja me je porađala je silno kvalifikovana). Srbiju izjeda rak otuđenja.

U Srbiji je, međutim, takođe moguće da lekar promeni smenu i uzme vikend, zato što je njegov pacijent u krizi. U Srbiji je moguće da se beba smesti u apartmanski smeštaj bez dinara mita, bez plaćanja.U Srbiji je jedna sestra pevala pored kreveca, za njega. I dolazila mu u posetu, kad je premešten. U Srbiji je moje dete lečilo 5 univerzitetskih profesora. I dolazili su od kuće, i za vikend, i noću, za njega. U Srbiji postoji lečenje i nega koji novac ne može da plati.

Jer problem nije u Njima, problem je u nama.U nama koji nemamo etiku, već kolegijalnost. U nama kojima uvek smeta više komšija, no đubre u našem dvorištu; i trun u tuđem od brvna u vlastitom. U nama sujetnima, gordima, lakomislenima, brzopletima, praznoslovnima. U nama lenjima da radimo na svom spasenju. U nama grešnima.

Bila je nedelja, 11. maj. Izbori. I ništa se nije promenilo. I ništa se neće promeniti.

Plači, voljena zemljo!

U nedelju, 11. maja 2008. godine, negde između 7 i 8 ujutru (čuo je Gospod moju molitvu, ovde izrečenu), umro je mali Maksim, rođen 22. decembra 2007. godine u Beogradu, kršten (laički, mojom rukom) na Krstovdan 2008, usled opšte iscrpljenosti organizma, posle duge i iscrpljujuće borbe za život (Tako smo te dugo zaustavljali, ljubavi moja, a ti si tako dugo želeo da odeš… Kako smo bili sebični…). Umro je hrabriša moj, umro je borac, umro je mučenik mali. Umrlo je dete koje me je naučilo više od mojih profesora, svih knjiga i svih položenih ispita, svih mojih trideset godina. Mogao je biti divan, veliki čovek, dostojan imena koje nosi. Umro je vojnik Srbije.

Plači sa mnom, voljena zemljo!

Nadljudski napori lekara i sestara klinika u kojima je lečen (O, ne brinite se za nas, sestre moje po tuzi i radosti, sestre moje iz Tiršove, sa Instituta, iz svake Dečije klinike u Srbiji. Zar niste naučile do sada da se i međ’ njima mogu pronaći ljudi?) nisu uspeli da ga odbrane od smrti (A da je spavao sa mnom, sa njegovoj u mojoj ruci, da li bi se Smrt uplašila? Da li bi obišla čedo moje? Oprosti svojoj majci, ljubavi, što te nije otela iz svih klinika i donela te tvojoj kući, koju sam s toliko ljubavi sređivala samo za tebe, ljubavi moja). Sahrana će se obaviti danas, u 13 časova na malom beogradskom groblju (Duboki su mi koreni, jer grobno se korenim. Ko će me ikada iz ove zemlje, iz ovog grada, iz ove kuće iščupati?) u prisustvu najbližih prijatelja i najuže rodbine. (Brate u Hristu, oprosti, same mi dođoše tvoje reči. I naviru, jer svojih već više nemam.)

Molim sve koji dođu danas, sve prijatelje znane i neznane, da me ne teše.Da se ne usude da kažu da je ovako bolje! Jer ja sam volela i volim svoje dete, sa svim njegovim posebnim potrebama. On se spasao. Nas ostale će sačekati Sud. On je anđeo. a šta sam sad ja? Zašto li srpski jezik, tako bogat u svim svojim nijansama, nema reč da označi majku mrtvog deteta? (Tako bolno, tako neprirodno… Sahranjivati preko reda) Ima li jezika na svetu na kome ta reč postoji?

Molim sve koji dođu danas, sve prijatelje znane i neznane da se ne gneve, da ne proklinju. Da se ne pitaju zar je moralo tako. Božija volja… A njima, njima smo oprostili i ja, i moje dete, jer ne znaju šta rade (Dragi moj Ivane, ljubavi moja iz detinjstva, tako je lak bio odgovor na tvoje pitanje kako majka sme oprostiti suze i krv deteta. Tako sam dugo lutala, ne pronalazeći odgovor na tvoje pitanje.) A zakon? Znamo svi mi, bezakonje je, ali zakona i suda nema, nego je samom Bogu ostavljeno da sudi (Grešna sam, znam to, ako ostavim Bogu da sudi. Ne mogu, makar još danas. Pričekaj i moli se gospodu da mi da snage da preživim, da ne poludim, sestro moja).

Molim našu domaćicu da ukine zabranu za komentar na moj post. Mislim da će svi znati da je prikladna samo izjava saučešća.

A sada žurim, ugasićemi se sveća. Moram da još malo pospremim kuću, dolazi mi kući moja beba. Pokrila sam sto najboljim stoljnjakom (izvezen ljubičicama). Dolaze mi i gosti za koje uvek kuća mora biti doterana. Dolaze mi roditelji, prijatelji, kolege da daruju moje dete najlepšim majskim cvetovima. I moja su ogledala prekrivena nasleđenim vezenim čaršavima i peškirima požutelim od starosti.Moram da žurim, da se obučem u najlepšu haljinu. Crnu.

Molite se za mene, mog muža i sve koji danas uđu u moj dom.

Molite se za Srbiju.

Ožalošćenja majka Slađana

Juče, pošto sam ga napisala, otišla sam, kao i svakog dana, u posetu mojoj bebi. I upravo dok sam pisala, čudeći se sama sebi zašto to moram učiniti, zašto je hitno da moju ispovest makar neko pročita, on se borio za život. Lekari više odavno ne daju nade. Priroda, kažu, ne dozvoljava neke stvari. Kao da se priroda išta pitala od mog ulaska u porodilište do danas. Njega u životu drže neke druge instance. Znam da on diše, uprkos svim očekivanjima, jer zna da ga volimo, bezuslovno kako samo to roditelji mogu, ne misleći o tome da li će sutra biti hrom ili spor. Zna da ga čekamo. Zna da se nadamo. Njega u životu drže naše molitve.

Umesto komentara, na ovaj sveti i vedar dan, kad gospodari bar na 12 sati strepe od naše volje, obucite se svečano, uzmite svoju decu za ručice i izađite sa njima. U park, u crkvu, na biralište, svejedno. Samo, budite sa svojom decom. A kad sednete za svečani nedeljni ručak, ne palite televizor. Ne unosite otrov u svoju kuću. Ne pričajte o o politici. Gledajte u oči svoje dece, smejte se s njima. Ne znate koliko ste srećni što imate tu privilegiju.

A uveče, kad ih budete stavili na spavanje, ako se molite Bogu, pomolite se i za vlastodršce, koji misle da je bitno da baš oni vladaju Srbijom, koji su zaboravili da su oni tu da budu građanima sluge. Pomolite se za narod, zabludeli, koji misli da će mu biti bolje ako promeni nekog drugog, a ne shvata da čovek, u suštini, može jedino da menja sebe. Pomolite se za sve ohole, gorde i lakomislene (I ja sam takva bila, a možda sam i sada, samo ne primećujem). Pomolite se za one koje dele i one koji ne dele vaše političke stavove, jer oni nisu suštinski bitni. “Ljudi se dele na ljude i neljude, sve ostale podele su lažne”. Kako su to dobro znali naši pisci, ali njih, kao i proroke, niko ne sluša. Ako mi ne verujete, čitajte Ćopića (to je moja trenutna lektira), Andrića, Selimovića, Sremca, Kiša, Nastasijevića, Stankovića, narodne pesme i bajke, Šekspira, Tolkina… izbor je širok i dovoljan za čitav život.

Na kraju, jer na kraju dolazi ono što vam je najbliže srcu, pomolite se za zdravlje vaše dece, rođaka, prijatelja, jer ono je, kao i so iz one divne češke bajke, vrednije od svakog zlata.

Zato vas sve molim, koji pročitate našu priču, nemojte ostavljati komentar. Nemojte širiti dalje. Neka naša priča ostane ovde u gostima tiha, tužna i radosna (O, da, naša priča je i radosna, ne zaboravite da sam bila toliko dugo sa svojim divnim, dobrim, voljenim detetom). Ovde je birano društvo. Umesto komentara, ostavite molitvu ili dobru želju ili osmeh. Molim vas, pomolite se danas za zdravlje bebe Maksima.

Hvala domaćici što trpi ovako brbljive goste. I hvala svima vama, drage majke, sestre moje po radosti, i dragi priljatelji, što ćete se, znam, setiti danas i mene.

SofijaB, smem li ovaj tvoj komentar da izdvojim kao poseban post?

Nasla sam ovaj blog dok sam tragala za informacijama. Ne mogu rečima iskazati koliko mi je značilo u danima kad sam se bojala da ce mi razum nestati, da ću se kao licnost dezintegrisati, upropastiti svoje duševno i telesno zdravlje i posle toga, ako moje dete jednoga dana dođe kući, biti nesposobna da o njemu brinem.

Moj put je sličan Ivaninom, samo mu je početak različit. Doneta i preneta trudnoća, komplikacije na porođaju (prirodan, ako se onoliki oksitocin može nazvati prirodnim), asfiksija, hipoksičko-ishemička encelafopatija, policistična encelafomalacija mozga. Bila je na nekom forumu prica jelenicepelenice, ona mi je jos sličnija… Savetovali su mi, što u oči, sto iza leđa, ako dete preživi - Zvečanska. Ne mogu i da hoću. Bila sam sa njim na odeljenju mesec i po dana, upoznala mnoge majke i videla: ostati sa svojim detetom sa posebnim potrebama svaku drugu je koštao zdravlja, braka, života. Razlikuju se samo kombinacije. Ja se borim za sebe. Borim se za svoga muža, za svoje dete.

Sada opet ne postoji mogućnost da budem sa njim. Ostaje mi samo moja porodica, moj posao, i moj novopronađeni Bog. I u ove, predizborne, dane muči me samo jedno. Moje dete je za ovu državu (državu, ne lekare koji ga leče), ginekološku kliniku na kojoj je rođen, lekara koji me je na kliniku primio i porodio - žalosna statistika.
Meni je moje dete moja sudbina i moj život. Moj krst. Moja ljubav. (Plačem. Sentimentalna, mazohistična budala!) I progoni me samo jedna misao: Da li ubijam narednu bebu time što sada ćutim? A nemam snage da progovorim.
Težak je ovo krsti, treba ga nositi kao čovek. Ne mogu sama, a svaka je majka, uza svu ljubav, razumevanje i podršku porodice, na kraju, pred i pod ovim krstom najusamljenije biće na svetu. Pijeta. (Dajte mi moje dete… poludeću odvojena od njega, premetnuću nebu i zemlju da pronađem ko mi je oteo moje dete…) A ja nisam Bogorodica, ja sam samo majka deteta koje ima težinu manju nego kada se rodilo, deta koje ne trepće, deteta koje do sada nije zaplakalo. Ja sam njegova majka. Ja sam njegov glas. Ja ćutim. Ne borim se za sledeću bebu, ne borim se za Srbiju… Ja sam dezerter sa fronta.

Ovo je prvi put da moja priča izlazi u bilo kakvu javnost. Anonimno, kukavički, pod nikom. Kolika je nekada davno, pre sedamdeset godina, beskonačna bila moja gordost, moja glupost, moj greh, moja sreća!

Oprosti svojoj gošći na predugačkom postu. Oprosti što će te možda već sutra zamoliti da ukloniš i ovaj trag njenog postojanja. Oprostite i vi, dragi sugrađani, što vas izdajem. Oprostite slaboj ženi. Oprostite dezerteru, kukavici! Oprostite tridesetogodišnjoj starici. Oprostite majci.

Hvala