Subota ujutru, laganica, nismo još ustali.
Vanja sedi na trosedu u pižami, pokrivena, gleda TV i igra se nekom lutkicom. Ispadne joj na pod. Ona se bojažljivo okrene prema meni, onako kao upitno “može li da je podigne” ja klimam glavom, kažem, ajde uzmi, ona osmeh na lice, polaaako spušta bosu nogu na pod, saginje se, dohvati lutkicu, podiže noge nazad na trosed i ponovo se pokriva. Onda se opet okrene prema meni, valjda da potvrdim da je sve dobro uradila.
Perfektno.
Tagovi: razumevanje
Ovaj tekst je objavljen
14. 6. 2008. u 9:04 am i u kategorijama je Daily, Dogodovštine.
Komentare na ovaj tekst možete da pratite preko RSS 2.0 feed-a.
Možete da ostavite komentar, ili da pustite trackback sa Vašeg bloga.
Komentare na ovaj tekst možete da pratite preko RSS 2.0 feed-a.
Možete da ostavite komentar, ili da pustite trackback sa Vašeg bloga.
E moja sreco, samo ti budi dobra i zdrava
Dobro vece!
Ivana!!!!! Kako to da dozvolis bez carapica, bosih nogu…
Vala danas je bilo za desetku hladno, morao sam da potrazim one zimske da ih obujem, a koliko vidim veceras cu morati i da spavam sa njima
Laku noc i pozdrav od smrzuljka.
)))
@ Čika Z, thanks.
@I2U nasmeja me baš, baš. Pa dok nije na podu, može i bosa. A stala je sekund na tepih, pa nije tako strašno. Inače, ja sam isto sebi obula debele čarape, još sam se sinoć razmišljala da ponovo izvadim jorgan, hladnjikavo sa ćebetom