Muzička radionica za decu sa autizmom

Od pre četiri godine postoji muzička radionica za decu sa autizmom. Pročitajte o tome.

Umeće življenja

Pesma za gusara, šmizlu i vilenjake

Dva Ognjena, Igor, Nemanja, Nikola, Aleksandra i Jovana pronašli su svoju „muzu” u Kseniji Mirković, koja je pre četiri godine pokrenula Muzičku radionicu za autističnu decu

Oni su tu, među nama, u skrovitoj tišini svog sveta zaklonjeni od zlih pomisli i grubih reči koje bi ih mogle povrediti. Prepoznajemo ih po pogledu: nikad se ne ukršta s našim, već beži nekuda u stranu, u daljinu, nezainteresovan, miran, taman i spor kao duboka ravničarska reka, ponekad usplahiren kao prestrašena ptičica uhvaćena u zamku.

„Vilinska deca” su kao neobrađeni dragulji, spolja grubi i naoko nepristupačni, iznutra beskrajno lepi, nežni i dragoceni. Na žalost, do te ranjive unutrašnjosti je teško dopreti, teže nego do pravih dijamanata. Mali „vilenjaci” sami ne umeju da probiju tu nevidljivu ljušturu koja ih odvaja od ostatka sveta, i najčešće život provedu usamljeni i izopšteni, noseći svoju različitost – autizam – kao žig nedodirljivih.

Naravno, do ovakvih rezultata ona i njena „raspevana osmorka” nisu došli ni lako, ni brzo. Lepa, sitna i žustra mlada žena ogromnih tamnih očiju, nepokornih i strogih, polako, strpljivo i odlučno je gradila prolaz do svojih ćudljivih štićenika, dece koja ne vole promene, plaše se nepoznatog, teško prihvataju bilo kakvo odstupanje od rutine i začas se uznemire, ne umeju apstraktno da razmišljaju, pa svaki iskaz shvataju bukvalno. Čim je, međutim, veza uspostavljena, i mala družina naučila šta se od nje očekuje i kako to da postigne, sve je išlo lakše.

pročitajte ceo tekst

Pretraživali ste:

    deca sa autizmom radionice (1)

3 thoughts on “Muzička radionica za decu sa autizmom

  1. Neca says:

    Jedanput sam na jednoj forumu procitala komentar na slicnu ovoj, pricu. On je glasio: “Lepo i poeticno, ali potpuno bespotrebno”. Bas mi se ta osoba smucila. Danas, ja to isto mislim. Kao majka deteta verovatno sa PDD, meni taj pogled ledi krv u zilama i sve cu uciniti da on postane drugaciji. Ako ne moze, Boze moj, radicu da moje dete bude srecno, ali poetika mi tu nece bas pomoci. Ovo je sjajan post, jer pruza informacije gde potraziti pomoc i za to puno hvala!

    Malo izlazim iz teme, ali pojasnicu zasto.

    Pitaju me prijatelji sta se to desava, sta je to PDD i slicno. Ostali su se brze bolje razbezali. I ja objasnjavam, tako sto navodim primere poznatih ljudi sa raznim razvojnim poremecajima i ljudi iz okoline.

    I dobijam odgovore tipa- Pa eto, on lepo zivi, odvedu ga ljudi ponekad na kafu. Odvedu ga? Valjda ga pozovu. I ta osoba treba da bude zahvalna, jer se neko sazali na njega.

    Zatim- Normalno je da ga izbegavaju, ipak se cudno ponasa. Ne moze on da ocekuje da se ljudi druze sa njim toliko, mora toga da bude svestan.

    Naravno da se ne moze ocekivati od vaspitacice ili uciteljice koja je ucila da radi sa normalnom decom da prihvati takvo dete.

    Eto imam komsiju patuljka, stalno ga vidjam u drustvu…

    I na kraju najbolji je- Pa, eto kazes Ajnastajn. Jeste bio cudan, ali eto imao je cak 2 zene. Dzaba mu teorija relativiteta, da nije uspeo kao ljubavnik.

    To su razmisljanja fak.obrazovanih ljudi kod nas. Mogu da zamislim sta ostali misle.

    I mislim da ovakvi clanci (ne odnosi se na tebe, jer ti ga nisi napisala) samo pomazu utoliko sto izazivaju sazaljenje i inspirisu ljude da nasu decu odvode na nesto. Ljudi misle da je to inkluzija.

    Nadam se da cu vremenom naci nove prijatelje, koji ce moje dete postovati. Valjda postoji u ovoj zemlji neko takav.

    • Ivana says:

      Ja ne mislim da je bespotrebno. Ako će bilo kom detetu pomoći da razvije veštinu koju nema, onda nije bespotrebno.

      Sa druge strane ljudi ima zaista raznih, i postanu ti najveći prijatelji neki sasvim slučajni (ali to se ne desi slučajno), a oni za koga si mislio da će biti uz tebe, ti se obično samo izmaknu. To je sve život. I ako je normalno izvrgavati izrugivanju drugove koji npr nose naočare, šta očekivati za veće stvari.
      Ali zato prijatelje možemo da biramo sami. A uvek ima onih pravih. Ja sam se lično uverila u to.

      A tekst, ako izove i sažaljenje dobro je, zato jer 90% populacije ni ne zna da drugačiji postoje. A od onih preostalih uvek će se naći neki koji će na pravi način reagovati, a neki, kao osobe iz teksta, i uraditi nešto za drugačije.

  2. Neca says:

    Slazem se da nije bespotrebno u smislu pomoci detetu. Eto bas ja ulazim u citavu pricu i nalazim na ovom blogu pregrst vaznih informacija i reci utehe. I opet kazem, hvala. 🙂

    Razlicitosti sam uvek bila svesna. I u svojoj ulici, skoli, fakultetu… Sa nekima sam se druzila/druzim, sa nekima ne. Ni ti ja svima lezim, ni ti svi meni i to je normalno, ali uvek je bilo postavanja, pocev od izgleda nosa. Mislim da su svi svesni drugacijih, cak i previse.

    E,sad mozda ja drugacije gledam na stvari, jer sam imala cast da budem deo inkluzije jednog deteta. Da je bilo do skole, drzave, to dete danas ne bi imalo puno. Bilo je do nas klinaca. Mi nismo sazeljevali, mi smo pomagali i razumeli. U onim stvarima u kojima smo bili isti, uopste nismo stedeli tu osobu, bili smo podjednako iskreni, surovi, kako vec deca mogu da budu.

    Zato me mozda takav sazaljiv ton u takvim clancima pogadja, a mozda i zato sto je jos uvek sve sveze.

    Ne kazem na ovom blogu, pogotovu sto Vi nemate taj problem, vec uopste vise bih volela da citam o uspesnim primerima inkluzije. Svi smo mi culi za kisnog coveka, ali sta je sa onim svakidasnjim primerima. Volela bih negde da procitam za devojku koja radi u fotokopirnici suda, jedna od retkih koja ume tamo da uputi lepu rec i nikad ne pogresi u vracanju kusura.

    Ovo bas nije toliko komentar na post, osim mozda prvih par recenica. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *