Dečja inicijativa

Ovih dana neka negativna dešavanja sazrevaju da se ovde pojave, pet puta se predomišljam, započinjem tekst, pa ga ne završavam.
Onda se danas oduševim. Deca su me oduševila.
I nema šanse da bi bilo kakav negativan post izašao pre ovoga.

Pogledajte ovaj komentar na jednom od mojih starih postova.

Puno mi je srce kad shvatim da ovde ipak negde postoje i novi klinci koji rastu u divne ljude.

Pretraživali ste:

    papirne lutke za oblacenje (69), papirnate lutke za oblacenje (25), torta od kartona za vrtić (16), papirne lutke (14)

3 thoughts on “Dečja inicijativa

  1. Ž. says:

    Dobih ovu priču mailom sinoć, uz standardni zahtev da je prosledim na nnn adresa ako želim da iole budem srećan u životu. Nisam je prosledio jer mislim da je tvoj blog, i posebno ovaj post, mnogo adekvatnije mesto za nju nego nečiji spam folder. A priča jeste lepa:

    Na dobrotvornoj večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, majka jednog od učenika podelila je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada bio prisutan tom događaju.
    Zahvalila je školi i njenom predanom osoblju, pa nastavila:

    “Ukoliko nije ometana spoljnim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.
    Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci.
    Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?”

    Svi prisutni su utihnuli.

    Majka je nastavila:
    “Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete.”

    Potom je ispričala priču.

    Siniša i njegov stariji brat šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal. Siniša je upitao brata:

    “Šta misliš, da li bi me pustili da igram s njima?”

    Sinišin brat je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom bratu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da ga društvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu.

    Sinišin brat je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao zaigrati s njima.

    Dečak se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
    “Znaš šta, mi gubimo sa 4:1, a bliži se i kraj utakmice. Pa… može, nek igra za našu ekipu, postavićemo ga na poziciju levog beka.”

    Siniša se oduševio. Malo se namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima. Brat ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem rastuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno videti i osetiti sreću ovog mladića, koji radosno gleda kako je njegov mlađi brat primljen u tim.

    Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao levu stranu terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je brat mahao sa tribine.

    U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4:3!
    Sada, s jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.

    I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su se dogovarali ko će ga izvesti. Neko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!
    Na opšte iznenađenje – Siniši su ipak dali loptu! Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati, a kamoli da znalački pogodi okvir gola i da prevari golmana.

    Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno rizikuje poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

    Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i… traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići. Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:

    “Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni!!! Trči, trči, šutni je u mrežu!!!”

    Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspeo je, jedva, da stigne do lopte pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje.

    Svi povikaše: “Šutni je, šutni je u gol!!!”

    Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje atome snage, kao u nekom delirijumu, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i… smestio je u mrežu!!!

    Muk… a onda provala… prasak – svi skočiše:

    “Siniša, Siniša, bravo, Siniša!!!”

    Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.

    “Tog dana…”, završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potresena majka, dok su joj se suze kotrljale niz lice, “…. dečaci obe ekipe doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet.”

  2. malamaca says:

    I ja znam ovu priču, svejedno i da jeste fikcija, čitam je po drugi put i plačem. Bilo bi divno da je zaista tako 🙂 Zato bravo za decu i njihovu inicijativu 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *