Najveće nasilje je ćutanje

Dan borbe protiv nasilja nad ženamaDanas, 25. novembra, obeležava se dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tim povodom, kod mene gostuje moja drugarica Ivana, prenosim njen tekst objavljen u listu Dnevnik, u broju od subote 20. 11. 2010.

Ivana, dobro mi došla.

Najveće  nasilje je ćutanje

Ne  gledam više domaće filmove. Ne zbog toga što nisu dobri ili što mi se ne sviđa  glumačka postava, već zato što mi je dosta gledanja scena nasilja, među kojima  je ono seksualno omiljeni šlagvort naših scenarista i režisera. Gotovo da nema  filma koji se bar u sceni-dve nije dao prilog seksualnom obrazovanju naše mladeži  prikazujući scene divljačkog seksa, silovanja i ponižavanja žena. “Otac na službenom  putu”, “Do koske”, da spomenem samo neke koji su se sa ženama obračunavali batinama,  psovkama i grubošću. Na scene u kojima žena ima ponižavajući položaj nije ostao  imun čak ni “Boj na Kosovu”, a tužni niz nastavlja se sve do “Srpskog filma”  koji je postao poznat po brutalnim scenama maltretiranja i silovanja toliko da  je zabranjen u mnogim zemljama.

Scena  nasilja svake vrste i u stranim filmovima, naročito holivudskim, ima koliko hoćete,  a ni silovanje i batine im nisu strani. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su  naše tuče i silovanja više ilustracija naravi i mentaliteta, potreba da se  naglasi patrijarhalni odnos prema ženama koji između ostalog pokazuje gde joj  je mesto, a mnogima služe da pomerenim erotizmom privuku publiku na gledanje.

Otkud  ova priča? Ovonedeljni četvrtak, 25. novembar, dan je posvećen borbi protiv  nasilja nad ženama, a naše televizije obeležiće ga kako i priliči u Srbiji – ćutanjem.  Nijedna emisija velikih televizija neće biti posvećena batinama koje, prema istraživanju  Viktimološkog društva, doživi  svaka treća  žena (30,6%) u Srbiji. Možda će se u glavnim dnevnim informativnim emisijama  provući koji trominutni prilog o nekoj sigurnoj kući ili priča o seksualnom  trafikingu, uz suvoparne statističke podatke koji ne otkrivaju dubinu pakla u  kome se nalaze, ali priče o tome kako je porodično nasilje u porastu neće biti.  Dakako, važnije su svađe na “Farmi”, najnovija dešavanja u “Beloj lađi” i  dokumentarac o Muhamedu Aliju – eto programa najvećih televizija u udarno TV  vreme.
Za to  vreme drugi ne ćute. Već danima se na internet sajtovima vodi pravi rat protiv  Fejsbuk grupe toplog naziva “Smrt ženama” koja promoviše najgoru vrstu nasilja  i iživljavanja. Grupa je više puta prijavljivana Odeljenju za visokotehnološki  kriminal i administratorima Fejsbuka, ali je uspevala da se vrati, dok se njeni  članovi, skriveni iza nadimaka, obračunavaju sa ženama- žrtvama nasilja koje pišu  o svom problemu kako bi pomogle drugima u borbi protiv nasilnika.

Šta rade  sudovi? Prema podacima Autonomnog ženskog centra, više od polovine presuda za  nasilje u porodici ne sadrži mere zaštite koje je tražio tužilac. Najčešća  doneta mera je zabrana uznemiravanja, što je u rangu pretnje prstom, dok je  mera iseljenja i zabrane pristupa u domenu statističke greške. O zatvorskim  kaznama da i ne pričamo.

Ako ste  u takvoj vezi, nemojte ćutati, ako ne zbog sebe, ono zbog dece, jer je 70 posto  nasilnika i samo bilo žrtva porodičnog nasilja kao dete. Ako poznajete nekoga  ko trpi nasilje, nemojte ćutati. Pružite joj podršku, moralnu i materijalnu, uputite je na Centar za socijalni rad i Sigurnu kuću u vašoj opštini i okrugu.  Ako poznajete nasilnika, nemojte ćutati. Prijavite ga policiji i Centru za  socijalni rad.

Samo nemojte biti kao naše televizije.

Ivana Vujanov,
“Dnevnik” Novi Sad, 20. novembar 2010.

7 thoughts on “Najveće nasilje je ćutanje

  1. Александар says:

    Ako poznajete nasilnika, nemojte ćutati. Prijavite ga policiji i Centru za socijalni rad.

    Пре десетак година је жена у стану преко пута малтретирала (физички) децу и очуха. Позвао сам 92 да пријавим насиље над децом и старим човеком, и добио одговор да не могу да интервенишу све док то не пријави жртва лично.

    Не знам како то функционише данас, али ме је то одвратило од даљих покушаја да исто пријавим. На срећу, човек је умро (под сумњивим околностима, вече пре смрти се чуло ужасно физичко малтретирање од стране поћерке), мајка са децом се одселила ван Србије, завршила у затвору због физичког напада на неког човека, а деца предата хранитељским породицама.

    На срећу, међу пријатељима немам пријатеља који злоставља женске особе.

  2. Mahlat says:

    DA se osvrnem samo na jedno – veliki sam protivnik tolikog ”trubljenja” oko sigurnih kuća, evo nam još jedne, i još jedne, i još jedne…

    Umesto da se radi na prosvetljavanju ovo sve liči na ono – vi ih samo mlatite imamo mi gde da ih sakrijemo od vas. Obično bude kasno, ako nema najtragičnijih posledica životi su već uništeni a posledice se godinama leče.

    • Ivana says:

      ali , ako ne ‘trubiš’ kako će onda neko kome zaista u nekom trenutku treba da se skloni, uopšte znati da ima gde?
      i više je trubljenja o koječemu drugom, što je daleko manje korisno, ili ‘pokriva’ daleko manji broj ljudi.

  3. rada says:

    Ja, najiskrenije, ne razumem žene koje to trpe, a imaju ruke i malo pameti! Ali zaista ih ne razumem.

    A drugo, imala sam prijateljicu koja je živela u takvom ,,mračnom,, braku i znate šta mi je rekla: mi ne možemo drugačije, to nam je stil…eto, ima i takvog tipa ,,stilski nasilničkog braka,,..

    Ovaj post je odličan i potpisujem najžešću kritiku što nam televizije prikazuju nasilje i truju decu, a nikada, baš nikada ne emituju edukativne emisije kako pomoći osobama koje su nasilne, jer njima je na prvom mestu veoma potrebna pomoć…ne, edukacija je za tv urednike potpuno nepoznat pojam!

  4. Srđan Pavlović says:

    Kvalitet programa naših TV stanica je užas teški.

    Juče onako upalim TV i prođem jedno desetak kanala domaćih, to je strašno, ne zna se šta je gore. Ne mogu da se načudim kako neki ljudi mogu satima da sede i prate takav program.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *