Danas, dan, divan, predivan.

Udruženje istoričara automobilizma obeležilo je svoj jubilej, izložbom oldtajmera i nizom predavanja, danas na Saobraćajnom fakultetu.

Gore, u sali, interesantna predavanja iz oblasti istorije motorizacije u Srbiji. Izdvajam tri meni interesantne teme:
“Međunarodna oznaka Srbije”, bilo je reči i o prvoj konvenciji koju je i Srbija u “ono vreme” potpisala, o neobično velikoj oznaci (meni neobično), o prvoj oznaci SB koja se meni nekako više leži od ove koju sada dobismo, interesantne fotografije automobila sa ovim oznakama kroz decenije (na jednoj koja me je fascinirala čovek u svetlom mantilu menja gumu-tj točak).
“Automobili u Knjaževcu u periodu 1920-1960″, predivna priča protkana ličnim fotografijama i dokumentima prvih vlasnika i vozača.
“Kalemegdan 1939 - trka automobila od 2100 kubika”,
interesantni detalji oko zabune nanete izmenama startnih brojeva, sa mnoštvom fotografija same trke.

Bila izložba, rekoše mi da sam zakasnila, da nisam videla neke lepe primerke. Ali, ne žalim se. Evo sličica pa pogledajte lepotane, poređane na platou ispred faksa.

Neke fotke su moje, a neke mi je Zajebant poslao. Da, i on je bio, ako se neko pitao.

Izađoh malopre da se prošetam, i pre sam se vratila nego što sam izašla.

Zemun, Glavna ulica, načičkana sklepanim nazovi tezgama prekrivenim najlonom, prodaju se razni artikli sumnjivog porekla, a narod, kao da je poludeo. Joj što mrzim osmi mart i sve te glupe “praznike” nasleđene iz crvenog vremena. Mrak je, onaj mentalni.

A samo sam htela da procunjam po radnjama i potrošim malo para. I ne dadoše mi. Pobegla sam na Kej. Neka, tamo makar smoga ima manje.

U međuvremenu, pao je mrak (onaj prâvi), kad u mojoj ulici nema uličnog osvetljenja. Jednostavno ne radi. I mrak mrzim. Nije kasno, znam, ali neka mi je uvek nelagoda, sve se nadam naići će neki automobil, da mi malo osvetli put. Ulica je uska i mračna, a na pet je koraka od centra. I baš se bezveze osećam. Ulazim u stan i palim sva svetla. Volim svetlo, i da trešti na sve strane, ne marim za štednju večeras. Sutra ću.

Potpuno pomračenje Meseca, vidljivo iz područja Evrope i Afrike, počinje u subotu, 3. marta 2007. godine u 21 čas i 18 minuta po lokalnom vremenu. Trajaće punih 6 sati i 5 minuta, do prvih jutarnjih sati narednog dana, tačnije do 3 časa i 23 minuta. Maksimum pomračenja je 20 minuta po ponoći i trajaće jedan sat i 14 minuta.

Interesantno je to što će Mesec biti vidljiv i imaće neuobičajenu crvenkastu boju, čak i kada u potpunosti bude bio u Zemljinoj senci.

Ova pojava crvenog Meseca posledica je toga što se jedan deo sunčeve svetlosti koji pada na Zemljinu atmosferu odbija od nje i tako stiže do Meseca izmenjen njenim uticajem.

U 2007. godini, 27. avgusta, biće moguće pratiti još jedno potpuno pomračenje Meseca koje će biti povoljno za posmatranje iz zapadnih krajeva Severne Amerike.

Narodna opservatorija Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ biće otvorena za posetioce sve vreme pomračenja, od subote uveče do ranih jutarnjih sati u nedelju, tako da će građani ovu pojavu moći da prate teleskopima uz stručne komentare i objašnjenja.

izvor

Nažalost, večeras u Beogradu pada kiša…

…je definitivno tu, iza ugla, forzicija počinje da cveta. Znate li šta je Forzicija (Forsythia), onaj grm, što u rano proleće prvo procveta žutim zvezdastim cvetićima, pa tek kasnije prolista.

Danas, vraćam se sa faksa, i duž autoputa, onako tek pomalo se žuti. Mnogo volim ovaj prizor, uvek me podseti da je nešto lepo u najavi…

Poklanjam vam prolećne želje.

Čitam ovaj blog i naravno privuku me fotografije beogradskih fasada. I kad pomenu haustor, podsetila me je na nešto.

Pre izvesnog broja godina, radila sam na nekom projektu u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i tada čula za mnoga beogradska “mesta” sa predivnom istorijskom pričom.

Na Savamali, kod Hotela Bristol, postoji jedna stara zgrada, sa ulazom na pročelju (onako sa ugla), sa neverovatno fenomenalnim unutrašnjim stepeništem. Ne znam šta je sad u toj zgradi, ali mi se čini da sam negde nekad (verovatno baš tokom rada na pomenutom projektu) pročitala da je to bila zgrada Beogradske Zadruge, ako sam dobro zapamtila to je bilo prvo srpsko osiguravajuće društvo.

Jednom sam ušla unutra, kroz ogromna teška vrata, dočekao me je portir i ostao totalno začuđen kad sam ga zamolila da pogledam stepenište. A stepenište, ma da dah zastane.