Evo me plačem.

Malopre, zvoni mi neki čovek, drži koverat u ruci. Sama sam, otvaram.
Predstavlja se, kaže ja sam iz škole te i te, vi imate dete koje treba sad da krene u školu, pa sam vam doneo mali promotivni film o našoj školi.
Zbunio me totalno.
Samo sam uspela da mu odgovorim da imam dete odgovarajućeg godišta, ali pošto je ometeno u razvoju, neće ići u školu.
On se silno izvinjava, kaže dobijaju spisak iz Opštine…
Ja uzimam koverat sa diskom unutra i nekim papirima, zahvaljujem se čoveku, on se ponovo izvinjava i odlazi.
Ja zatvaram vrata i počinjem da plačem.

Pojma nemam kako ide procedura oko upisa dece u školu, ali potresla sam se veoma.
Sad vidim da u materijalu koji sam dobila ima i sajt i email adresa direktora škole, razmišljam se da mu pošaljem email.

Sa druge strane, ne znam ni kako bi oni mogli da znaju da moje dete nije za školu, osim da, recimo kontaktiraju Centar za socijalni rad, ili Dom Zdravlja. Moje dete je u sistemu, pa bi nas možda pronašli, ali šta je sa ostalima?

Moram još da razmislim…

Trebaće mi uskoro automobil.

Kad smo ono pre nekog vremena dobili Rešenje za Tuđu negu i pomoć, reče mi dobra žena da roditelji dece višestruko ometene u razvoju imaju pravo na uvoz automobila bez plaćanja carinskih dažbina.

Za sad skupljam informacije (moraću i pare da počnem da skupljam…) pa kad saznam celu proceduru, krećem u, očekujem, jako dugu i komplikovanu proceduru. No, ne dam se ja obeshrabriti…

Počinjem tako što ovo kopiram sa sajta
Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije
čisto da mi se nađe pri ruci.

Pitanje:

Kome je i na koji način data mogućnost povlašćenog uvoza automobila?

Odgovor:

Zakonom o izmenama i dopunama carinskog zakona («Službeni glasnik RS» br.61/2005), od plaćanja carinskih dažbina prilikom uvoza putničkih automobila, koje za ličnu upotrebu unesu ili prime iz inostranstva, oslobođene su:
- osobe sa invaliditetom sa telesnim ošteć- enjem od najmanje 70%
- vojni invalidi od prve do pete grupe
- civilni invalidi rata od prve do pete grupe
- slepa lica
- lica obolela od distrofije ili srodnih mišić- nih i neuromišić- nih obolenja
- od paraplegije i kvadriplegije
- cerebralne i deč- ije paralize
- multiple skleroze
- roditelji višestruko ometene dece koja su u otvorenoj zaštiti, odnosno o kojima roditelji neposredno brinu

Da bi se pravo na oslobađanje od plaćanja carina ostvarilo po ovom osnovu, Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom, puštanju carinske robe i naplati carinskog duga («Službeni glasnik RS» br. 71/2005), predviđa da se zainteresovana lica, nadležnom carinskom organu, obrate podnoseći sledeću dokumentaciju, kao dokaz da ispunjavaju zakonski predviđene uslove:

1. kada je u pitanju dokazivanje stepena telesnog ošteć2. enja, podnosi se rešenje nadležnog PIO Fonda kojim je utvrđen stepen telesnog ošteć3. enja;

4. kada je u pitanju pravosnažno rešenje nadležnog organa o priznavanju svojstva vojnog invalida odnosno civilnog invalida rata (vojni invalidi od prve do pete grupe i civilni invalidi rata od prve do pete grupe) utvrđen status dokazuje se na osnovu pravosnažnog rešenja koje donose nadležni opštinski organi za borač5. ku i invalidsku zaštitu (u I stepenu) kao i nadležni organi u II stepenu i to:

- za teritoriju grada Beograda - Sekretarijat za socijalnu i deč- iju zaštitu
- za teritoriju uže Srbije - Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike - Sektor za borač- ku i nvalidsku zaštitu
- za teritoriju AP Vojvodina - Pokrajinski Sekretarijat za zdravstvo i socijalnu politiku, Novi Sad

6. kada je u pitanju dokazivanje višestruke ometenosti deteta:

- rešenje o kategorizaciji deteta koje donosi nadležni opštinski organ (komisija za razvrstavanje dece ometene u razvoju pri opštinama)
- uverenje da se roditelji neposredno brinu o detetu izdaje centar za socijalni rad (kao organ starateljstva) sa teritorije prebivališta podnosioca zahteva

Takođe, ukoliko su osobe sa invaliditetom kategorisane kao invalidi rada I, II ili III kategorije prema ranije važećim zakonskim propisima, potrebno je da nadležnoj Filijali PIO Fonda podnesu zahtev za utvrđivanje stepena telesnog oštećenja uz lekarsku dokumentaciju, na osnovu već utvrđene kategorije invalidnosti.

Hvala mami jedne Vanjine drugarice (koja mi požele “Welcome to the club”, znate već na šta mislim) na više nego dobrodošlim uputstvima. Ona je već kroz ovu proceduru prošla, njen je savet bio “Pripremi se da budeš mnogo strpljiva, tri puta su mi gubili dokumenta”.

E pa, blogeri dragi, i svi vi ostali koji čitate, poželite mi sreću i strpljenje… A ja ću vas za uzvrat obaveštavati kako napredujem…

I ne mogu da odolim da ne dodam na kraju još jednu rečenicu:

Al’ će se neki silno iznenaditi…
just watch me…

Sećate se one Tuđe nege i pomoći? E, da, stižu neke mizerne parice, no, nisam o tome htela. Stiglo je, kad ono beše, i rešenje. No, izgleda da možeš da se sa njim samo slikaš (i na slici da se rukuješ, što bi rekao jedan moj prijatelj).

Prošlog meseca (ili pretprošlog, nema ni veze) uz uplatnicu infostana stiglo je i obaveštenje kako se može ostvariti popust na komunalne usluge. “Imate pravo da plaćate manje”. Ako niste znali, pročitajte ovde.

No, nije baš sve kako tamo piše, tj. jeste, ali da biste to ostvarili treba da “rodite mečku”.

Znam ja za te popuste (i za struju btw) i raspitivala sam se i ranije da probam da to “pravo” ostvarim. E, ali da biste imali pravo na popust, morate biti vlasnik stana, što ja nisam, ili podstanar sa ugovorom, što ja takođe nisam. Stanujem u maminom stanu, ne očekuju valjda da ću mami da plaćam kiriju!

Poseta centru za socijalni rad pre izvesnog vremena, i tamo me “posavetuju” da samo promenim ime na uplatnici infostana, nije kažu to problem, imali smo takve slučajeve, to sredite, pa onda dođite, ovako je mnogo komplikovno da vi dokažete da stanujete u tom stanu. Eeej, komplikovano, a prijava stana, to ništa? Nema veze, neću da se natežem, odem ja sa kevom u Infostan, prepričam šta su mi rekli, oni nas za malo ne oteraše… “Otkud vam takva ideja, ne može to, prebacite stan na vaše ime”. Kakav ingeniozni savet, ostala sam bez reakcije. Neću bre ništa da prenosim…

Državo draga, Beograde najdraži,
ako želite da nekom pomognete, učinite svoju pomoć dostupnom. Onaj kome treba pomoć, nema vremena, živaca, snage… da se bori sa vašom birokratijom. Ili možda ja nisam dobro razumela? Možda je poenta ovoga da što manje onih koji bi trebalo da vaše uslove ispunjavaju, uopšte tu pomoć i potraže?

Mrzim, ali najviše mrzim, kad nekog treba da proveravam da li je dobro uradio SVOJ posao.

Juli je već, traba da overim zdravstvene knjižice, na poslu, jel da… Krećem put kadrovske službe, na hodniku srećem “jednu g-đu” koja tu radi, kaže mi da ona koja radi overavanje knjižica nije tu, nego da odem “tu i tu” da pozovem “onu drugu” da mi to uradi, ona menja “onu prvu”, odmori su, znate…

Ok, odlazim ja “tu i tu”, kucam, ulazim.
-Dobar dan.
-Dobar dan. Kaži.
-Htela sam da overim knjižice.
-Aha, odgovara nevoljno “ta i ta” - ajde ostavi ih pa dođi za 20 minuta.

Izlazim, nisam baš tako planirala, ali ajde, nema veze.
Vraćam se posle 40, da budem sigurna da je odrađeno, ulazim, “ta i ta” u nekoj “gužvi” sa jednom strankom i telefonira. Ponudim se da izađem i sačekam, a ona, telefonirajući, uzima sa stola dve knjižice i daje mi ih u ruke. Zadržavam se razgovarajući par minuta sa “onom prvom gospođom”, uredno stavljam knjižice u tašnu, ne pogledavši.

E to je bila moja greška. Ali, naravno, nisam ja toga još uvek svesna.

Izlazim, krećem kući pošto sam sve današnje obaveze završila. Svratila da obavim još ponešto, zvoni mi mobilni. Već zamišljam ko bi mogao biti, pogledam, vidim zovu sa posla. U čudu sam, javljam se. Gospođa “ta i ta”.

-Uzela si pogrešne knjižice, evo ih tvoje ostale na stolu.

Eej, ja uzela! Ona mi ih dala u ruke! Ni izvini, ni ništa! Još je očekivala da ću se ja odmah vratiti, što naravno meni nije ni na kraj pameti, može tek sutra da ih dobije.

I tako, sad ja ne znam na koga da budem više besna, da li na “tu i tu” koja nije svoj posao odradila kako treba, ili na sebe, što nisam proverila da li je ona svoj posao odradila kako treba!

E pa dragi moji, stiglo nam je i rešenje.

Sad nemam više razlog da se žalim.

Prethodne nastavke priče pogledajte ovde
finale
komisija
početak

E pa i to smo završili, ili skoro završili…

Pre nekog vremena su me pozvali iz centra za socijalni rad da dođem po nalaz komisije. Ja mislila rešenje, kad ono šipak. Njega će tek pisati, kad ne znaju, gužva je, puno ima zahteva, bla-bla. I rekoše mi da će pare stići sa prvom narednom isplatom.

Kad, danas, eto poštara Peđe. I to stigle parice za sve one zaostale mesece. Eeeej koliko paraaa, pa kako ćemo to sve da potrošimo!!!

Prethodni koraci su izgledali ovako
Tuđa nega i pomoć (oktobar 2005.)
Tuđa nega i pomoć - komisija (maj 2006.)

a da bismo mogli bilo šta drugo da ostvarimo, potrebno nam je rešenje. E, njega nema, a kad će, ne znamo…

Đenkaaaaa!

Update…

Daklem, imali zakazano za 11h, došli tamo u 10h45, predala ja taj poziv što smo dobili, i rekoše mi, soba 133, prozvaće vas. A ono ispred sobe što bi rekao jedan moj drug “dve gužve”. Ja već zamišljam čekanje od par sati, pokušavanje da Vanju nečim zanimam… Ispred sobe naravno sve stolice zauzete, nema šanse da neko ustane. Nema veze, ima mesta malo dalje.
Zanimamo se mi neko vreme oko 15 min, i Vanja već postaje ekstra nervozna, sad bi se ona tamo šetkala, pipkala (a štroka neviđena) al ne može od gužve. Utom prolazi jedna žena sa nekim fasciklama, vidi da je Vanja nervozna, prilazi, pita gde čekate, ja kažem, kako se zovete, ja kažem, idem ja da vas prozovu preko reda (pritom uglavnom čekaju babe i dede, i poneko od 40tak i jedna devojka od 20 god), kad ono, samo što ženu ne rastrgnuše.
Pritom, da napomenem, svuda gde su na istom mestu (kod lekara) odrasli i deca, deca uvek imaju prednost.
Ona žena odustaje, prolazi pored nas i kaže da će doći kasnije. Minut posle toga, prozivaju jednu stariju ženu. Ona se zadržava oko 10 min, i ja otprilike brojim koliko ima pacijenata (da izračunam koliko ćemo čekati) kad Dr proziva nas. Niko ništa ne komentariše, nas dve ulazimio. Kaže nam da je gospođa zvala telefonom da im kaže da imaju dete, i da prozovu prvo nas.
Dr je neurolog, ja joj ispričam ukratko, ona razgleda nalaze zapisuje šta ja govorim, i na kraju mi kaže da će mi za 4-6 nedelja na kuću stići rešenje, ako ne stigne da idem u centar za soc rad, da vidim što nema rešenja.
Dr-ka je bila stvarno ekstra ljubazna, malo Vanju pregledala (ono refleksi i tako to)

E, i još mi reče, da roditelji dece višestruko ometene u razvoju imaju pravo na uvoz automobila iz inostranstva bez plaćanja carine.

Eto, sve u svemu, nismo se zadržali ukupno pola sata, nisam se uopšte nadala da ćemo tako brzo završiti.

To je novčana pomoć koja se dobija mesečno. A kako do nje? E to je težak put, i još ga nismo završili, mislim da smo na pola puta.

Sve je počelo kategorizacijom, to putešestvije možete pročitati ovde:
Pokušaj kategorizacije
Pokušaj kategorizacije II deo
Kategorizacija III deo
Kategorizacija gotova
Sad smo kategorisani

E tu počinje put zvani tuđe nega i pomoć.

U rešenju sa kategorizacije piše da se predlaže tuđa nega i pomoć.
Odem ja u Centar za socijalni rad, da pitam, gospođa mi da papirić na kom piše šta sve treba od dokumentacije.
citiram

fotokopija LK majke
fotokopija izvoda iz MK rođenih za dete
prijava stana za dete
lekarsko uverenje - obrazac 1
medicinska dokumentacija (rešenje o kategorizaciji, ostali nalazi lekara)
zahtev

OK. Ajmo redom.
Nismo imali prijavu stana, to treba prvo. Ajde u MUP. Ne važi stari izvod iz MK, mora novi. Poručim ja preko net-a, ne stigne NIKAD. MM ode i podigne odmah, kaže da je za tuđu negu (a ustvari nije nego sa prijavu stana) i ne plati ništa. U MUP-u prave problem jer u njenoj krštenici piše jedna adresa, a u našim LK druga (a to je ista ulica stari i novi naziv). Iskobeljasmo se nekako posle 3 odlaska u MUP.
Lekarsko uverenje treba da popuni pedijatar, to smo brzo odradili.
Iskopiram ja SVU njenu medicinsku dokumentaciju (a toga ima BRDO).

Donesem sve kod pomenute gospođe, a ona mi kaže “ne može kopije medicinske dokumentacije nego originali ili eventualno overene fotokopije ali to će vam biti mnogo skupo. Kaže ona meni da izaberem samo neke nalaze a nisu potrebni svi” (pritom je SVIMA do sad bila sasvim dovoljna fotokopija nalaza). Kažem ja njoj, aman ženo, pa kako da vam dam originale, to kao da ste mi tražili ličnu kartu da vam ostavim. Ja ne mogu da dobijem duplikate nalaza. Kaže ona meni, pa roditelji idu kod specijalista i traže da na nalazu piše eksplicitno da je za tuđu negu. Nije nego, sad ja treba da maltretiram dete. E ne može.
Odem ja u opštinu da pitam da li se overavanje kopija plaća i za socijalne potrebe, kažu ne plaća se, samo je potrebno 2 primerka.
OK Izaberem ja od svakog lekara po 2-3 nalaza, i neke važnije pretrage to iskopiram i odnesem da se overi. Dečko na šalteru je 45 min meni overavao.
Pravo iz Opštine odlazim u Centar za socijalni rad, da predam. Kako sam ušla, gospoða me pita, “da li su za vas sad zvali iz Opštine”. Ja kažem, nemam pojma, moguće. Dečko je zvao da im se j** m** (da izvinete).
Predam ja njoj, jel to to? jeste. I samo da vam kažem, overavanje fotokopija za socijalne potrebe se NE plaća, i nemojte više da ljudima dajete pogrešne informacije.
Posle toga, iz Ministarstva (nekog, pojma nemam kog, zdravstva, ili za socijalna pitanja…) iz Nemanjine treba da nas zovu na njihovu komisiju (dakle ponovo onaj isti postupak kao za kategorizaciju).
To je bilo 24 oktobra 2005.

E, pa posle 7 meseci čekanja pre neki dan stigne taj papir.

EEEEEj, pa koliko oni jadni imaju posla, predato je krajem novembra 2005 (naravno na pozivu nigde ne piše datum kad je predato).

Pozivamo Vas da dana 31.5. dođete na pregled kod Prvotepenog organa

Uz poziv ponesite LK, zdravstvenu legitimaciju i svu raspoloživu dokumentaciju (ja sam SVE overene kopije već predala - znači sad OPET treba sve da nosim!!!)

Moram da skeniram da vidite šta sve piše na pozivu, otprilike, samo još fali pretnja smrću ako se ne pojavimo!!!

I dakle sutra je taj dan.

Nastavak vam sledi, nemojte misliti da ćete se izvući.

Draga Ivana,

naravno da sam ulozila i vreme i trud, ne samo da procitam blog i javim Vam se vec i da pronadjem Valentinin karton u Dispanzeru i uverim se d ali je sve uradjeno po uobicajenoj proceduri. To je za mene normalan deo obaveze kada se negde pojavi klijent koji ima primedbe ili se zbog necega zali - pa bilo da se radi o propustu mom licnom i mojih kolega bilo da se radi o zalbama na proceduru. Sto se zalbi na proceduru kao takvu tice - u tome se potpuno slazem sa Vama: ali nazalost to nije samo problem u zdravstvu vec i u svim segmentima drustav, sto me i kao gradjanina ove zemlje a posebno kao profesionalca (malo je reci!) izludjuje. Smatram to nametnutim i nepotrebnim maltretiranjem ljudi, formom bez sadrzaja i zloupotrebojm mog (i tudjeg) vremena. No nazalost, to nije u domenu nadleznosti Dispanzera niti DZ Zdravlja kao takvog, vec drzave i tu nista ne mogu sem da se trudim da u onom delu u kome sam ja nadlezna to ne bude tako. Iz pomenutih razloga, a sa time u vidu Vam je i receno u ustanovi da ako resenje ne stigne dodjete po potvrdu (koju neuropsihijatar nije duzan niti nadlezan da pise i koja je na nivou dobre volje a ne obaveze) - iz razumevanja i zelje da se postede ljudi onoga sto mi mozemo da sprecimo. Daleko od toga da sve funkcionise besprekorno (kamo srece!)

Sto se tice komentara da sam ja menjala koleginicu, bila je to pretpostavka pod uslovom da ste (a sad shvatam da niste) komentarisali dolazak u Dispanzer DZ Zmun, gde osim koleginice neuropsihijatra radim samo ja; pa podrazumevajuci da na nju mislite kada ste rekli ‘ne volim kada je pregleda drugi doktor umesto njene doktorke” pretpostavila sam da sam je ja videla u Dispanzeru kad je koleginica bila na odmoru. Ocito pogresna percepcija stvari, zbog cega se izvinjavam - dakako da nisam menjalaVanjinog pedijatra u DZ N. Bgd!

Generalno, na istoj smo liniji, cini mi se, moj komentar se odnosio na celinu Vasih komentara o proceduri, koji su ukljucili i DZ Zemun i moju ustanovu (Dispanzer za ment zdravlje) i negde - ucinilo mi se! - los utisak koji ste o Dispanzeru stekli i javno ga izneli. Sajt je izlozen javnom citanju, i zbog toga mi nije drago da se kola slome na nama kao poslednjoj karici u lancu Vaseg maltretiranja.

Nije bitno, ali i to da dodam - da su komisija za tudju negu i pomoc i komisija za kategorizaciju bitno razlicite procedure; toliko o razlikama ustanova koje ih rade - potpuno nevazno za celu diskusiju. Ne mislim da o lekarima imate lose misljenje, a i ako ga imate - imate pravo na misljenje, a nase je da ponudimo objasnjenje, ili opravdanje (u zavisnosti sta je potrebno), sto sam i ja pokusala da uradim - da ponudim objasnjenje gde se u celokupnoj proceduri (koja cini da se korisnik oseca kao da je on tu zbog procedure a ne obratno, u pravu ste!) nalazi Dispanzer i sta spada a sta nije u domenu odgovornosti iste ustanove. To je zaista sve.

I naravno - nase je kao profesionalaca da brinemo o tome sta korisnici usluga misle i kako se osecaju, jer moj je stav da smo mi (zdravstvo) samo USLUZNI SERVIS za gradjane iz cijih dzepova se isplacuju nase plate, nista drugaciji od salterskih radnika u posti ili banci, samo sa drugacijim odgovornostima! Prema tome, moj prioritet je uvek (i uvek ce biti) da korisnici budu profesionalno zbrinuti i da budu zadovoljeni uslugom. Tome i moja reakcija, jer do sada zaista nismo imali mnogo nezadovoljnih korisnika poa kad se neki pojavi smatram svojom odgovornoscu da do detalja ispitam sta se, zbog cega i kako desilo da ljudi budu nezadovoljni, da se to sledeci put ne bi ponavljalo!

Naravno da ste slobodni da objavite moj mail na svom sajtu, molim Vas samo da me potpisete inicijalima (razumecete da nemam nikakvu potrebu da se eksponiram punim imenom i prezimenom na takvom javnom mediju kao tso je internet, zar ne?).

Srdacan pozdrav i mnogo srece Valentini i Vama u daljim postupcima,
A.

Moj odgovor:

Poštovana Doktorka,Želim prvo da prokomentarišem neke navode iz vašeg pisma.

Kažete da bih saznala da u DZ Zemun nije baš tako loše da sam radila kategorizaciju u DZ Voždovac ili nekom drugom. Baš to ne mogu da znam, to ste u pravu. Međutim, ja radim na teritoriji opštine Voždovac, pa sam za produženje nege deteta (posebna nega) išla na komisiju upravo u DZ Voždovac, dva puta (posle prve i posle treće godine) i verujte, nije bilo baš tako. Sećam se dobro, bio je led i vanredno stanje (ubistvo premijera), zvala me je gospođa i pitala kad je meni zgodno, ponudila mi nekoliko termina, da se odlučim. Dkad smo došli, popričali smo desetak minuta, i nakon2-3 dana, zvali su me iz Tiršove da dođem po rešenje. Za drugu komisiju, bile su dovoljne samo kopije nalaza, nismo ni bili pozvani na komisiju (ne znam da li je ovo predviđena procedura ili ne, ali tako je bilo – ovo takođe možete pročitati na blogu, negde iz početka februara 2005.)

Druga stvar, kažete da ste Vi menjali Vanjinu doktorku u avgustu. Vanja se leči u DZ Novi Beograd u Goce Delčeva (moj otac je bio pedijatar baš u tom Domu Zdravlja, i to je razlog što sam ga odabrala), i nisam baš sigurna da ste je Vi menjali, iz DZ Zemun.

Ono u vezi zakazivanja termina, osoba koja je zvala, predstavila se da zove iz centralnog DZ Zemun da mi prenese poruku. Ta opaska je bila tek dodatno opažanje, ništa više. Nije tad bilo prvi i neće biti ni poslednji da se terapije otkazuju zbog nečeg drugog.

Čitajući na sajtu, mislim da ste stekli pogrešan utisak. Imate pravo, u Dispanzeru smo se zadržali relativno kratko, i sve završili, što je najbitnije. Poenta koju sam htela da prenesem jeste nepostojanje pravih informacija u celokupnom postupku, i nepotrebno (iz mog gledišta) prezakomplikovane procedure. O temi kategorizacije, mnogo je više prostora posvećeno dolasku do informacije ko šta radi, gde se nalazi formular, gde se predaje, nego o samoj komisiji za kategorizaciju. Da mi doktorka (neuropsihijatar koja je bila predsednik komisije) nije rekla da će mi napisati takvu potvrdu ako rešenje ne dođe u razumnom roku, verujte, ne bih sigurno došla. Otkud bih ja znala za takvu potvrdu da mi ona nije rekla. Jednostavno, čekala bih rešenje. Tako to izgleda kad se gleda sa strane korisnika. Ispada kao da su korisnici tu zbog procedure, a ne obrnuto, kako bi, nadam se, trebalo da bude.

Ne bih želela da Vi mislite da ja o Vama (i o lekarima uopšte) imam loše mišljenje. Ja sam, naime, iz lekarske porodice, i odlično znam da nije nimalo lako balansirati između zahteva/želja pacijenata i mogućnosti/nemogućnosti da im se pomogne. Zato bih volela, naravno ako Vi smatrate da je to prihvatljivo, da ovaj Vaš odgovor takođe objavim da sajtu, iz razloga da se vidi i mišljenje druge strane.

Želim da Vam se zahvalim što ste uložili trud, vreme i znanje da pročitate moje mišljenje, i da ovako iscrpno napišete svoje.

Puno Vas pozdravljam, Vanjina mama