Moj odgovor:

Poštovana Doktorka,Želim prvo da prokomentarišem neke navode iz vašeg pisma.

Kažete da bih saznala da u DZ Zemun nije baš tako loše da sam radila kategorizaciju u DZ Voždovac ili nekom drugom. Baš to ne mogu da znam, to ste u pravu. Međutim, ja radim na teritoriji opštine Voždovac, pa sam za produženje nege deteta (posebna nega) išla na komisiju upravo u DZ Voždovac, dva puta (posle prve i posle treće godine) i verujte, nije bilo baš tako. Sećam se dobro, bio je led i vanredno stanje (ubistvo premijera), zvala me je gospođa i pitala kad je meni zgodno, ponudila mi nekoliko termina, da se odlučim. Dkad smo došli, popričali smo desetak minuta, i nakon2-3 dana, zvali su me iz Tiršove da dođem po rešenje. Za drugu komisiju, bile su dovoljne samo kopije nalaza, nismo ni bili pozvani na komisiju (ne znam da li je ovo predviđena procedura ili ne, ali tako je bilo – ovo takođe možete pročitati na blogu, negde iz početka februara 2005.)

Druga stvar, kažete da ste Vi menjali Vanjinu doktorku u avgustu. Vanja se leči u DZ Novi Beograd u Goce Delčeva (moj otac je bio pedijatar baš u tom Domu Zdravlja, i to je razlog što sam ga odabrala), i nisam baš sigurna da ste je Vi menjali, iz DZ Zemun.

Ono u vezi zakazivanja termina, osoba koja je zvala, predstavila se da zove iz centralnog DZ Zemun da mi prenese poruku. Ta opaska je bila tek dodatno opažanje, ništa više. Nije tad bilo prvi i neće biti ni poslednji da se terapije otkazuju zbog nečeg drugog.

Čitajući na sajtu, mislim da ste stekli pogrešan utisak. Imate pravo, u Dispanzeru smo se zadržali relativno kratko, i sve završili, što je najbitnije. Poenta koju sam htela da prenesem jeste nepostojanje pravih informacija u celokupnom postupku, i nepotrebno (iz mog gledišta) prezakomplikovane procedure. O temi kategorizacije, mnogo je više prostora posvećeno dolasku do informacije ko šta radi, gde se nalazi formular, gde se predaje, nego o samoj komisiji za kategorizaciju. Da mi doktorka (neuropsihijatar koja je bila predsednik komisije) nije rekla da će mi napisati takvu potvrdu ako rešenje ne dođe u razumnom roku, verujte, ne bih sigurno došla. Otkud bih ja znala za takvu potvrdu da mi ona nije rekla. Jednostavno, čekala bih rešenje. Tako to izgleda kad se gleda sa strane korisnika. Ispada kao da su korisnici tu zbog procedure, a ne obrnuto, kako bi, nadam se, trebalo da bude.

Ne bih želela da Vi mislite da ja o Vama (i o lekarima uopšte) imam loše mišljenje. Ja sam, naime, iz lekarske porodice, i odlično znam da nije nimalo lako balansirati između zahteva/želja pacijenata i mogućnosti/nemogućnosti da im se pomogne. Zato bih volela, naravno ako Vi smatrate da je to prihvatljivo, da ovaj Vaš odgovor takođe objavim da sajtu, iz razloga da se vidi i mišljenje druge strane.

Želim da Vam se zahvalim što ste uložili trud, vreme i znanje da pročitate moje mišljenje, i da ovako iscrpno napišete svoje.

Puno Vas pozdravljam, Vanjina mama

Pre nekoliko dana, dobila sam ovo pismo. Ne moram ni da Vam kažem koliko sam bila iznenađena i obradovana. Čekala sam dozvolu autora, i evo, pročitajte sami. U naredna dva posta sledi cela “prepiska”.

Draga mama,Čitajući Vaš sajt i sve teškoće koje je Vaše dete prošlo i preživelo, a neminovno i Vi sa njim, ne mogu da ne osetim duboku empatiju i ljudsku tugu sto se neko tako malešan toliko namučo za svog kratkog dečijeg života, i što je ova drzava tako ne-naklonjena svima koji su različiti po bilo kom osnovu a posebno onima koji imaju bilo koji oblik invaliditeta ili specijalne potrebe, a kojih je zaista mnogo.

No, nalazim za potrebno da Vam, istine radi a ne opravdanja radi, uputim par reci u odnosu na Vasu (rekla bih prilicno negativnu) percepciju Dispanzera za Mentalno Zdravlje Dece i Omladine. Bez obzira sto se slazem sa Vama da sve ne funkcionise po ’svajcarskom modelu’, a volela bih da je tako, i pokusavam sve sto je u mojoj moci da evropizujem tu ustanovu koliko god je moguce uprkos otporima koji postoje, molim Vas da shvatite i uzmete u obzir sledece - mi zaista nisamo privatna ustanova. I znali biste tek da ste radili kategorizaciju na Vozdovcu na primer ili nekom drugom Domu Zdravlja (gde Vam istu ne zakazu bez 6 meseci cekanja, a onda Vam svaki clan komisije zakaze u svom terminu nekog drugog dana u nedelji pa morate da se prosetate od i u ustanovu 4-5 puta!) koliko ste brzo i efikasno zavrsili posao u Domu Zdravlja Zemun. To naravno nije pokrice za neispravljanje stvari kao sto su besmisleno caskanje sestre telefonom satima (!) i nemogucnost da dobijete informaciju jer je telefon zauzet ili zvoni beskonacno a niko ne dize slusalicu (!!), no najveci deo frustracija koji ste opisali u vezi sa procesom kategorizacije nema zaista nikakve veze sa nama koji radimo u Dispanzeru (ja nisam neuropsihijatar koji je radio kategorizaciju, vec onaj koji je pomenutu doktorku menjao u Avgustu kada Vam je dete doslo sa otecenim kapkom i u spazmu vristanja). Ono sto jeste odgovornost Dispanzera jeste sama komisija za kategorizaciju i organizacija tog dela price kada jednom dodje zahtev preko nadleznih organa (ko sto ste shvatili Trg NIkole Pasica i Tirsova su bitne prolazne faze u dolasku do nas). Kada zahtev jednom dodje do nas (ovo samo u smislu odgovora na Vase pitanje o organizaciji!), socijalni radnik (ili neko drugi ako ona nije tu) poziva roditelje na kategorizaciju i cini to tako da komisija bude sto pre (odmah po mogucstvu) znajuci koliko dugo traje procedura dolaska do nas i koliko su ljudi do tad vec i sludjeni i umorni i zele da se sve sto pre zavrsi a i potrebni su im nalazi da regulisi sopstvena prava. U tom smislu, javljen Vam je prvi slobodan termin za komisiju, uz podrazumevanje da Vam je komisija prioritet u odnosu na bilo sta drugo sto se trenutno zove Vasom svakodnevnom obavezom, a ako je nesto drugo vaznije da uvek mozete da kazete da prosto ne mozete da dodjete tog dana: problem je jedino sto se komisija radi SAMO cetvrtkom, i samo izmedju 9 i 11h, a pacijenti moraju da se zakazu jer se radi o razvojno ometenoj deci koja nisu u stanju da dugo cekaju. Nije nasa greska sto se desava da mnogi roditelji iskazuju totalnu neodgovornost prema svojoj deci pa i nama, i zaborave svoj termin, promase ga ili dodju pre vremena (kao sto ste lepo primetili ‘neko se ubacio’), a mi onda - da ne bi stradala deca, cinimo ono sto je moguce da ih nekako uglavimo i da deca ne moraju da trpe glupost roditelja. U normalnim okolnostima desava se ono sto se desilo kad ste Vi jednom bili - da nema nikoga sem Vas (jer ste zakazani) i da se komisija obavi na miru. Za razliku od drugih ustanova slicnog tipa, komisija se u nasem Dispanzeru obavlja u jednom danu, kao sto ste i sami videli i konstatovali, od jedne do druge sobe, i zavrsava u roku od jednog sata ili manje (slazem se da je nezgodno za malo dete da se seta od jedne do druge sobe, ali to nije nasa izmisljotina niti nas hir vec procedura koju diktira neko drugi!) Kao sto rekoh, istu proceduru obavljali bi ste u 4 dana na nekom drugom mestu. Svako od nas ima svoje formulare koje mora da popuni pravno-administrativno, svako od nas postavlja pitanja koja Vama deluju kao ista ali zapravo nisu, jer u pitanju koje je isto - razlicite stvari notira i vrednuje psiholog, socijalni radnik i psihijatar. Troje dece za komisiju od 2 sata jeste mnogo, bez obzira kako se to Vama cini, jer pored komisije tog dana se odvijaju i redovne aktivnosti dispanzera, ukljucujuci prijem drugih pacijenata, radne sastanke i terapijske grupe, pa je komentar defektologa bio upucen u tom smislu, tim pre sto se trudimo da na komisiju nikad ne zakazemo vise od 1-2 dece za komisijski dan!

Onoga trenutka kada je komisija gotova a dete kategorisano, papiri se u narednih par dana kucaju (posebni formulari sa misljenjem psihologa, soc. radnika, defektologa i psihijatra) i salju iz naseg Dispanzera preko Doma Zdravlja sluzbene poste (zavode se u knjigu kog datuma su poslati). Svaka dalja odgovornost osoblja u Dispanzeru od onog trenutka kada papiri napuste Dom Zdravlja prestaje, ali umesto da zovu Trg Nikole Pasica gnevni roditelji sto im resenje ne stize po pravilu zovu - nas. Mi smo naravno - najkrivlji, jer smo poslednja karika u predugom lancu besmislenih i napornih procedura, i na kraju se na nama i slomi. Pa cak i ako to vise nije nasa odgovornost, iz pukog znanja do koje mere su ljudi ocajni i izbezumljeni posle visemesecne trke oko svih ovih procedura, najzad se zavrsi tako da mi (iako to nije niti nas posao niti nasa duznost) zovemo “Janka i Marka”, proveravamo sta je sa postom i da li je odande prosledjeno resenje, moljakamo da se ubrza, i najzad ako sve to ne uspe - kao sto je rekla koleginica koja je dete i vodila na kategorizaciji, pisemo pismene opaske da je kategorzacija gotova da bi roditelji mogli da zavrse zapocete procedure (ostvarivanja prava, upisa dece u vrtice itd).

Tako da, kao sto vidite, bez namere da pravdam ustanovu u kojoj radim (ja ne radim kategorizacije sem kad menjam koleginicu) prosto imam potrebu da pojasnim da mi ipak nismo privatna ustanova u kojoj bi stvari svakako bolje funkcionisale (iz raznoraznih razloga, a jedan od njih je i finansijski - pa se ne bi desavalo da radi sestra koja nije adekvatna, ili bi kurir nosio Vas predmet na Trg Nikole Pasica pa se ovaj ne bi gubio u posti niti kasnio, itd a Vi dobili za svoj novac ono sto Vam i pripada), uz svo duzno uvazavanje vasih primedbi i frustracija, zelim da Vam pojasnim da postujemo proceduru do najsitnijih detalja i zavrsavamo ono sto se zove komisioni rad u najbrzem mogucem roku i na najjednostavniji moguci nacin (koliko nam to spoljni faktori organizacije sluzbe i pravnobirokratki deo posla dozvole) u odnosu na sve druge ustanove koje rade isti posao, sa istinskim trudom i voljom da se ne maltretiraju deca na prvom mestu. Cinjenica da to jednostavno nije dovoljno dobro (po mom licnom kriterijumu treba da bude jos bolje, iako nismo privatna ustanova), i da to nije dovoljno dobro za pojedine roditelje - ne menja nista u ovoj prici. Mislim da je Dispanzer najmanja karika i najmanje bitna u lancu budalastina, admisnitracije, birokratije i maltretiranja koje ste morali da prodjete sa Vasim detetom, zbog cega mi je neizmerno zao, ali imam potrebu da zastitim i svoju kucu i svoje kolege za koje smatram da predano, vredno i krajnje entuzijasticki rade svoj posao u administracijom maksimalno otezanim uslovima, uz empatiju i prema deci i prema roditeljima koji nam dolaze.

Nemojte zameriti na toj potrebi, kao sto ni ja Vama ne zameram na Vasim kritikama i frustracijama: i mi se nekada umorimo i profesionalno i ljudski da nas se ljudi sete jedino kad treba nekoga blatiti; covek dugo pamti lose a dobro zaboravlja odmah, na zalost…..A Vas sajt je pred ocima javnosti, i podlozan javnoj prosudi i presudi, na uvid raznom svetu koji ce, ili bi trebalo da, dovede svoje dete mozda u nasu ustanovu, i koji ce iz Vaseg opisa steci jednu negativnu sliku i otpor prema Dispanzeru i svim ljudima koji tamo rade. Mislim prosto da bi to bila steta, jer Vam garantujem da u toj ustanovi (pored onih ljudi koju egzistiraju u svakoj ustanovi a koji samo parazitiraju na ledjima drustva!) rade i ljudi po zapadnom standardu a za srpsku platukoji su vise nego kvalitetni, a koje cete retko naci po nasim drzavnim ustanovama ovog tipa.

Uz nadu da je Vasa devojchica dobro i da ce biti sve bolje, da je srecna (sto je za dete najvaznije) i zdrava, i da ste Vi malo umireniji izlaskom iz brojnih napornih i neugodnih procedura, zelim joj prijatan boravak u vrticu i sto manje boravaka po zdravstvenim ustanovama, a Vama snage, hrabrosti i upornosti da se nosite sa svime sto je pred Vama i njom, te sa drzavom koja ovoliko ne neguje i ne cuva sopstvenu decu - makar ona i bila sa razvojim problemima.
Sa dobrom voljom da Vam uvek budemo na raspolaganju ukoliko za to bude potrebe,

Dr A. F., spec. psihijatar
Dispanzer za mentalno zdravlje dece i omladine, Zemun

Rešenje o kategorizaciji je konačno stiglo.

Priča počinje kod psihologa gde je preporučen vrtić.

Onda je nastala potraga za procedurom (Pokušaj kategorizacije) koja se nastavila (Pokušaj kategorizacije, II deo).

Pa smo posle bili na komisiji.

I onda smo čekali. I čekali.

Prošao je ceo septembar, i već je stvarno bilo krajnje vreme da Vanja krene u taj vrtić, i psiholog (ista ona divna gospođa sa početka posta) je rekla da ne čekamo više to rešenje, nego da krenemo sa vrtićem.

E, sad… Kako ne bih u vrtić išla praznih ruku, ja rešila ovako. Gospođa doktorka predsednica komisije mi je rekla, verovatno znajući da ćemo na rešenje popričekati, da će ona, ako rešenje ne stigne u razumnom roku, napisati nešto kao potvrdu da su oni svoj posao završili, da je Vanja kategorisana… i da će to da posluži dok rešenje stvarno i ne stigne.

U međuvremenu, dok je Vanja bila na jednoj od terapija (a ja sedela u hodniku i čekala) iz razgovora sa mamom malog Nemanje saznam da su oni čekali 6 meseci da im rešenje stigne (ovde sad treba da stoji onaj smajlić što mu se diže kosa na glavi).

Odem ja lepo u petak kod pomenute doktorke. Čekala oko sat i po (ne moram ni da vam pričam da je sestra na šalteru 80% vremena razgovarala telefonom - privatno) i kad sam ušla i rekla šta mi treba, ona uzmiče. Kao, tobože, ja sam pogrešno shvatila, ne ide to tako, bla-bla-bla… Nego, to treba sad socijalna radnica (jel ste primetili da su skoro sve u pitanju žene) da sad zove “Janka i Marka” da vidi što to toliko kasni. E, ali ona sad nije tu, nego popodne. Dobih ja broj telefona. Zovem ja nju popodne, kaže ona, da mora da zove pre podne, jer oni ne rade popodne (ti koje ona treba da zove) pa da se ja njoj ponovo javim u ponedeljak. Doobroooo.
U ponedeljak (juče) ja bezuspešno pokušavam da ih dobijem. Zauzeto (uopšte ne moram da razmišljam zašto). Kad nije zauzeto, onda zvoni, niko se ne javlja. Klasika.

Kad, danas, zvoni neko oko 13h na interfon. Peđa poštar. Doneo rešenje. Ja ga izljubim k’o da mi je rod najrođeniji.

I ajde sad da li je to slučajnost što je rešenje moralo da dođe tek posle “gurke”?
Ja bih rekla da nije. Tako izgleda funkcionišu stvari.

E, da… umalo da zaboravim. U rešenju piše da se razvrstava u kategoriju višestruko ometenog deteta (telesna invalidnost i umerena mentalna ometenost). I eto, sad imamo “etiketu”.

A sad sledi nastavak o omegama.

Obećala sam komentare, pa evo ih.

Prvo, ako se ono na čemu smo bili zove komisija, onda zapravo ne razumem zašto tako i ne rade. Pa zar nije bilo logičnije da su lepo svi zajedno seli sa nama, pitali ko je šta imao, manje bi vremena potrošili, svog i mog. Nije meni teško da sto puta ako treba ispričam jedno isto, ali stvarno ne vidim svrhu. Potrebno je samo malo organizacije, i ništa više. Ali koga je to briga, država plaća.

Sad će neki reći da nismo mi jedini. A zapravo je ovako: kad smo došli, nije bilo nikog, dok je sestra popunjavala neke obrasce, dolazi još jedno dete, a ubrzo zatim i treće, svi za kategorizaciju. Sad ja razmišljam, ja sam imala zakazano za 9h, a to znači da su i ostalo dvoje dece imali zakazano u isto vreme. Opet bez organizacije.

Dok smo obavljali razgovore, nije se pojavio ni jedan novi pacijent. Na poslednjem razgovoru, sa defektologom, ulazi sestra i unosi karton (kasnije saznajem da je od deteta koje je treće došlo) a defektolog prokomentariše “Jao al’ je danas neka gužva!”. Ja tu ostajem totalno bez teksta.
Stvarno, tri pacijenta, za njih tri, strašna je gužva, zar ne?

Dakle, ovako to beše…

Došli mi tamo nešto pre 9. To je jedna odvojena zgrada u kojoj je smešten dispanzer za mentalno zdravlje. Veliki hol, nekoliko ordinacija, šalter, i to je to. Nikog nije bilo i ja sam odmah predala knjižicu. Sestra me propitala nekoliko detalja, da popuni karton.

Prvo smo išli kod doktorke koja je predsednik komisije. Neuropsihijatar. Ona je pogledala sve nalaze, ja joj ispričala šta je sve bilo. Petnaestak minuta.
Sledeća je bila psiholog. Opet isto. Ja sve ispričala, ona pitala još ponešto, rekla mi kako stvari stoje sa ostalim pravima koje mogu da ostvarim posle kategorizacija (što sam uglavnom znala) i na koji način da to uradim (to je bio pun pogodak ovog razgovora). Opet petnaestak minuta.
Dalje ide defektolog. Opet sve isto. Dakle, ja pričam, ona zapisuje, pita još ponešto ako sam ja zaboravila da ispričam. Petnaestak minuta ponovo.

Trebalo je još da idemo i kod socijalnog radnika, ali je gospođa trenutno na odmoru. Ostali članovi komisije su se složili da nećemo trebati ponovo da dolazimo, da su oni uzeli dovoljno podataka koji su im potrebni, i da smo mi zapravo završili. Oni će se sad sastati zajedno, da napišu uzveštaj sa komisije, to proslediti kome već treba… i rešenje će stići na kućnu adresu. I to je to.

Imam ja još neke komentare, ali sad nemam vremena.
Pozdrav svima koji dolaze. Cmok

Zvala me danas gospođa/gospođica iz Doma Zdravlja Zemun, u četvrtak 11.8. u 9h idemo na lekarsku komisiju za kategorizaciju.

E, pa dobro, sad bar znam da smo da smo negde stigli. Jedino mi je bilo malo čudno da su zakazali komisiju a da me nisu zvali da pitaju da li mi taj termin uopšte odgovara. Ne bih da cepidlačim, ali Vanja četvrtkom u 9 ima terapiju sa defektologom, koju ću morati da otkažem, ne baš drage volje.

Dakle, videćemo prekosutra šta će da nam kažu. Do tad, sve vas puno pozdravljamo.

Prošli put smo stali kod Tiršove.

Ne znam baš da li odmah sutradan, ali pošaljemo mi tatu (pošto radi vrlo blizu) da ode tamo. Tamo naravno kažu NIJE KOD NJIH, nemaju naravno pojma ko to radi, kažu da probamo u Domu Zdravlja.

U međuvremenu, dobijem mail od jedne mame koja je ovde pročitala za naše dogodovštine, a i oni su skoro radili kategorizaciju. Hvala A. mami malog L. Ona kaže da kupim taj formular, da ga je ona pronašla u Savremenoj na Slaviji. Blizu naše kuće ima Savremena (to je knjižara gde se prodaju raznorazni formulari), pošaljemo tatu tamo, a oni nisu nikad čuli, i uvale mu neki bezveze formular (to može samo tati da se desi :-)). Krenemo onda u potragu, u sve moguće knjižare kojih smo se setili, gde smo mi kao studenti kupovali prijave, hamere i kojekakva potrepštine. Bili i u centrali Savremene na Banjici. Pojma nemaju, nikad čuli. Knjižara u Vasinoj (u centru za one koji nisu lokalni) mora da ima, oni imaju SVE. Prodavačica mi kaže, nemamo mi, znam ja kakav je to formular idite dve ulice dalje, u Vuka Karadžića. OK, setim se ja i te knjižare (prva vrata pored je stanovao jedan moj prijatelj iz detinjstva koga nisam videla ima jedno 15 godina) odem tamo, kaže žena nemamo, ali vidite u Srpskom Lekarskom Društvu.

Miiiisliiiim straaaaarno!!!!!

Ništa, odem sutradan u Dom Zdravlja. Vanjina doktorka je jedna super žena, moram da je pomenem, Dr Anđelka Rajevac. Kaže ona meni:
“Znam ja taj formular, nemoguće da to izdaje Savremena to je neki formular kao na šapirografu. Čekaj idem da pitam načelnicu.”
Vraća se posle 2 minuta, kaže:
“Mi ne radimo kategorizaciju, to rade u centralnom Domu Zdravlja za Novi Beograd u bloku 44. Idi kod Dr Ljube Petrovića, reci da sam te ja poslala, reci ko ti je otac, i on će ti sve reći.”

Dobrooo. Eto mene u bloku 44. Ulazim na dispanzer za predškolsku decu, tražim Dr po imenu, kažu mi da je on načelnik Doma Zdravlja i objasne mi gde je njegova ordinacija. On radi na školskom, i nekoliko dece (neka sa majkama) čekaju ispred. Ja im kažem da sam došla samo da pitam nešto, a one me u glas pitaju da li sam predala knjižicu. Nisam predala, ja nisam iz ovod Doma Zdravlja, treba samo da nešto pitam da li se radi ovde ili ne, pa ću ja posle da sačekam, to uopšte nije problem. Ne baš voljno puštaju me da uđem. Predstavim se ja lepo onako kako mi je Dr Anđelka rekla, on me čovek sasluša, pita par reči o Vanji, zašto joj je to potrebno, i kaže da oni rade kategorizaciju, ali da njima stižu zahtevi ne zna tačno kako se oni zovu, ali su na Trgu Nikole Pašića. Tamo treba da podnesem zahtev.

Vraćam se ja kući, neobavljenog posla, svratim, onako kao poslednja nada u Centar za Socijalni Rad. Već je oko 4 sata popodne, i pre nego što sam i ušla očekujem da će da me vratiti da dođem drugog dana. Ulazim, u holu sede dve žene za stolom i razvrstavaju i broje neke zahteve. Treća izlazi iz hodnika, prilazi mi i pita šta mi treba. Ja već stoti put pričam isto. I od nje dobijem sledeću informaciju. To radi Gradski sekretarijat za obrazovanje, oni se nalaze u Makenzijevoj ulici (dobijem ja i broj telefona), a do pre mesec dana su bili na Trgu Nikole Pašića. Tamo da idem, oni imaju formulare, iu tamo da podnesem zahtev, onda oni taj zahtev šalju …itd…

Bezuspešno pokušavam da telefonom dobijem neku informaciju NIKO SE NE JAVLJA!!!

Deda se ponudi da on ode tamo da vidi i uzme taj formular. Ja tu naravno sva srećna, bar će nešto neko da uradi umesto mene. Javlja se deda odande, traži mi da mu izdiktiram neke podatke, kaže on će da podnese zahtev, da stvar bude brža. Ja tu shvatim (dok je on čitao formular i tražio šta mu od podataka treba) da je to ISTI formular kao kad su mi produžavali bolovanje i da je bolje da mi on donese taj formular, da ja lepo priložim fotokopije nekih nalaza koje već imam (neurolog, fizijatar…) ali deda je ipak predao zahtev bez tih papira. Međutim, tu stvar nije gotova, taj sekretarijat se vraća na Trg Nikole Pašića (izdržali mesec dana!!), i dali su mu neki broj telefona da ja krajem iduće nedelje proverim šta je sa zahtevom pa ću probati da uvalim i te nalaze.

Eto, to smo do sad postigli, pa ćemo videti dalje.
Priča se nastavlja…

E sad, kako bismo Vanju upisali, treba da napravimo kategorizaciju. Niko zapravo ne zna da mi kaže tačnu proceduru. Nekakav formular treba da popuni njen pedijatar. Na sajtu Grada Beograda piše da se formular dobija u opštinskom bla-bla za društvene delatnosti. Dobro, odem ja do naše opštine, i tu me dočeka iznenađenje.

Ja prvo, naravno, na šalter informacija, kažem „Dobar dan, treba mi formular za bla-bla…“, čovek na šalteru me belo gleda, kaže nisam sigurna, idite do „one plave gospođe“.

Dobrooo, ajd’ sad opet. Pitam ja „plavu gospođu“ (koja prodaje raznorazne formulare) isto. A ona meni, takođe ISTO. Blagoteleći pogled, kaže „nisam nikad čula…“ dramska pauza, ja već razmišljam šta ću „ne znam, idite u pravnu pomoć, soba 15“. Uh, blago olakšanje, oni će sigurno znati.

Ja do sobe 15, tamo nema nikog. Čekam. Posle jedno pola sata, pojavljuje se jedna gospođa. Uđemo unutra. Namoje isto pitanje, ona mi kaže „mi smo to ranije radili, a sad više ne radimo, sad ću ja da pitam“. Okreće telefon, i prvo se fino ispriča sa sagovornikom. Konačno dođe na temu. Kažu joj da zove tog i tog Okreće drugi telefon, nema nikog. Ništa ja čekam. Konačno pronalazi koga treba, i potvrđuje mi informaciju da oni to više ne rade, ali NE ZNA ko radi. Kaže mi da PROBAM u gradskom bla-bla za brigu o deci u Tiršovoj, možda oni imaju taj formular.

Eto, sutra idem do Tiršove, pa ćemo videti…

Priča počinje odavno.

Ponavljam se, stoti put pišem jedno isto, sama sam već sebi dosadna, ali to je jednostavno stvarnost.

U Specijalnoj Bolnici za Cerebralnu Paralizu gde Vanja ide 3 puta nedeljno na fizikalnu i radnu terapiju, logopedi nikako neće da je uključe u redovan logopedski tretman.Oni imaju dva logopeda, i svaki put kad odemo kod fizijatra na kontrolu, ona na nekom internom uputu zaokruži i logopeda. Mi odemo, svaki put nadajući se da će je ovog puta primiti. Uvek ista priča, posle 10 minuta razgovora konstatacija je “nije na dovoljnom razvojnom nivou da odgovara na naloge” i to znači ništa od logopeda.

OK, prošli put, lepo se ja požalim fizijatru (Dr Ljilja Radovanović) koja je mislim i načelnik polikliničke službe i ekstra stručnjak u svojoj oblasti, i ona nas pošalje kod defektologa umesto kod logopeda.

Vidimo se mi sa defektologom i ona se složi da je primi jednom nedeljno na defektološki tretman, i posle 3-4 termina, kaže ona meni da ona misli da je njoj potrebnija pomoć logopeda, kako bi naučila da komunicira. Meni je to naravno potpuno jasno bilo još pre više od godinu dana, ali ko još sluša šta misli roditelj. Razgovor teče otprilike ovako:
Ja: Pa šta sad ja da radim kad ovde NEĆE da je prime. Jel treba da je vodim privatno kod logopeda?
Ona: A šta mislite da je odvedete u neku drugu ustanovu, u Beogradu ih ima bar 4-5 koje se time bave. Samo nemojte ovde nikome da kažete, znate, ljudi su sujetni, recite da idete na odmor.
Ja: Daaaa, naravno. (a mislim se u sebi, šta me bre briga što su sujetni, pa ja valjda tražim najbolje za svoje dete, i ako neko neće da mi to pruži, šta ja ima tu da se nekom dodvoravam).

Već neko vreme mislim o tome da Vanju upišem u neko obdanište, makar na sat-dva dnevno, da se malo socijalizuje. U obični vrtić je ne bi primili, samo u one koji imaju razvojne grupe. U sredu smo bili kod psihologa, i on mi je dao neke informacije o jednom takvom vrtiću u našoj blizini.

Ja sam se sad dala u raspitivanje, kakva je procedura i sve to… Elem, saznala sam da za upis u vrtić postoji konkurs, i on je negde u maju, i da smo ga promašili, ne bismo mogli da je upišemo sve do naredne godine. Moram da priznam da mi je to pomalo tupavo. Žena sa kojom sam razgovarala (supruga jednog mog kolega sa posla) nije znala da mi kaže koje starosti decu primaju u razvojne grupe, ali je rekla da će se raspitati…

I eto, to smo pokrenuli, makar u mislima. Sad čekamo dalje informacije, pa da vidimo šta će sa tim biti…
Nastavak sledi…