E pa lepo, kaže čovek danas je CSS Naked Day.

Verujem mu.

I ja bih rado. Al još samo da skapiram kako se to radi…

Kaže mi čovek, “samo skineš CSS stilove”

Aha, da, SAMO.

Za nekog je to možda samo, za mene su to španska sela.

Unajmih ličnog programera. Što bre neko nije lepo objasnio za nas samouke blogere, i mi bismo rado učestvovali u vašim uvrnutim zezancijama.

I eto, gledajte me danas ovako.

Ž, hvala ti do neba, sutra da mi vratiš moje krpice

Flashback from childhood

Plašila sam se mraka kad sam bila klinka.
Imala sam 3 godine.

“Kad se plašiš mraka, ne treba da plačeš,
nego ustaneš i upališ svetlo.”

Nema mraka, mrak je u glavama.
Tata me naučio.

Vidim ispiraju usta, a pojma niko nema zapravo šta se desilo, glavno da onaj ko se usudi da napravi neki potez bude grbav. A onaj ko ga je naterao, i sve vreme terao da takav potez učini, taj je zlatan. Ma hajte molim vas.

Neću da objašnjavam ništa.

Još sam tu. Naravno. Niste valjda sumnjali. Nisam imala ja čiji link da obrišem, on je odavno već obrisan, onda kada je trebalo. Onda kad su pričane priče iza leđa.

Ako vas šta zanima, pitajte, 1 na 1. Eno maila u sidebar-u.

Nisam imala ličnog iskustva. Bez obzira što nisam, svesna sam potrebe postojanja institucije koja treba da pomogne žrtvama nasilja, prvo u donošenju odluke da se nasilju suprotstave, a kasnije i u samoj akciji.

Neću pisati nikakve uopštene priče.

Podržavam sigurne kuće. Treba da ih je više. Pomozimo.

Ovo bi moglo da bude i kao Eniac kod mene u gostima.

Prisustvovala sam danas stvaranju jednog mita. Ma šta prisustvovala, bila inspirator.

Dakle, prosta dedukcija.

E (decidno): ti pišeš blog, što znači da ne rešavaš ukrštene reči. To je mit.
ja (zbunjeno, već pomišljam, svašta sa mnom, kako sam samo neobaveštena): jel? nisam znala za taj mit.
E: sad sam ga izmislio

Onda malo obrazloženja, čisto da ne bude da mit nije teorijski utemeljen.
E: jer generalno blogeri vise za kompom, ukrštenice su suviše zemaljske za njih.
ja: apsolutna istina (ovo mu dođe k’o dokazivanje teoreme).

Mit je u bajci, pesmi i sl. izražena tvorevina prednaucnog i fantazijom prožetog (obično magično-religionznog) mišljenja, kojom narod na primitivnom stupnju razvitka objašnjava postanak prirodnih bića i pojava.

izvor: wikipedia

Dajte još koji blogerski mit…

Kao što sam obećala, strana O nama je update-ovana malim upoznavanjem na engleskom.

…da počnem da pišem i na engleskom.

Ma da, smo mi još to fali… I otkud sad to?

Ma prosto, krivac je BlogOpen, Peđa i Tanja što su izorganizovali da u Novi sad dođe Stephanie Booth. Od kako sam napisala post o BlogOpen, osim što mi se od linka Dragana Varagića udvostručila poseta, prateći posete preko StatCountera, skapirah da je i Stephanie lično dolazila. Naravno, sigurna sam da ništa od napisanog ni na jednom od blogova koji su je pomenuli niko ni reč nije napisao da ona može da razume. E pa eto, zbog Stephanie, a i zbog nekih drugih potencijalnih čitalaca razmišljam da ponešto od nekih budućih postova bude i na engleskom. Za početak, ovih dana ću se potruditi da stranu O nama napišem i na engleskom.

Šta mislite o tome?

It’s simple, blame BlogOpen, blame Pedja and Tanja for organizing Stephanie Booth to come to Novi Sad. Since I wrote that post about BlogOpen, besides the fact that one link at Dragan Varagic doubled my visits, looking at my blog stats on StatCounter I realized that Stephanie herself came to see it. I’m sure that she could’t understand a word of all the posts about BlogOpen that mentioned her. And for Stephanie, and all other potential visitors, I’m considering that some parts of my future posts may be in English too. For the beginning, I’ll try to soon set the page About us in English.

What do you think?

Nedeljama pre BlogOpen-a sam bila ubeđena da ovog puta ovo zadovoljstvo propuštam. Kao što možda znate, ja se još pomalo uhodavam sa celokupnom organizacojim sopstvenog života, pa sam mislila da bi mi ovo bila samo jedna akcija koja mi u ovom trenutku i nije baš neophodna.

No, nekoliko stvari me je nateralo da se predomislim. Prvo je bila Moošemina neverovatna količina uložene energije, da sam pomislila da bih možda ipak mogla da se potrudim da se izorganizujem. Drugo je bio Konkurs za Blogopediju, na koji sam poslala dva svoja posta (uz nagovaranje). Nisam zaista očekivala ništa od tog konkursa i totalno sam se oduševila kad sam videla da su oba moja posta prihvaćena za štampu u Blogopediji. Ovo je, verujem bio “okidač” u mojoj glavi da se predomislim i uopšte počnem da razmišljam da bih mogla, barem na par sati, da se pojavim i na ovom BlogOpen-u.

Priznajem, kriva sam, nisam ni čitala uputstva za dolazak automobilom, tako da pojma nemam da li tamo piše da je jedan od ulaza u NS zatvoren (onaj kod Rodića), kao i da je pola grada prekopano, pa su moje kolege napravile neke izmene u režimu saobraćaja (a ovo je trebalo da fotografiišem i da bude u posebnom postu, no, promaklo mi je ovog puta). Onda ulaz na službeni parking, niko nije znao da nam kaže gde je. Nema veze, parkirasmo se na “običnom”.

Nisam stigla na početak, tako da nemam šta da kažem o izlaganjima pre 12h. Tema izlaganja Vladislave Gordić Petrović: “Književnost i književna kritika u elektrosferi” meni iskreno nije bio mnogo interesantan, pa sam brzo izgubila nit. Posle toga, mogla bih da kažem da je Stephanie Booth, blogging consultant, bila “zvezda” BlogOpena. Stephanie, thank you for finding the time to come to Serbia.

Izvrstan ručak sa Aurorom, Stephanie, Peđom, Draganom, Vladom (kako beše blog, zaboravih, no ja te znam iz saobraćajskog savetovanja u Somboru), *** (Aurora, pomagaj) i Nenadom prekratko trajao.

Žurimo nazad na Panel Novinarstvo u doba bloga Miloja Sekulića. Interesantni uvodničari koji sličnu stvar rade na sasvim drugačije načine. Nisu mi svi, priznajem, prijali, no, to je moj, i samo moj subjektivan utisak… Onaj poslednji, novinar RTS, toliko je bio annoying, da sam se potrudila da “iz momenta” zaboravim kako se zove.
I na moju žalost, sve se nešto oteglo, pa ne uspeh da vidim-čujem AfterPanel Moošeme: Blog-aktivizam. Bilo je već vreme da krenem kući, obaveze zovu.

A upoznala sam prvi put Suske, Dedu, Priju, Baneta i Auroru, i ponovo videla Raina, Moošemu.
Žao mi je što još neki nisu uspeli da se organizuju i da dođu u Novi Sad, no rekoše da će se odužiti… Čekam sa primerkom Blogopedije.

Vratila sam se kući sa svojim primerkom Blogopedije, BlogOpen MousePadom, dobila razglednicu Bora na CD-u (Borani, hvala vam, divni ste), i iz Novog Sada ponela sam pregršt impresija. Moram samo jednu da pomenem. Ljudi moji, pa jel se vama u NS isplati da vozite svoje automobile? Taxi od Spensa do Autobuske stanice košta 81 dinar. Ostala sam zapanjena. U Beogradu je start 80 dinara. Mogla bih da se preselim u NS? Treba li kome saobraćajac?

Slike? Imam neke, ali nemam snage da ih sada stavljam. “Obaveza” ujutru ne pita da li mi se spava… Laku vam noć želim.

Edit: evo jedne sličice.

Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).

Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:

zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
- dobar dan, *** taxi, izvolite
- dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
- broj taj i taj
- da
- ista muzika ili snimljena reklama
- halo
- da
- broj taj i taj za 2-3 minuta
- hvala, prijatno

Razgovor od neki dan:

- zvrrr
- muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
- dobar dan, *** taxi
- dobar dan, jedno vozilo za
- žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
- ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
- razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…

Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.

Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.

Tako se završila naša dogodovština.

Da, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.

I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.

Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.

Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.

Još jedna Blog381 igrica…

Ovaj post iz rukava izlazi… Koliko su ove stvari nebitne, pojma nemam, i bez reda su, onako kako su mi na um padale. Nekoliko Suskinih bih mogla da potpišem (recimo 8, 9, 10, 11, 14), generacija je čudo…

No, da krenemo:

1. Večera u 23h, omiljeno vreme za jelo.

2. Ne volim da jedem za stolom kad sam kod svoje kuće, ispred kompa ili TVa je idealna lokacija, a može i “s nogu” iza pulta u kuhinji.

3. Volim nescaffee “bojlerušu” onako skoro kao čajić, i da nije vrela.

4. Više volim pijacu kod mame nego kod mene, navika je to, šta ću.

5. Mogu jezikom da dodirnem nos, i do skoro sam mislila da sam jedina koja to može. A onda sam srela još nekog…

6. Nisam jela čokoladu ne pamtim…

7. Bila sam vukovac u osnovnoj, prvi put u životu dobila dvojku u prvom srednje, iz geografije kod razrednog, i plakala kao kiša.

8. Ukrali mi bajs u petom osnovne iz neke zajedničke prostorije u prizemlju zgrade, vrata naravno bila uredno zaključana.

9. Imam nekoliko nagrada sa takmičenja u skijanju kad sam bila klinka.

10. Fasciniraju me levoruki, pojma nemam zašto.

11. Mama me zove svaki dan da me pita “jel si doručkovala?” ja odgovaram “jesam” iako ustvari nisam…

12. Dva puta sam u životu bila u porodilištu u Višegradskoj, oba puta po mesec ipo, i oba puta sam nekog čekala, prvi put mamu, drugi put Vanju.

13. Najbolje funkcionišem kad je najgore, kad se rok približi, mislim 200 na sat i imam najbolje ideje.

14. Volim da mi TV stoji upaljen ceo dan, bez obzira štao ga niko ne gleda… onako, kao da mi pravi društvo.

15. Volela bih da sam više spontana, da ne mislim uvek “šta ako”… Možda jednom to naučim…

16. Za neki dan će biti 20 i nekoliko godina od kako mi je ćale umro, a ja taaako ne volim da idem na groblje…

17. Na faksu, jedan kolega me prepoznao da smo išli zajedno u obdanište…

18. Učila sam kao klinka francuski, dosta ga razumem, ali nisam nikad htela da pričam, jer sam se plašila da ću praviti greške… I imam super naglasak…

19. Mislim za sebe da nikad nisam dovoljno dobra…

20. Super mi pare idu kroz ruke.

21. Imam “problem” sa telefoniranjem nepoznatim osobama, ovo bi moglo i u poseban post.

Jel dosta?

Dosta, ne dosta, to vam je, ajd uzdravlje.