Mislila sam da propustim pisanje o ovome. Međutim, čitam Miloja danas, pa saznah drugo parče priče, i odlučim da napišem ipak tri reči. Kaže Miloje ovako:

Prvo MO a potom i Aurora su nas tako obavestile da su plaćene da testiraju proizvod i daju svoje mišljenje o njemu.

pošto:

internet postaje komunikacioni kanal koga su marketari prepoznali kao pogodnog za informisanje ciljnih javnosti o novim proizvodima a popularni blogovi su viđeni kao dobar alat.

Da premotam sad malo unazad.

Stiže mi mail sa gmail adrese od nekog ko se predstavlja da se javlja u ime neke kompanije koja zastupa jednu drugu veliku kompaniju. Sumnjivo, do zla Boga. Za koga god da radiš, poslovnu prepisku valjda obavljaš sa neke zvanične email adrese? Ili sam ja još u kamenom dobu?

Idemo dalje: Kaže taj neko, da čita moj blog, pa mi u sledećoj rečenici ponudi da testiram “Sestro slatka” proizvod i o tome napišem… Pa taj ga zapravo i ne čita. Da je makar preleteo po sadržaju, mogao bi da se uveri da takvog sadržaja nema. A onda je on “marketar koji je prepoznao” ono iz gornjeg citata. E alal mu vera za prepoznavanje.

I poslednje, ali ne najmanje važno: “plaćene da testiraju proizvod”. Meni je taj mail ličio na sve osim na to da treba da budem plaćena. Pisalo je da će, citiram: “biti obezbeđena finansijska kompenzacija za vaše uloženo vreme”. (Treba li da pomenem pravopisne greške u pomenutom mailu?) E ako to znači da sam plaćena da testiram proizvod, onda ja mnogo loše govorim Srpski. Za moj pojam ovo je reklama. Neko je od mene tražio da reklamiram, a da pritom ne plati reklamu, nego da finansijski kompenzuje moje utrošeno vreme.

Važno je nazvati stvari pravim imenom.

… za promene.

Za početak izgled. Nije ni to još skroz gotovo, biće još podešavanja.
Sledi i mala promena i reorganizacija sadržaja.

Stay tuned…

Priznajte da ste mislili da neću nikad ni napisati izveštajčić!
Garantovano sam poslednja, al k’o da je to važno. Drugi pre mene su to ovako opisali.

Polazak pročitajte kod Dejana, možete da mu verujete. Stižemo u Dom kulture, prvo poznato lice koje nas sreće na ulazu je Deda. Izvrstan domaćin, kako će se još nekoliko puta pokazati. Polako pristižu učesnici, prepoznajem mnoge sa prošlogodišenjeg BlogOpena, tu su Suske, koja sve konce drži u svojim rukama, RainDog, Gagica …

Sekcije prvog dana su mi bile najinteresantnije, prema sadržaju na papiru. Danima unapred sam smarala Raina oko money making-a, uveravao me je da su nemci izvrsni, i prepričavao dogodovštine sa večeri uoči BlogOpen-a. A ja sam se tu razočarala, iz dva razloga. Prvi razlog je bio totalna bajka uzimajući u obzir naše uslove uskog web prostora, a sigurna sam da su mogli da priču malo prilagode, izgledalo je kao da su došli da i ovde ispričaju nešto što redom svima pričaju. Druga stvar koja mi nije prijala bio previše casual pristup, casual skoro do granica nepristojnog. Ne kažem da je bilo loše, samo da sam ja očekivala više. Pih, zakeralo na delu…

Sledeća sekcija, o Social networking, predavač Mr Alphonso. Lepo se izreklamirao, vrlo naučen stil nastupa, divan razumljivi British English, i onda opet skoro pa nepristojno “preskakanje” kolega iz Nemačke. Predlog za sledeći BlogOpen, o social networking, verujem da bismo vrlo rado čuli Eniac-a (Some important title )
Poslednja blog sekcija prvog dana, Dejanova radionica WP za početnike. Par dana pre BlogOpena, opet ja sa Rainom par reči, izrazim malu dozu sumnje, šta će nama uopšte tamo bilo kakva priča za početnike, kad će prisutni biti oni koji se bar po malo razumeju u WP. Zakeralo a priori. E ovo me skroz oduševilo. Uopšte nije bio za one početne početnike, nego baš lepo, kao po meri. Naučila sam važne tri stvari, za mene velike tri stvari: da koristim open source softver, kad da upgrade-ujem WP, da sredim kategorije (ova sva tri domaća zadatka me još čekaju, fali mi jedno 5-6 sati u danu…). Hvala ti Dejane na znanju, i na tome što ga deliš okolo. Ostalo zakeralo u safe mode-u .

Onda večera. Dobra klopa, prijatno, zabavno društvo, zanimljivi razgovori. Malo preglasne muzike i zadimljenog vazduha, i ja ostah (kao i još neki) bez dobrog glasa. Ma šta ima veze. Drago mi je da je Marko uspeo da dođe, baš mi je drago da sam i njega upoznala, jedino mi je žao što Joakim nije uspeo, njega bih baš rado iz virtuelnih prebacila u RL prijatelje… Joe, ajd u ove krajeve, vodim te na kafu.

Sutradan ujutru, uz doručak pod svećama, prvu kafu pijem sa Waltom. Manji problemi sa autom, al tu stiže Deda u pomoć, pa stižemo kad treba tamo gde treba. Teme drugog dana daleko su mi manje interesantne. No, pokazalo se, makar kad su prvi segmenti u pitanju, da nisam bila u pravu. Posebno mi se dopala radionica Baneta Kišobrana, bacila mi potpuno novo svetlo na proces pisanja. Nisam to uopšte tako zamišljala, razmena mišljenja mi je bila veoma zanimljiva.

Naredni segment, škola web novinarstva, najavljani predavači nisu došli, ono što smo videli bila je reklama za njihovu konkretnu školu. Onog momenta kad se predavač predstavio rekavši da održava sajt jedne beogradske opštine, i da vodi blog jedne stranke (pa kao neće da nam kaže koje) bilo mi je jasno da tu više nemam šta da tražim.

Poslednju sekciju propuštam, i sa najvećim zadovoljstvom sa letačima Flyjem i Mazom (i još jednim malim momkom koji me je kupio) odlazim u ekskluzivnu posetu Lazarevoj pećini u Zlotu. Ljudi moji kakva lepota… I još veća šteta što to stoji tako daleko od očiju javnosti.

Po povratku, malo vožnje tamo-vamo (ma ja volim da se vozim…) i ručak. I tu opet oduševljenje, kolenica. Kaže mi Suske, da je to Dedin meni. E pa Deda, još jednom si me oduševio.

Posle ručka Marko, Dejan i ja vratismo se kućama.

Reći ću još samo, da mi je neizmerno drago da me je Fly nagovorio da pitam koga treba i šta treba, da sam uspela da dođem, da se moje organizacije nisu izjalovile, i da sam se baš lepo provela. Vidimo se sigurna sam dogodine.

Neke fotografije pogledajte kod Borskog.
A ovu što stavljam, maznuh je od Flyja, neće se on naljutiti… Hvala ti.

Ujutru, Vanja ide na svoj prvi vikend kod tate.

Ujutru, ja idem na svoj treći BlogOpen. Vidimo se sutra u Boru. Prošle godine u Novom Sadu bilo je ovako.

Dodatak:

Svratite ovde u subotu između 11.00 i 19 i 30 i u nedelju između 10.00 i 14.00.
Ako ne bude nepredviđenih problema, gledajte i slušajte predavanja uživo.

još se nije osušilo…

Pre neki dan čitam tekst kod Varagića i ne padne mi na pamet da odem da to pogledam. Verujem mu na reč.

Jutros, slučajno, neko je tražio informaciju za koju znam da je na tom sajtu postojala, i silno se iznenadim.

Priča ide ovako:

Neko vam jednom predloži razmenu banera.
I vi pristanete, i uz par mailova se dogovorite. Baneri uzajamno izmenjeni, ja tebi-ti meni.
Pritom, nije u pitanju neki lični sajt ili blog, nego firma (sad slobodno mogu da kažem “kao”na glasu), izdavačka kuća.

Nakon nekog vremena (podužeg) shvatite da Vašeg banera tamo više nema, da Vas niko nije obavestio, a da kod Vas njihovog, naravno, ima i dalje.

Da li se tako posluje u Srbiji? Izvin’te, ono pre smo se šalili.
Ko je koga tu kupio, uopšte me ne interesuje.

Ako ste promenili uslove reklamiranja, zar ne mislite da je red da o tome obavestite one koje ste ranije reklamirali. Možda neće pristati na promenu uslova, ali, obavestite ih.

A evo, da vidite da je banera bilo, hvala Eniac-u na tip-u.

Možda mi je ovo poklon za rođendan? Ko će ga znati.

Uglavnom, volela sam vreme provedeno tamo, i baš mi je nedostajalo.

Nedostajalo mi je blog-related mesto za razmenu mišljenja. Blog kao centralna tema, pa usput još o ovome i onome. Igrice.

I bloger je društveno biće. Ovako kad sam solo, nemam interakciju koju sam nekad imala.

Kad se ugasilo svetlo, kad je neko napravio kuršlus (sad da zovem Joe-a upomoć) ugasilo se društvo. Ustvari, ugasilo se mesto na kom se druuštvo skupljalo. Odosmo, kud koji.

I onda, juče, sedimo na real kafici nas četiri ex 381 blogera, i u onako potpuno opuštenoj atmosferi, pomenusmo neke. Ako ste štucali, sad znate šta je bilo, a ako niste, vas nismo pominjali.

Jedan koga jesmo pomenuli, objavio je jutros, posle dosta vremena post. Da li je to znak? Moguće.

I tako, sad je back on track. Moje malo mesto za skupljanje pozitivne energije, mesto na koje sam se sklonila kad su neke moje bure počele, mesto sa kog sam crpela snagu, mesto na kom sam nalazila pomoć.

Hvala nekom ko se usudio da proba da vrati stvari na svoje. Ko je neko, neću vam reći. Hvala ti, neko, na divnom poklonu.

E pa lepo, kaže čovek danas je CSS Naked Day.

Verujem mu.

I ja bih rado. Al još samo da skapiram kako se to radi…

Kaže mi čovek, “samo skineš CSS stilove”

Aha, da, SAMO.

Za nekog je to možda samo, za mene su to španska sela.

Unajmih ličnog programera. Što bre neko nije lepo objasnio za nas samouke blogere, i mi bismo rado učestvovali u vašim uvrnutim zezancijama.

I eto, gledajte me danas ovako.

Ž, hvala ti do neba, sutra da mi vratiš moje krpice

Flashback from childhood

Plašila sam se mraka kad sam bila klinka.
Imala sam 3 godine.

“Kad se plašiš mraka, ne treba da plačeš,
nego ustaneš i upališ svetlo.”

Nema mraka, mrak je u glavama.
Tata me naučio.

Vidim ispiraju usta, a pojma niko nema zapravo šta se desilo, glavno da onaj ko se usudi da napravi neki potez bude grbav. A onaj ko ga je naterao, i sve vreme terao da takav potez učini, taj je zlatan. Ma hajte molim vas.

Neću da objašnjavam ništa.

Još sam tu. Naravno. Niste valjda sumnjali. Nisam imala ja čiji link da obrišem, on je odavno već obrisan, onda kada je trebalo. Onda kad su pričane priče iza leđa.

Ako vas šta zanima, pitajte, 1 na 1. Eno maila u sidebar-u.