Flyingman, Z. (tebe čekamo da nam opet negde nešto pametno pišeš) i Škrabalice (i ona će uskoro biti online), bez vas ovo ne bih umela sama.

Foto by MintQuotes

Mnogo volim ovo mesto, i sve vas koji nas čitate i radujete se zajedno sa nama.

Pre sedam godina imali smo loš EEG, pre šest dobili ste Osmeh na poklon, pre pet smo se družili sa 381 društvancem, pre četiri smo imali deda mrazove uz  najbolju supu  na svetu i selili se na sopstveni domen, pre tri sam vam poželela sve ovo, a to vam i dalje želim, pre dve smo pravili pahulje koje je kasnije ubio grip, prošle smo vas zvali na real tortu. Nas dve smo danas duvale svećice.

Da budemo svi tu makar još narednih sedam, ljubimo vas sve.

Hvala puno Škrabalici na ovoj dojavi, ja stvarno ne bih imala pojma da smo pomenuti i predstavljeni.

Časopis Roditelj & dete možete naći ovde na njihovoj strani na Fejsbuku. Hvala na ukazanom prostoru.

Toliko je godinica blog napunio. Vanja će u februaru imati devet.

U vreme početka blogovanja imali smo krizu, loš eeg, uvedeni antiepi lekovi, zakazivanje bolničkog lečenja kako bi se tačno odredilo šta se sa eeg-om dešava. Ja u frci tolikoj, da zamisliti ne možete. Ovo je bio način da sopstvene, prvo akcije, a potom i misli, pribeležim. Za sebe. Tek mnogo kasnije je postalo jasno da je to dobro i za druge.

Počinjem na besplatnim blog sistemima, u to doba, krajem 2004. u Srbiji tako nešto nije postojalo, pa odabiram hrvatski. Onda se šetam kroz skoro sve moguće blog platforme, i konačno se leta 2006 zadržavam na wordpress-u, prvo na 381, od februara 2007 skrasih se na sopstvenom domenu, tu gde me i sad čitate. Pojma nisam imala ništa o blogovanju, ali sve se vremenom nauči, samo ako se pita, i ako ima dobrih duša koji po neko svoje znanje žele da sa nama laicima podele.

Mnoge sam divne ljude upoznala, mnogi su se iz online prijatelja premestili u zaista dobre real life prijatelje. Hvala vam svima na divnom vremenu, savetima, društvu… I budite tu i dalje. Ja znam da ja hoću. Ono što mi prija, ne menjam.

Ovog puta, za specijalni moj blog dan, želela sam da vas počastim nečim stvarnim. Svratite na tortu koju je specijalno za Blago napravila moja drugarica i koleginica S. iz Male slatke izvrnute torte. Za sad samo gledajte kako izgleda, kad dođete, možete je i probati.

Danas, 25. novembra, obeležava se dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tim povodom, kod mene gostuje moja drugarica Ivana, prenosim njen tekst objavljen u listu Dnevnik, u broju od subote 20. 11. 2010.

Ivana, dobro mi došla.

Najveće  nasilje je ćutanje

Ne  gledam više domaće filmove. Ne zbog toga što nisu dobri ili što mi se ne sviđa  glumačka postava, već zato što mi je dosta gledanja scena nasilja, među kojima  je ono seksualno omiljeni šlagvort naših scenarista i režisera. Gotovo da nema  filma koji se bar u sceni-dve nije dao prilog seksualnom obrazovanju naše mladeži  prikazujući scene divljačkog seksa, silovanja i ponižavanja žena. “Otac na službenom  putu”, “Do koske”, da spomenem samo neke koji su se sa ženama obračunavali batinama,  psovkama i grubošću. Na scene u kojima žena ima ponižavajući položaj nije ostao  imun čak ni “Boj na Kosovu”, a tužni niz nastavlja se sve do “Srpskog filma”  koji je postao poznat po brutalnim scenama maltretiranja i silovanja toliko da  je zabranjen u mnogim zemljama.

Scena  nasilja svake vrste i u stranim filmovima, naročito holivudskim, ima koliko hoćete,  a ni silovanje i batine im nisu strani. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su  naše tuče i silovanja više ilustracija naravi i mentaliteta, potreba da se  naglasi patrijarhalni odnos prema ženama koji između ostalog pokazuje gde joj  je mesto, a mnogima služe da pomerenim erotizmom privuku publiku na gledanje.

Otkud  ova priča? Ovonedeljni četvrtak, 25. novembar, dan je posvećen borbi protiv  nasilja nad ženama, a naše televizije obeležiće ga kako i priliči u Srbiji – ćutanjem.  Nijedna emisija velikih televizija neće biti posvećena batinama koje, prema istraživanju  Viktimološkog društva, doživi  svaka treća  žena (30,6%) u Srbiji. Možda će se u glavnim dnevnim informativnim emisijama  provući koji trominutni prilog o nekoj sigurnoj kući ili priča o seksualnom  trafikingu, uz suvoparne statističke podatke koji ne otkrivaju dubinu pakla u  kome se nalaze, ali priče o tome kako je porodično nasilje u porastu neće biti.  Dakako, važnije su svađe na “Farmi”, najnovija dešavanja u “Beloj lađi” i  dokumentarac o Muhamedu Aliju – eto programa najvećih televizija u udarno TV  vreme.
Za to  vreme drugi ne ćute. Već danima se na internet sajtovima vodi pravi rat protiv  Fejsbuk grupe toplog naziva “Smrt ženama” koja promoviše najgoru vrstu nasilja  i iživljavanja. Grupa je više puta prijavljivana Odeljenju za visokotehnološki  kriminal i administratorima Fejsbuka, ali je uspevala da se vrati, dok se njeni  članovi, skriveni iza nadimaka, obračunavaju sa ženama- žrtvama nasilja koje pišu  o svom problemu kako bi pomogle drugima u borbi protiv nasilnika.

Šta rade  sudovi? Prema podacima Autonomnog ženskog centra, više od polovine presuda za  nasilje u porodici ne sadrži mere zaštite koje je tražio tužilac. Najčešća  doneta mera je zabrana uznemiravanja, što je u rangu pretnje prstom, dok je  mera iseljenja i zabrane pristupa u domenu statističke greške. O zatvorskim  kaznama da i ne pričamo.

Ako ste  u takvoj vezi, nemojte ćutati, ako ne zbog sebe, ono zbog dece, jer je 70 posto  nasilnika i samo bilo žrtva porodičnog nasilja kao dete. Ako poznajete nekoga  ko trpi nasilje, nemojte ćutati. Pružite joj podršku, moralnu i materijalnu, uputite je na Centar za socijalni rad i Sigurnu kuću u vašoj opštini i okrugu.  Ako poznajete nasilnika, nemojte ćutati. Prijavite ga policiji i Centru za  socijalni rad.

Samo nemojte biti kao naše televizije.

A zašto učestvujem? Zato što je Istok izabrao jedinu osobu srpske političke scene koja je imala viziju, jedina osoba koju nisam lično poznavala, a zbog čije sam smrti plakala.

Dakle, najveći car je baš on.

Fotografija preuzeta sa sajta Politike.

UPDATE

Uspeli smo! Trebalo je 24h da Google nauči. Probajte sami pretragu. Detalje čitajte u update-u posta ko Istoka.

I ovog puta je druženje zaista bilo prvo, predavanja solidna, ništa posebno, a jedino što sam ja prepoznala kao radionicu me je iskreno oduševilo.

Pomenuću tri nastupa, bez namere da ocenjujem bilo čiji kvalitet, ovi su samo na mene ostavili jak utisak, tri jaka, a potpuno različita utiska.
Jedno je zaista bio nastup, Ivan Ćosić aka debeljuca (koji to više nije) i jutarnje razgibavanje. Obavezno pogledajte snimak (snimao Gadgeterija) ako niste bili tamo i uživo vežbali.
Drugo je, možda malo neuobičajeno za mene da to pominjem, nastup jednog od sponzora, mnogo volim kad neko priča tečno, bez ijedne stanke i podštapalice (valjda što ja ne umem tako) fantastična priča Vlade Cerića u ime Live e-TV koji su obezbedili live streaming konferencije.
Treće je ono koje su neki komentarima usmenim i napisanim prokomentarisali kao nedovoljno pripremljeno, a meni se baš jako dopalo jer je bilo polu improvizovano, više je zvučalo kao razgovor dvojice friendova između sebe, a manje kao predstavljanje nečega nekome. Naravno, reč je o tandemu Blogowski – Ivan Brezak Brkan i twitter temi. Ja prosto volim takve neobavezne nastupe, uopšte nije važno šta su imali da kažu (a imali su) već način kako su to izveli.
Za sva četiri ova dečaka BRAVO!

Ali poenta ovog, kao uglavnom i svih ranijih BlogOpen-a nije u programu, već u druženju.

Hoću da pozdravim sve stare znance sa kojima sam provela divno vreme, sve nove blogere i twiteraše koje sam ovom prilikom upoznala (nisu oni novi, novo je samo poznanstvo), a takođe i sve one koji nisu bili i falili su nam tamo. Neke od njih pomenuo Deda, ja neću ni da pokušavam. Sami se prepoznajte. Ipak, specijalan pozdrav Bebiki za after Blogopen akciju, zna ona zašto.

I za kraj, kako kaže sprovedeno istraživanje #epicwin koknferencije, muzička tema koja je davala posebnu dinamiku, i neku vrstu blage napetosti i iščekivanja (kao u krimi filmovima) šta će biti sledeće na programu, tako se makar meni činila. Poslušajte.

Ako se ko pitao, naslov je samo parafraza na ono moje iz gmaila, znate već. A i ne stoji mi loše ova kecelja što nam je moošema skrojila, jel da?

(fotografije i linkove ka tekstovima ostalih blogera, potražite na FB ili na blogotku)

Na jednom forumu, neko je napisao da je ovo jako tužna priča, i ja se začudih, zaista. Pišem li ja zapravo onako kako zaista jeste? Preterujem li, na bilo koju stranu?

Volela bih feedback, ako vas ne mrzi.

Šta vi mislite? Da li je Blago tužna priča?

Blogujem već dugo, biće u decembru šest punih godina. Promenila sam nekoliko blog platformi, i konačno se pre 2,5 godine skrasila na sopstvenom domenu. Nisam previše blogerski vredna, ali verujte, kad god imam nešto da vam kažem, tu sam. Za sve ovo vreme blogerskog staža upoznala sam mnoge interesantne ljude koje verovano nikad ne bih, iz  mnogih oblasti delovanja, iz raznih delova sveta. Mnoge su mi se lepe stvari desile za sve ovo vreme, poneke i ne tako lepe, naravno, jer život nije bajka, ali njih se trudim da ne pamtim.

Nisam htela da budem patetična, mada ovaj gornji pasus baš tako zvuči. Htela sam samo da vas sve pozdravim, i poželim da se družimo i dalje u narednih 500 postova.

Hvala svima koji me čitate, i koji se sa mnom radujete sitnim i krupnim pomacima.
Volimo vas puno nas dve.

Šta je bre ovo, niko na srpskoj blog sceni se nije setio ovoga? Kako je to moguće. Ajd’ dobro, biću ja prva.

Ako i vi želite da učestvujete, uputstvo pročitajte ovde.

Dakle, potrebno je da preporučim pet novih blogova. Evo ih:

1. Definitivno prva na spisku moja omiljena devojčica (i po obrazovanju buduća koleginica) Leyla. Blog, i sajt sa nosivim divotama. Gledajte, ako vam se šta dopadne, naručite. Ja sam ponosna vlasnica nekoliko predivnih komada nakita.

2. Sjajan, ali sjaaaajan blog o učenju engleskog jezika. Toplo preporučujem. Kako da nikada ne naučiš engleski ! : )

3. Simpatične životne pričice. Moj tzv. život. Piše Tanja, pročitajte.

4. Smarach divno slika grad. Preporučujem.

5. Poslednja, ali definitivno ne najmanje važna, Verkić, kao mesto gde ćete uvek naći inspiraciju za otkrivanje novih blogova. Verkić, skidam kapu. Uspesi, padovi i život uopšte.

Deluje mi kao nešto što bi moglo da bude interesantno. Videćemo.

Dragi posetioci, šta to napisano na srpskom ne razumete, ako čitate hrvatski?

Živo me zanima, zaista! Ja to ne razumem.