E pa lepo, kaže čovek danas je CSS Naked Day.

Verujem mu.

I ja bih rado. Al još samo da skapiram kako se to radi…

Kaže mi čovek, “samo skineš CSS stilove”

Aha, da, SAMO.

Za nekog je to možda samo, za mene su to španska sela.

Unajmih ličnog programera. Što bre neko nije lepo objasnio za nas samouke blogere, i mi bismo rado učestvovali u vašim uvrnutim zezancijama.

I eto, gledajte me danas ovako.

Ž, hvala ti do neba, sutra da mi vratiš moje krpice

Silaženje niz stepenice je veoma složena motorička radnja. Znali ste to, jel da?

Samostalno penjanje to već odavno znamo, i vežbamo kad god možemo, tj kad god ne žurimo. Ume ponekad, kad hoće, da se popne nekoliko stepenika (2-3, ne više) i bez držanja za gelender ili zid.

Pre neki dan mi se učinilo da je htela sama da krene da silazi niz stepenice, ali mislim da sam ja to, pomalo nesvesno, odložila. Strah me je uvek od silaska niz stepenice, jako je nestabilna, bojim se da će da se skotrlja, pa je uvek čvrsto držim za ruku. Čak i tako, ume da smandrlja nogama, i “preskoči” poneki stepenik.

Jutros, izlazimo iz stana, ja zaključavam vrata, ona me obično čeka na vrhu stepenica, držeći se za gelender. Vidim je ja da će probati da siđe stepenik, pustim je da sama to uradi, ali sam na malom rastojanju, spremna da je ulovim ako zatreba. Sišla je jedan stepenik, pa još jedan. Onda je stala, okrenula se prema meni i nabacila kez, kao da hoće da mi kaže: “jel da da sam ovo dobro uradila”.

Što sam se ja sinoć uplašila…

Sve po redu, kupanje, TV, spavanje, odnela sam je u krevet oko 21h.
Čujem je nešto peva, valjda se “bije” sa jastukom, ne ulazim, jer će tražiti nazad u dnevnu da još gleda TV.

Oko 22h15, čujem je da cvili, onako baaaš tiho. Dođem u sobu, a ona sedi u krevetu-krevecu, i zaglavila se. Protnula lakat kroz šipkice, nekako, slučajno valjda, i pokušava da se izvuče, a ne ume. Izvučem je, ona počne da plače tek onda. Probam da je vratim u krevet, neće, nema šanse. Mislila sam da je nešto povredila ruku.
Uzmem  je u ruke, kad ona sva srećna, hoće u dnevnu. Ok, idemo, malo gledali TV, mazili se, vidim duša joj spava, vratim je u krevet i posle je zaspala za pet minuta.

I ne znam što me nije zvala, plakala, bilo šta… baš sam se rastužila.
Stvarno je krajnje vreme da sklonimo krevetac…

Kupila ja danas neke fine žele i gumene bombone. Jedva sam dočekala da dođemo kući da dam Vanji da proba.

Otvaram prvo kesu sa žele bombonama, uzme jednu, vrti po prstima, stavi u usta i napravi taaaakvu facu… u stilu “bljaaaaak šta ti je ovo”. Otvorim drugu kesicu sa gumenim, ona pogleda, uzme u ruke, vidi da joj se lepe za prste, vraća na sto, dalje gleda lepljive prste, i tera me da idem u špajz.
Ustajem, odlazim, otvaram vrata, i ne znam šta hoće.
Napunim joj čašu vode, neće, gura mi ruku ka špajzu.
Podignem je, a ona k’o iz zaleta na kutiju Plazma keksa. Brate kako joj se već nije smučio pojma nemam.

I tako je mama pojela celu kesicu žele bombona

Vanja spava bez jastuka. Tj. ne, do pre neki dan je spavala bez jastuka.

Večernji ritual: večera, kupanje, gledanje TV-a, spavanje.

Odnesem je ja tako pre neko veče u krevet, i vratim se pred komp da radim nešto. Čujem je skače, priča nešto. Nema veze, smiriće se. Uskoro, ne čujem je više. Zaspala. Toplo je u sobi, ne ulazim da ne šuškam, da je ne probudim, sve dok ja ne krenem na spavanje. Ulazim, kad imam šta da vidim.

Maznula mi jastuk!

Njen je krevet blizu mog, ona dohvatila jastuk, i stavila ga kod sebe. Ok, nema veze, neka ga.

Sutradan, ostavim joj ja jastuk, ali ona se sa njim “pobije”, ne mogu da stanu u krevet i ona i jastuk. Uđem ja, još ne spava, sklonim joj jastuk, i izađem. Kasnije, kad je zaspala, ulazim, kad, ona mi opet maznula jastuk, i lepo spava na njemu.

I eto, tako smo osvojili jastuk.

Htela sam da vežbamo pijenje na slamku.

Vanja, hoćeš sok?

Oduševljena, polazi samnom put kuhinje, ja otvaram špajz, uzimam sok i krećem ka sobi. Otvorim slamčicu, probušim sok, i ponudim joj. Gurne mi ruku, neće. To je uobičajena reakcija. Pustim je minut, pa probam ponovo.

Vanja, hoćeš sok?

Dotrčava. Vidi opet isti sok. Pridržavam je, i pokušavam da joj stavim slamčicu u usta. Ume ona da pije na slamku, ali obično neće. Ovog puta, posle par pokušaja, uspeva mi, da povuče dva-tri gutljaja. Nema šanse da bi više. Gura mi ruku. A žedna je, sigurna sam.

Vanja, hoćeš da cedimo sok?

Ciči od sreće, stiska me za ruku, i gura da ustanem, i da idem u kuhinju. Uzimam “ono čudo” za ceđenje soka, jednu pomorandžu iz ćase, nož iz fijoke. Sve vreme me gleda šta radim. Iscedim sok. Ne može da sačeka da sipam u čašu, popila bi iz “onog čuda”. Sipam ipak u čašu i dajem joj. Popije iz čaše naiskap. Uz osmeh.

Taj sok bre kevo, šta mi poturaš te industrijske, kakva slamka, neću taj.
A Koka-kola, to može.

To čitajte (i gledajte) idući put…

Danas je prvi put u vrtiću sama jela kašikom.

Više je završilo po duksu, pantalonama, kosi, stolu nego u ustima, ali uspevalo joj je da kašikom zahvati hranu, donese je do usta (kašiku zajedno sa sadržajem), pogodi usta i pojede. Malo kašikom, malo više rukama, tek ručak je danas pojela sama.

Razbila je prvu čašu.
Vala je i red bio, dosta je mama pazila.
Uplašila se, ali ne mnogo, samo se malo štrecnula i pogledom po podu tražila čašu koja je nestala.

Ni manje čaše ni više stakla.
Rasula se u param-parčad, kao da je šoferšajbna -
da ne kažem vetrobransko staklo.

Živeli.
I još sto čaša razbili. Šta ima veze.

Jutros kad smo se probudile, kažem joj ja

- Srećan ti rođendan!

a ona se radujeee, i nešto pokušava da ponovi što liči na “adidin” i uporno gleda u moja usta, traži da joj ponovim. Onda opet cika. I tako sto puta negde za 15-ak minuta.

Odlazi u vrtić. Tamo je žurka.

U uobičajeno vreme, dolazim po nju, kaže mi N. (jedna od njenih defektologa) - Ona tačno zna da je danas neki specijalan dan, sa svima se ljubi i grli, i “podmeće” se da je ljubimo. Čak je dala i da joj “izvučemo uši”, što ni malo ne liči na nju.

- Zna. - kažem ja i ispričam joj jutarnju dogodovštinu.

Dođite na tortu, napunila sam 6 godina.

Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…

Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.

Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.

Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…

Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.

- Mama, jel mogu viršle.
- Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
- Ali ja bih ove.
- Te ne možeš.
- Zašto?
- Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.

Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.

Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.

Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.

Nisam više videla pacove.

Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.

I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.

Dajmo se u pamet.

Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.

Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.

Stay tuned…