Evo ga, počinje.
Prekjuče, ja po Vanju u vrtić, kad oni sede svi u hodniku, pored okićene jelke. Žurka.
Juče smo zajednički pravili čestitke i novogodišnje ukrase.

Svakog dana u gradu sve veće gužve.
Kite se ulice ukrasnim osvetljenjem, pa još kad bi to bilo nekako organizovano, još i da razumem. A ovako… Centar Zemuna, Glavna ulica ima četiri trake. Dva vozila stoje sa dve strane ulice na istom preseku, i od četiri, ostale dve trake. Gužva neopisana, sve stoji. Na trgu kod sata, podižu uz banderu nešto što liči na jelku od rasvete, prekjčue popodne, podignuta do pola. Juče u isto vreme, ista meta isto odstojanje, ne znam da li su danas završili… trebalo bi da odem da uslikam, ali mrzelo me danas, sneg počeo…

A ustvari sam ovaj post počela zbog nečeg drugog.
Petarde već prašte na sve strane, ne možeš kroz park da prođeš, a da te neki klinci ne “zaskoče” sa praskom pored nogu… U isto vreme, gradonačelnik apeluje da se ne koriste pirotehnička sredstva… eeeej, APELUJE. More, kakav apel, pohvatajte sve one koji prodaju, i one koji ih bacaju takođe. I decu, i sa njima kod roditelja, da plate jedno dve tri plate kaznu, pa da vidim hoće li moći da sledeći put priušte takav luksuz.

Znate li koliko su petarde i druga “sredstva uveseljavanja mase” opasna?

Pogledajte i pročitajte kako je bilo prošle godine.

Mesecima stoji u ćošku, bez baterija, nepogledano. A onda, pre neki dan, odjednom, učinilo joj se valjda poznatim, izvadi ga iz budžaka i donese mi u krilo.

To je ona “guralica” za bebe koje prohodavaju, njoj je bilo malo “po veličini” kad ga je dobila, ali je bez obzira oduvek bila jedna od retkih igračaka koja bi joj držala pažnju duže od 15 sekundi.

I tako ja, stavih joj nove baterije, ali nije se odmah setila kako se sa tim igra, gde šta treba pritisnuti. Trebao joj je jedan dan da se priseti.

I tako danas, probi mi uši ceo dan sa “Old McDonald had a farm”

Old McDonald

Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O
And on his farm he had a cow, E-I-E-I-O
With a “moo-moo” here and a “moo-moo” there
Here a “moo” there a “moo”
Everywhere a “moo-moo”
Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O

Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O
And on his farm he had a pig, E-I-E-I-O
With a (snort) here and a (snort) there
Here a (snort) there a (snort)
Everywhere a (snort-snort)
With a “moo-moo” here and a “moo-moo” there
Here a “moo” there a “moo”
Everywhere a “moo-moo”
Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O

Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O
And on his farm he had a horse, E-I-E-I-O
With a “neigh, neigh” here and a “neigh, neigh” there
Here a “neigh” there a “neigh”
Everywhere a “neigh-neigh”
With a (snort) here and a (snort) there
Here a (snort) there a (snort)
Everywhere a (snort-snort)
With a “moo-moo” here and a “moo-moo” there
Here a “moo” there a “moo”
Everywhere a “moo-moo”
Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O

Bila nam danas Baba.

Posle ručka, mama sređuje po kuhinji, pustila mi na kompu neke spotove da gledam, a Baba mi čita knjižice. Mama dolazi, nešto “prčka” po kompu, ali sad više ne vidim spotove, samo čujem pesme. Gledam ja, gledam, al ne vredi, nešto se drugo vidi, nisu moji spotovi. Šta sad? Od Babe nema mnogo vajde. Sad ću ja to sama da probam. Gde beše onaj miš? Hm… šta se sa njim radi?

Ne, znam šta ću, ima ono crno sa slovcima, samo moram da izvučem, mama ga negde sakrila. Ček da vidim… Evo, našla sam ga. Koje sad da ispritiskam? Ovo dugačko najviše volim, ali ništa se ne dešava.

(utom Baba zove Mamu da dođe, da joj pokaže šta ja radim)

Evo Mame, sad će ona da popravi. Tooooo, opet vidim moje spotove. A ti Mama, sad idi…
(moram da je povučem za ruku, da ide u kuhinju, a ne da mi ovde smeta)
Ne smetaj mi više, moram da gledam ovde ko mi peva.

Pogledajte i vi jedan.

Nedeljama pre BlogOpen-a sam bila ubeđena da ovog puta ovo zadovoljstvo propuštam. Kao što možda znate, ja se još pomalo uhodavam sa celokupnom organizacojim sopstvenog života, pa sam mislila da bi mi ovo bila samo jedna akcija koja mi u ovom trenutku i nije baš neophodna.

No, nekoliko stvari me je nateralo da se predomislim. Prvo je bila Moošemina neverovatna količina uložene energije, da sam pomislila da bih možda ipak mogla da se potrudim da se izorganizujem. Drugo je bio Konkurs za Blogopediju, na koji sam poslala dva svoja posta (uz nagovaranje). Nisam zaista očekivala ništa od tog konkursa i totalno sam se oduševila kad sam videla da su oba moja posta prihvaćena za štampu u Blogopediji. Ovo je, verujem bio “okidač” u mojoj glavi da se predomislim i uopšte počnem da razmišljam da bih mogla, barem na par sati, da se pojavim i na ovom BlogOpen-u.

Priznajem, kriva sam, nisam ni čitala uputstva za dolazak automobilom, tako da pojma nemam da li tamo piše da je jedan od ulaza u NS zatvoren (onaj kod Rodića), kao i da je pola grada prekopano, pa su moje kolege napravile neke izmene u režimu saobraćaja (a ovo je trebalo da fotografiišem i da bude u posebnom postu, no, promaklo mi je ovog puta). Onda ulaz na službeni parking, niko nije znao da nam kaže gde je. Nema veze, parkirasmo se na “običnom”.

Nisam stigla na početak, tako da nemam šta da kažem o izlaganjima pre 12h. Tema izlaganja Vladislave Gordić Petrović: “Književnost i književna kritika u elektrosferi” meni iskreno nije bio mnogo interesantan, pa sam brzo izgubila nit. Posle toga, mogla bih da kažem da je Stephanie Booth, blogging consultant, bila “zvezda” BlogOpena. Stephanie, thank you for finding the time to come to Serbia.

Izvrstan ručak sa Aurorom, Stephanie, Peđom, Draganom, Vladom (kako beše blog, zaboravih, no ja te znam iz saobraćajskog savetovanja u Somboru), *** (Aurora, pomagaj) i Nenadom prekratko trajao.

Žurimo nazad na Panel Novinarstvo u doba bloga Miloja Sekulića. Interesantni uvodničari koji sličnu stvar rade na sasvim drugačije načine. Nisu mi svi, priznajem, prijali, no, to je moj, i samo moj subjektivan utisak… Onaj poslednji, novinar RTS, toliko je bio annoying, da sam se potrudila da “iz momenta” zaboravim kako se zove.
I na moju žalost, sve se nešto oteglo, pa ne uspeh da vidim-čujem AfterPanel Moošeme: Blog-aktivizam. Bilo je već vreme da krenem kući, obaveze zovu.

A upoznala sam prvi put Suske, Dedu, Priju, Baneta i Auroru, i ponovo videla Raina, Moošemu.
Žao mi je što još neki nisu uspeli da se organizuju i da dođu u Novi Sad, no rekoše da će se odužiti… Čekam sa primerkom Blogopedije.

Vratila sam se kući sa svojim primerkom Blogopedije, BlogOpen MousePadom, dobila razglednicu Bora na CD-u (Borani, hvala vam, divni ste), i iz Novog Sada ponela sam pregršt impresija. Moram samo jednu da pomenem. Ljudi moji, pa jel se vama u NS isplati da vozite svoje automobile? Taxi od Spensa do Autobuske stanice košta 81 dinar. Ostala sam zapanjena. U Beogradu je start 80 dinara. Mogla bih da se preselim u NS? Treba li kome saobraćajac?

Slike? Imam neke, ali nemam snage da ih sada stavljam. “Obaveza” ujutru ne pita da li mi se spava… Laku vam noć želim.

Edit: evo jedne sličice.

E pa lepo. Ostasmo bez prvog zubića. Klimav je on već nekoliko dana. Jutros se “pohvalih” u obdaništu, rekoše mi da joj ga izvadim, da se ne klima za džabe. Pomislila sam da ćemo muke imati. Kad ono ništa.

Dobro, nije baš da nije ništa, još od pre jedno tri nedelje primetim ja da se nešto nećka da peremo zubiće. U to vreme je nešto kašljala, pa sam pomislila da je boli grlo možda. Posle nekog vremena, primetim da taj kec dole desno stoji pod nekim čudnim uglom. Shvatih odmah, ispadanje u najavi. I tako večeras, pred kraj tuširanja rešim ja da probam da joj ga sama izvadim. Nije baš Vanja oduševljena da joj zagledam šta ima u ustima. Nikad nije bila, pa ni sad. Jednom rukom pridržavam joj glavu otpozadi, jer se ona izvija unazad, pokušavaljući da “pobegne”. Nekako uspem da joj otvorim usta, napipam zubić, uhvatim, i hop, ispade za tili čas. Naljuti se Vanja malo, više zbog mog “nasilnog” otvaranja njenih usta, jer ona to- za Boga - ne voli, kako li to još nisam ukapirala, nego zbog same akcije da zuba više nema. Par kapljica krvi ostaše na peškiru kojim smo brisali lice. Toliko o ispalom zubiću.
I ne samo da je zubić ispao, već niče iza njega i novi.

Ajde sad, brzinski, šta se radi kad ispadne zubić?

Tooth Fairy?

Toga nije bilo u moje vreme, ja se sećam da sam bacala zubiće preko terase, da mi… Hm… Šta ono beše? Brzo izniknu novi i popune smešne rupe? Da budu beli i zdravi?

(ovo je jedna od retkih stvari koje su nam “na vreme” kalendarski)

Buđenje, noša, oblačenje, idemo u vrtić.

Vanja spremna čeka kod vrata da ja obučem jaknu, uzmem kesu sa njenom garderobom i krećemo. Zna ona da se vrata otključavaju, čačka ključeve. Ok, spremne smo, krećemo, čeka nas čika 944 kao i svakog jutra ove nedelje.

Otključavam, otvaram vrata i kad se nisam srušila. Mrtav miš na otiraču. Gurnem ga nogom da Vanja ne vidi, jer bi već krenula da ga dohvati, a nema šanse da joj objasnim da se to ne dira. A mišić je mali, oko 5-6 cm, mislim valjda je mali, ja nisam nikad videla miša, osim na crtanom filmu. Silazimo niz stepenice, polako. Otvaram ulazna vrata, i vidim mačku ispred vrata, sva važna, gleda me pravo u oči, i shvatim šta se desilo.

Sećate se one mačke Mice? E pa ta mačka Mica nam je ulovila miša, i donela ga da se pohvali svojim trofejem. Sad sam apsolutno sigurna da je to bilo u pitanju.

Edit by pu:

Miš je dobio grip
Pa je seo u džip
I prevalio put dugačak
Da ga pregleda dr Mačak

Doktor pacijenta štipnu
Pacijent nešto zucnu
Doktor mu leđa pipnu
Zatim ga u čelo kucnu

SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA
NIJE TI NIŠTA

To kaza
Pa ga smaza ostavi na otiraču

Ovih dana, kad dođem po Vanju u vrtić, ona je presvučena, u drugi duks i druge pantalone. Neko bi pomislio da se upiškila. Ali neee.

Vežbamo samostalno pranje ruku.

Pa smo malo oprali i duks i pantalone, mama sigurno nije dobro oprala.

Znate li koja je Vanjina omiljena igračka? Knjižica.

Današnji primerak:

Lija

Iz Lijinog stomaka čuje se muzika jaka…

Jednom, dvaput, peti put, deseti, osamdeseti…

Ja već presušila, sve pokušavam da je prebacim na neku drugu aktvnost, ali ništa mi ne vredi…

Setim se, počnem da šapućem, sve razgovetno. Vanja prilazi, pravi namrgođenu facu, hvata me čvrsto za usta, izgovarajući EEEEEEE, onako baš ljutito, uzima mi knjigu, okreće se i odlazi. Naravno, napravi “krug” oko fotelje, i vraća se, ponovo mi pruža knjigu. Ja prve dve tri reči izgovorim na glas, pa opet počinjem da šapućem.

A smešno mi je, hoću da crknem, a ne bih da njoj pokažem da se smejem, jer zapravo kapiram da je ona shvatila razliku u tonu između glasnog govora i šaputanja, kao i da se taj glasni govor ima sve veze sa ustima…

Evo vam dve stare fotke, čisto da vidite koliko je verna knjizi.

Novih će nadam se biti vrlo uskoro, jedva čekamo.

Danas u vrtiću.

Posle ručka, ušla u kupatilo, sela na WC šolju (imaju one male, pa može sama) i piškila.

Nije umela da skine pantalone, pa imamo prljavog veša, no, za to je kriv Marfi, mama uključila mašinu pre nego što je krenula po Vanju.