Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).

Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:

zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
- dobar dan, *** taxi, izvolite
- dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
- broj taj i taj
- da
- ista muzika ili snimljena reklama
- halo
- da
- broj taj i taj za 2-3 minuta
- hvala, prijatno

Razgovor od neki dan:

- zvrrr
- muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
- dobar dan, *** taxi
- dobar dan, jedno vozilo za
- žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
- ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
- razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…

Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.

Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.

Tako se završila naša dogodovština.

Da, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.

I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.

Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.

Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.

15h vrtić: Idemo kući. Kaže teta, super je bila danas, odlično je ručala, spavala je, jedva sam je probudila (ovde ja zakolutam očima, opet će večeras biti akcija do 24h, no, nije nam to sad tema).

16h kod kuće: Baba došla i donela maline. Na maline stavila Nesquick (sad će milepile ovde da mi održi lekciju), i Vanja sve pojela.

Ustaje, malo skakuće, pročitali knjižicu dva tri puta. Odlazi do stola, dobro poznata unutrašnja crvena kesa od Plazma keksa (sa ukusom jabuke i cimeta, naravno) je tačno gde treba, uzima je i donosi mi. Ništa ti Baba ne vrede maline, nisi mi dala keksa… Pojela 3-4 keksa (ima i malo mrva po tepihu, al’ to će mama časkom da usisa posle), u kesi nema više, traži još. Odoh ja do špajza, nosim još jednu kutiju. Utom se setim da sam danas pekla bundevu, posipam je žutim šećerom i nosim ispred komp-a, gde bih drugo. Otvaram kutiju, dajem joj keks, ali ona ugledala bundevu, hoće i ona.

- Hoćeš? - kažem ja.
Naravno, šta pitaš… Jednu kašičicu, pa još jednu, i još… Pojede pola parčeta.
Utom Baba pita (mene): - Jel si probala, jel dobra?
- Pojma nemam, nisam još stigla da probam, Vanja mi pola pojela…

Ko je ono beše komentarisao da joj ne dajem da jede…

Imam jednog studenta, Mrgud. Stalno se nešto buni, nikad mi ništa nije po volji. Ali to su uglavnom neka sitna negodovanja oko svega i svačega, pa se kasnije sve prebaci na zafrkavanje.

Jutros je usmeni, i ja trčim gore-dole sa spiskovima i zadacima sa pismenog. Sreće me Mrgud na stepeništu. Uvek ima nešto da pita. I danas, naravno. Razmenismo par rečenica oko njegovog pitanja i usmenog ispita, zanima ga kako izgleda, koliko traje… Krećem ja dalje, kad će Mrgud:

- Kako ste inače?
- Pa fino, hvala što pitaš. (ja sa njim na ti, on sa mnom na vi)
- Baš delujete radosno i veselo, morao sam da vas pitam.

Nasmejah se samo, i produžih do profesora.

Vratila se kući i pričam sa prijateljicom. Kaže mi ona:

- Pa pročitalo te dete.

Hm… pa nije valjda da se to baš toliko vidi. Mislim, jeste jutros sunce sinulo posle jučerašnje grozne kiše, ali mislim da to nema mnogo veze jedno s drugim.

Da li se zaista vidi ta radost?

I da, naravno, jesam radosna.

Aaaaaaaaaah…

Kako ovo moje dete može da izdrži da ne spava toliko, nikako mi nije jasno.

Juče, uzimam je ja iz vrtića, i kaže mi defektolog da je spavala… Uh, kažem ja, onda znači do 12 nema spavanja. Zamolim je da je ne stavlja, ili baš ako zaspi, da je budi posle 30 minuta.

Uveče, naravno, spavanje nemamo u planu, gledanje TV-a i posle skakanje u krevetu. Zaspala sinoć oko 23h45. Buđenje jutros u 7. Vrtić. Nije spavala, i evo sad je zaspala u 23h00.

Što je mnogo, mnogo je. A pritom ceo dan samo đipa, ne prestaje. Gde pronalazi toliku snagu, ne znam…

A pre neko veče, morala sam krevetac da doguram u dnevnu sobu. To je ovako izgledalo.

Konačno je zaspala gledajući tv, ali prvo se vrtela, sve okolo razgledala, totalno zbunjena, ne znajući kako u krevetu, a u dnevnoj sobi. A tek kad se ujutru probudila! To je tek bio totalni zbun…

Fotke su naravno sa fon-a, još čekamo FA…

Ma, ne, nisam joj još kupila krevet, nego smo imali noćnu dogodovštinu.

Juče nije u vrtiću spavala, i ja se ponadam da će ranije zaspati, ranije od sad već uobičajenih 23h30. I zaista, već u 21h45 spavala je. Pohvalih se sinoć, al ne vredi, nema spavanja… Vrućina je valjda noću, pa se probudila.

Četiri je sata ujutru, peva nešto, brrrrrrrrr brrrrrrrrrrrrrrr brrrrrrrrrr.

Pomislim žedna je, ustanem, donesem vodu, popije dva-tri gutljaja i gura mi čašu.

- OK, ajde sad lezi, spavanje, mora ujutru da se ide u vrtić.

Legne ona “kao”, to ležanje potrajalo celih 8 ms (milisekundi, ako neko nije shvatio) i onda opet skakanje po krevetu, pevanje, pljeskanje rukama, ustajanje… Sedela ja malo pored nje, dok se malo izigrala, i vraćam se u krevet, koji je u drugoj sobi.

Čujem je ja, nije još zaspala, još uvek priča nešto, ali polako se smiruje. Sve pomislim sad će zaspati, već je prošlo 5.

Kad, čujem je da trapka, izašla iz kreveca, i došla kod mene, htela bi da gleda TV. Ma ajde, kakav TV po mrklom mraku, sad se spava.

- Popni se. - kažem joj ja.

Penje se kod mene u krevet, legne, i posle 5 minuta, već spava čvrstim snom.

I posle samo nek mi neko kaže da ona ne razume, ili da ne zna šta hoće. Zna ona sve, samo je mi ostali malo teže razumemo.

- Mama, hoću kod tebe u krevet!

Ma ne, nigde ja ne idem, ne brinite se, nego ova reč se Vanji jako dopada. Pojma nemam što baš ta.

Uveče pred spavanje, smirujemo atmosferu skakanja igrajući se rečima.

- Dobar dan.

Gleda me u oči sa polu-smeškom, očekujući nastavak. Tu obično ide onaj kišobran, sećate se. Sinoć, ja malo rešim da promenim repertoar, pa da izređam sve reči tipa dobro jutro, dobar dan, laku noć, doviđenja.

E kad rekoh doviđenja, tu kreće zabava. Ta je reč jako smešna, valjda ja tako izgovaram taj glas đ, nekako mekano, i ona se oduševi, i počne da se cereka.

Juče je, čini mi se, probala da imitira “dobar dan” sa “da-da-da“, pa kad ja kao odgovorim na to njeno da-da-da sa “doviđenja” ona se iskida od smeha. Ni jedna druga reč ne izaziva toliku poplavu oduševljenja.

Večeras drugačija situacija. Neće ono dobar dan da proba da ponovi, zna da posle toga dolazi “ona interesantna reč”, i lepo me gleda pravo u oči, očekujući šta ću ja sledeće reći. Ja prvo malo oklevam, pokušavam da je ipak nagovorim da “ponovi” to dobar dan, ali nema šanse, samo se smeška, i čeka mene. Ok, nastavljam ja sa dobro jutro, ništa, laku noć, i dalje ništa. Doviđenja. E pa to je čekala, naravno. Kaže mi di-di-di-di, i prasne u smeh.

I tako se nas dve ispozdravljasmo jedno 50-60 puta, bez preterivanja.

A fotoaparat mi nije tu, pa nisam uspela ni klip da snimim, da vam svima pokažem. Tj. jesam, telefonom, ali nemam čime da prebacim na komp, nisam dovoljno tehnički opremljena, ni gajtan, a ni plavi zubić nemam. Rešićemo i to, uskoro valjda, ajde mama, idi časti se.

Popodne jedemo breskvu. Mama mi iseče, stavi u činijicu pa viljuškom bockamo parčiće, jedno po jedno. I sve ja pojedem. Mora neki crtani da bude uz to, da bih sve pojela, ali nisam to htela da vam ispričam.

Kad pojedem sve, u činijici ostane soka, pa ja i to popijem. Jedan mali gutljaj, nema veze, znam ja da tu ima soka.

Ali danas, mama kupila neke bezveze breskve, prvo mi je bila kisela, jedva sam je pojela. I sve bih ja to pregurala, nego nikako ne mogu da joj oprostim što soka u činijici nije bilo. Kakve su to breskve bez soka.

Daj sok bre mama!

Ja sam sve mislila da će ona zauvek ostati ona mala, koju kad staviš u krevetac, spremnu za spavanje, tu i ostane dok ne zaspi.

No, izgleda da se stvari menjaju, ali ja nikako da to shvatim.

Sećate se pada iz kreveca?

E poslednjih dana, od one vrućine, čini mi se, neće da spava kad je obično vreme za spavanje, znači kupanje oko 21h, pa spavanje do 22h. Malo se “mulja” po krevetu, i onda počinje da plače, jako plače, vrišti, besni, nešto kao ovo. Ja sam se malo uplašila, priznajem, u jednom trenutku, padne mi na pamet da je smirim TV-om, donesem je u dnevnu sobu, i smiri se momentalno. Smeh, cika, vriska, ona radosna, minut posle onog vrištanja i besa. Dobro, rešismo to nekako tad, i rešavamo na razne načine svako veče od tad. A zaspi oko 23h, nekad i kasnije.

Večeras, leži, peva nešto, čujem je skače po krevetu. Dovikujem iz sobe da legne i da ne skače. Smirila se. U jednom trenutku, čujem je da tapka, izašla iz kreveca, nekako, pojma nemam kako, i evo je dolazi u sobu.

Na krevecu, da se razumemo nisu stranice skroz podignute, samo do pola, ali je on odvojen od kreveta, dobrih pola metra, nije mogla preko kreveta. Nemam pojma kako, ali izašla je iz kreveca.

Mama… hoću novi krevet!
I neću bre da spavam tako rano… nisam više mala!
A može i TV u mojoj sobi!

Ja:
- Dobar dan. Imate li kišobran?
- Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan.

Vanja:
- Ne ne ne ne neeeee

Ja:
- Dobar dan. Imate li kišobran?
- Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan…

Vanja:
- Ne, ne, neee…

i tako u beskraj, i kikotanje na sve strane, moje i njeno.

Ih… miline…

Ma hajte molim Vas, kome to još treba!

Nedelja popodne, laganica, prebiram TV kanale, i nailazim na neki kanal, čitam i ne mogu da verujem šta piše. Vrti se nazovi špica emisije, i piše

bar nedeljom budi kući

Odmah mi naravno privuče pažnju, pogledam, televizija TV spectrum, u ponudi domaće kablovske kuće. Sačekam da počne, kad voditelj Vanja Bulić… Mislim, ovo je već dovoljno da iz momenta pritisnem dugmence na daljinskom. To naravno i uradim, nisam imala nameru da slušam ni jednu jedinu rečenicu, nego trk na net da pronađem nešto o pomenutoj emisiji, makar sliku “špice” u obliku naziva emisije napisanom preko celog ekrana belim slovima na crvenoj pozadini.

Heh, pa naravno, sad kad bolje razmislim, nisam se ni iznenadila. Ne nađoh ništa, da ponovim NIŠTA, o pomenutoj TV stanici, o emisiji naravno da i ne govorim, čak ni na online TV programima koji se ponegde mogu na netu naći, ove TV stanice naravno NEMAAAAA. I dobro je što nema. Ni kod mene je više neće biti u izboru TV kanala. Što je mnogo, mnogo je.

I na kraju lekcija:

“idem kući” - Dativ (sa značenjem kretanja, cilja)
“kod kuće sam” - Genitiv (sa značenjem mesta)