Vremenska odrednica “Evo sad ću” je vrlo široka kategorija. Od “za par minuta” pa do “nikad”.

Scena 1. Evo sad ću prvi put.

Pre x meseci, Vanja je igrajući se, srušila neke knjige, koje su svojom težinom iščupale iz zida telefonsku utičnicu, pa telefon u kuhinji ne radi.

- Treba da se popravi…

- Evo sad ću…

I tako danas, sutra prekosutra, za nedelju, mesec, dva tri… Nije žurba, postoji drugi telefon u sobi, pa što bi se neko mučio da namešta nešto što nije neophodno. Jel’ da?
E pa nije! Danas, ja namestim utičnicu, mislim nikakva mudrost, 15 minuta posla.

Scena 2. Evo sad ću drugi put

Pogled na sat pre nego što odem da operem kosu.

- Stavi je na nošu.

- Evo sad ću…

Oprala ja kosu, isfenirala se (nisam neki stručnjak, ako ima neka frizerka za jevtino kućno feniranje, nek mi se javi), izlazim, ona u drugim pantalonama. Upiškila se.

A sto puta sam sebi rekla neću da se nerviram više ni oko čega, ali neki ljudi uvek uspeju da me dovedu do ruba.
I sto prvi put sad govorim sebi:
“Ivana, budalo jedna, lakše ti je da sve uradiš sama, makar se nećeš nervirati”.

Edit: dođoh na Control panel bloga, i u spisku poslednjih postova, ugledah naslov “Ugao gledanja“. To je upravo ono što ću da uradim.
Srećna sam što imam drugi ugao, ništa mi nije važnije od toga.

Ma neee, niste valjda mislili da ja pravim veliko spremanje?

Dešava se danas popodne…

Akcija noša odrađena. Mama ide u kupatilo da odradi prateće aktivnosti, Vanja šnjuva ko kući (moraću i jedan post o šnjuvanju…). U jednom trenutku, vidim ja ućutala se ona, i u sobi nešto “radi”.

Komoda malo manje visine od Vanjine. Prva, najviša fioka, prilično teška od unutrašnjeg sadržaja otvorena, i Vanja uredno vadi, jednu po jednu stvar, razgleda ih (njene majice, čarape, duksevi) i ispušta na pod. Ja ulazim u sobu, ona me “značajno” pogleda, a ja… Ma neee, nisam se ni naljutila, ni izgrdila je, ja sam počela da se smejem na sav glas… A ona? U čudu valjda, jer je sigurna da to ipak nije nešto što se “sme”, malo smanjuje intenzitet započete aktivnosti… Pa kad vidi da se ja i dalje smejem, nastavlja sa velikim spremanjem…

A ja, toliko sam se zabavljala, da mi nije palo na pamet da je slikam… Nema veze, uradiće ona to ponovo, pa će biti i fotki.

Imali smo u subotu ispit, i padam mrtva od pregledanja zadataka, ne bih li što pre završila, ali moram da vam ispričam najnovije Vanjine akcije.

Prva se dešava pre par dana.

Odlazi u kuhinju, i otpočinje igru otvaraj vrata kuhinjskih elemenata (nešto nalik ovome). Ta igra obično znači “žedna sam, mama dođi daj mi vode”. Odlazim ja, pitam “hoćeš vode?” ne reaguje baš prezainteresovano, sipam ja vodu za svaki slučaj, ponudim joj, lizne samo, i gurne. Nije to.
Igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata se nastavlja. Vidim ja, snimila, na pultu pakovanje Plazma keksa, ono crveno, unutrašnje, šuškavo. Pomislim ja, gladna je, uzimam pakovanje, nudim joj da izvuče keks, gura mi šuškavu kesu, i ljuti se. Nije ni to. Pa ja stvarno ne znam više šta je, kažem joj ja, ona se i dalje ljuti, a ja pođoh put dnevne sobe.
Prolazim pored kupatila, i ona me skoro ugura unutra. Tu ja naravno skapiram, pa nošu hoće! Ulazim, pitam “hoćeš nošu?” ona sva ozarena, valjda pomislila “pa dobro da si ukapirala”. Uzimam nošu, nosim je na mesto ispred TVa, ne može se to drugde, tri minuta sedi, ustaje (pokušava da ustane, ne može sama) naravno, obavila šta je trebalo.
(neću sad ni da vam pričam koliko sam ponosna da je ona shvatila da joj se piški, i to povezala sa akcijom da se to radi na noši, i još da treba nošu da traži, nije to mala stvar, verujte…)

Druga akcija se dešava danas.

Sedim ja za kompom, pregledam gore pomenute zadatke, kad počinje igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata. Opet isti redosled, voda? Nije. Hrana? Nije. Noša? Nije. Pa sad stvarno više ne znam šta je. Vraćam se, sedam i nastavljam da pregledam. Ona ponovo odlazi put kuhinje (trpezarije) i posle minut vraća se, nosi moju jaknu. Ha! “Daj bre kevo, vidiš da hoću napolje”.

I tako, ona uvek dobije šta je tražila.
Naravno, pa zar ste očekivali drugačije…

Ne vozim se baš puno taksijem inače (sad će neki ovde imati šta da prokomentarišu hihi), poslednjih nedelja napravih nekoliko vožnji, skoro po pravilu do faksa.

I sita se ispričam sa taksistima. A nisam baš neka koja u razgovor ulazi sa nepoznatima, ali oni me nekako uvek “sačekaju” sa opštim saobraćajskim pričama. Kad kažem destinaciju, po pravilu misle da sam student, ijaaaao kako to prija, pa pretstavu nemate. Ja sam bre diplomirala pre 10+ godina (da se ne odajem sad totalno) i nikako mi nije jasno kako neki ljudi u svojim glavama zamišljaju da studenti izgledaju. Ne kao ja, to je sasvim sigurno. No, prija to poređenje, ne umem vam opisati.

Onda, kad objasnim da nisam student, odmah krenu u analizu saobraćajnih problema. Meni je to naravno interesantna tema, na koju uvek imam šta da kažem. Čujem ja tu i primedbi koje su “na mestu” ali i totalnih nebuloza od kojih jedino što mogu je da se nasmejem i prevrnem očima.

A tek što se izbora rute tiče, pa ti taksisti blage veze nemaju. Ko bi normalan iz Zemuna ušao na autoput kod Sava Centra i to još na izlazu kod autobuskog stajališta. Danas sam jednom taksisti “otkrila toplu vodu” vodeći ga pored Hyatt-a i bivšeg Interkontija da se ispod mosta uključi na AP. Pa nisam mogla da verujem, kaže čovek, nisam nikad išao ovuda. Kad ne crkoh od smeha.

Setih se i jednog komentara, iz perioda kad je Nemanjina bila zatvorena i pod radovima, jedan mi se žalio, zašto uopšte radi semafor na raskrsnici Kneza Miloša - Nemanjina . Tu opet kad ne crkoh od smeha. Ne možeš čoveku objasniti da koridor radi, i da i pešaci ponekad moraju da pređu ulicu.

Mnogobrojne bisere čujem u ovakvim razgovorima, i uvek mi je interesantno kako se oni smatraju “stručnim i relevantnim” da predlože svakojaka rešenja.

Saobraćaj je, pored fudbala (to mi trenutno pade na pamet) jedna od stvari za koju su svi kompetentni i daju sebi za pravo da to znaju bolje od onih kojima je to posao.

Ajde sad da vas čujem, šta biste menjali? I bez ustručavanja, molim. Ne mora samo Beograd, nabaviću ja kartu očas posla, da vam rešim problem.

Malopre, na TV B92, vesti, Maša Mileusnić najavljuje, ide prilog, sve fino krasno, Dogovorili se sve, Koštunica novi premijer, neznamkoliko  ministarstava, sve redom imenuje ministre, pet minuta ide prilog, i na kraju

Sve bi to bilo fino, da ovo nije prvoaprilska šala.

APRILILILI!

Danas, dan, divan, predivan.

Udruženje istoričara automobilizma obeležilo je svoj jubilej, izložbom oldtajmera i nizom predavanja, danas na Saobraćajnom fakultetu.

Gore, u sali, interesantna predavanja iz oblasti istorije motorizacije u Srbiji. Izdvajam tri meni interesantne teme:
“Međunarodna oznaka Srbije”, bilo je reči i o prvoj konvenciji koju je i Srbija u “ono vreme” potpisala, o neobično velikoj oznaci (meni neobično), o prvoj oznaci SB koja se meni nekako više leži od ove koju sada dobismo, interesantne fotografije automobila sa ovim oznakama kroz decenije (na jednoj koja me je fascinirala čovek u svetlom mantilu menja gumu-tj točak).
“Automobili u Knjaževcu u periodu 1920-1960″, predivna priča protkana ličnim fotografijama i dokumentima prvih vlasnika i vozača.
“Kalemegdan 1939 - trka automobila od 2100 kubika”,
interesantni detalji oko zabune nanete izmenama startnih brojeva, sa mnoštvom fotografija same trke.

Bila izložba, rekoše mi da sam zakasnila, da nisam videla neke lepe primerke. Ali, ne žalim se. Evo sličica pa pogledajte lepotane, poređane na platou ispred faksa.

Neke fotke su moje, a neke mi je Zajebant poslao. Da, i on je bio, ako se neko pitao.

Stiže malopre iz vrtića sa dve ogrebotine na licu.

Da nas vidite samo, kako smo našminkani.

Dešava se sinoć.

Vanja je spremljena za spavanje, i u krevecu (da, još uvek spava u krevecu, mama izabrala king size, najveći koji postoji) se sama “uspavljuje”. He, he uspavljuje, da, kako da ne!

To ovako otprilike izgleda: prvo malo leži i peva
“dd daadaaa dd daaideaide daaideaaaide” “abze bbbze bbbze”
(prim. prev. mama ovo prevodi kao “daj ajde brže”), onda joj dosadi valjda, jer nije ona rešila da je spavanje na redu, to je mama tako smislila… Ali mamu ko šiša, nema spavanja dok Vanja ne odluči. Onda malo skače četvoronoške, sa sve pevanjem, pa malo pljeskanja rukama i raznih drugih krevetskih aktivnosti.

A mama sedi u dnevnoj sobi za kompom i zeza se sa excel-ima, ko joj kriv kad ima posla puno (pa nije ovo uspela sinoć da vam ispriča).

I tako, peva Vanja, sve u šesnaest, kad odjednom TUP, i tajac.

Shvati mama da je đavo odneo šalu, otrči u sobu, a Vanja u polusedi na podu, između kreveca i kreveta, u TOTALNOM čudu. Pretstavu nema šta se desilo, i otkud na podu, kad se spava u krevecu!

Malo se sa mamom pomazi, nije joj ništa bilo, dakako. Verujem da je samo vežbala pentranje i iz kreveca iskočila.

Neka akcija slična ovoj.

Meme by AuroraBorealis

Poslah danas sms i dobih zauzvrat, meni potpuno neočekivano, telefonski poziv.
Obradovala sam se više nego što sam mogla da zamislim.

Thank you for making me smile today!

Pratim često statistiku poseta na blog, pa između ostalog i keyword analysis. Ima tu raznih ključnih reči, pa se i na Forumu381 našla jedna interesantna tema upravo o ovome. Razmenjujemo međusobno smešne, tužne, čudne ključne reči kojima posetioci stižu do naših blogova.

E pa baš danas, moja velika prijateljica pu kaže

a ja ove pesmice o saobraćaju šaljem kod tebe

prozva ona mene da napišem neku i pomognem čoveku.

Iz momenta, setih se ovoga.

Potera me pu da potražim još koju. Evo jedne

Traffic
by Leslie P Garcia

Stop and start,
Start
And wait—
The way
A life
Begins and goes,
An unsynchronized,
Jolting
Trip
Along the days
That fate
Has measured out—

Just once,
If life
Were an expressway
Without a ramp
Or light
And we
Could just shoot along
At will
On pavement
That neither jarred nor sent us off
To any other place. . .

Just once.

(Copyright 2002)

Pozdravlja vas saobraćajka.