Archive for the ‘Dogodovštine’ Category
Vrteška
Jeste da je kontra svetla, ali nisam mogla bolje da je ulovim, i ovo sam lovila 7 dana…
Dešava se u holu vrtića.
Pozdravlja vas skakalica.
Tags: cerebralna paraliza, Film, hod, posebne potrebe, ravnoteža, Vrtić
Modistkinja
Ranije još, kad sam jednom došla po Vanju u vrtić, bio je negde april, pitala me defektolog da li Vanja sama sebi bira šta će da obuče. Ja se zgranula, pomislim, otkud joj to, odgovorim odrečno, a ona mi opiše ‘normalni’ tok njihove igre.
Slažu se uklapalice, to su one puzzle što svaki delić ima drškicu da bi se lakše uhvatio, oblače se dečak i devojčica. Kad god ona dobije dečaka, a neko drugi devojčicu, ljuti se. Kad joj se pokaže, uspeva da namesti majicu i pantalonice tamo gde treba. Kad uspe, voli da je pohvale. Kad ne uspe, ljuti se. U setu postoji nekoliko varijanti oblačenja za dečaka i za devojčicu. Jasno pokazuje da joj se ne dopada neka majica za žutim tufnama, nju i kad uspe lepo da namesti, i pored pohvale, i dalje se ljuti, kad uspe da namesti ciklama majičicu, raduje se. Definitivno pokazuje šta joj se dopada a šta ne.
E pa jutros, jedna slična dogodovština. Samo što se probudila, još je u pižami. Uzima me za ruku i vodi u sobu. Tamo na TA peći neki njeni duksevi se suše. Bira jedan od njih, roze sa belim rukavima, ja pomislim da hoće da se obuče. Pitam je to. Buni se, nije to. Onda uzima duks, stavlja ga na mene, taman kako bi izgledalo da sam ga ja obukla, lepo mi namesti kragnu tik do vrata, a rukave duž ruku, ali pošto je duks njen, mali je, naravno. Pritom ja imam crnu majicu, i roze donji deo trenerke, valjda je pomislila da se to ne slaže, nego da mi treba nešto roze.
A nedelja je danas, dolazi baba, i donosi neki časopis. Vanja obožava da lista časopise, i mnoge stvari u njima prepoznaje. U današnjem broju, svaki put se dugo zaustavlja na strani sa odevnim predmetima, džemperi, jakne i čizme.
Eto, samo da vam ispričam, kako se mi modiramo. A nije nam to novitet, sećate se ove moje majice?
Pusti mi ovaj CD
Pre neki dan sam snimala neki disk sa muzikom jednoj drugarici, i stavila ga u trpezariju na neku policu, pored tašne, da ga ne zaboravim kad krenem u ponedeljak.
Došla Vanja malopre, mota se okolo, kad u jednom momentu donosi mi taj disk, pruža mi da uzmem. Disk je u onim papirnim ‘gaćama’.
Kažem joj – to je disk, neka muzika, nećemo sad.
Ona se ljuti, okreće ga, i pokušava da otvori “gaće”, ne uspeva joj.
Ponovim – nećemo sad to.
Pipka zvučnike, ja se malo začudim, ali to obično radi kad hoće da joj pustim neke spotove, youtube je omiljena zanimacija.
U sledećem trenutku, uzima mi ponovo disk, i prinosi kompu, tačno na mesto gde su dvd i cd uređaji.
Kad se ne sruših.
I tako sad slušamo Eminu Jahović i Sašu Kovačevića.
Pesmu je iz momenta prepoznala, iako nije spot, nego samo audio zapis. Izvol’te vi spot.
Tags: muzika
Miš
Ovog puta drugačiji od onog.
Vanja je provalila da se mišem ‘pali’ komp.
Posle nekog vremena neaktivnosti, ekran se ‘ugasi’ i valjda je videla da ja mrdnem miša, i da se slika vrati. Tako ona ponekad, priđe kompu, i mrda miša.
Danas sam imala ispit, i ona je ostala sa babom kod kuće, i kad sam krenula, ja ugasila komp.
Kaže mi keva:
Sto puta je prišla računaru i mrdala miša ne bi li se upalio.
Novčanik
Vraćamo se kući iz vrtića. Kad smo stigli već skoro do kuće, Vanja dira moju tašnu, vidim pokušava da otvori. Taman je vreme da se potraže pare da se plati taxi (G. koji dolazi po nas svako popodne). Pošto sam danas pravo sa faksa, ne uzimam novčanik, krupniji apoeni stoje u posebnoj pregradi tašne. Ali ne, Vanja uzima novčanik, otvara ga, i pruža mi u ruku. Ja skapiram. Svaki dan kad budemo otprilike na tom mestu, ja uzimam novčanik, pa je rešila da mi pomogne. Uzmem ja novčanik koji mi je pružila, pogledam unutra, zatvorim ga. Ona ga uzima od mene, i vraća u tašnu.
Ovakve stvari, koje nauči samo gledajući, mnogo su važne.
A sad jedan flashback from childhood.
Benzinska pumpa na početku Smederevskog puta, kod skretanja za Mali Mokri Lug. Krenuli smo “na plac kod Davida” i svratili po benzin. David je sin mamine školske drugarice, stariji od mene cela dva dana, i moj najbolji drug iz detinjstva. U kolima osim Davida i mene (koji u trenutku događanja imamo po 4-5 godina) su Davidovi roditelji, i baba i deda. Sipan je benzin, i zafrkavaju se (super su porodica, mnogo ih volim), kao niko neće da plati. U jednom trenutku David će: “Deda, daj pare, ja ću da platim!”
Ovo je ujedno i tribute Davidivom tati, koji od pre nekoliko dana nije više sa nama. Pozdrav Tata Vajti.
Laku noć
Kad bude vreme za spavanje, odvedem je da se popne u krevet, pokrijem je, poljubim, poželim laku noć (to obično bude mnogo smešno) i izađem iz sobe.
Ali ne, ne spava se tako. Prvo mora soba da se “pospremi”. Ova plišana igračka je zec, koji stoji na komodi, preko puta kreveta. Večeras je on glavni glumac. I spava se naravno na velikom krevetu.
Laku noć Vam želim. Lepo spavajte.
Okolo
Vrućina je opet.
Baba nam je tu, sedi sa Vanjom u trpezariji. Ja sedim za kompom u dnevnoj sobi, uključila klimu na jako, zatvorila vrata, da se brže rashladi, ne volim da uključujem klimu kad je Vanja u sobi.
Posle par minuta, dolazi, pokušava da otvori vrata. Teže se otvaraju, ne uspeva joj.
Ulazi u spavaću sobu, otvara vrata koja se nalaze između spavaće i dnevne sobe i ulazi. Mora ona da vidi šta ja to radim a zatvorila sam vrata.
Iznenadila me. Mislila sam da ne ume da okolo uđe u dnevnu sobu. Snašla se.
To je…
Nova igra.
Mnoštvo mekanih igračaka stoje poređane na fotelji. Donosi jednu po jednu, pokazuje mi, a ja treba da kažem koju je donela. Kad kažem tačno, odgovara mi nešto i vraća igračku na mesto. Ako pogrešim, gura me da kažem ispravno. Tek kad “pogodim” ona odgovara i vraća igračku.
To je… meda. Didididin
To je… zeka debeli. Didididin
To je… devojčica Jagodica Bobica. Didididin
To je… medica devojčica. Didididin
To je… žirafa. Didididin
To je… zeka mršavi. Didididin
To je… lav. Didididin
To je… beba. Didididin
To je… plavi zeka. Didididin
To je… maga. Didididin
To je…
I tako do sutra.
Dobro jutro
Subota ujutru, laganica, nismo još ustali.
Vanja sedi na trosedu u pižami, pokrivena, gleda TV i igra se nekom lutkicom. Ispadne joj na pod. Ona se bojažljivo okrene prema meni, onako kao upitno “može li da je podigne” ja klimam glavom, kažem, ajde uzmi, ona osmeh na lice, polaaako spušta bosu nogu na pod, saginje se, dohvati lutkicu, podiže noge nazad na trosed i ponovo se pokriva. Onda se opet okrene prema meni, valjda da potvrdim da je sve dobro uradila.
Perfektno.
Tags: razumevanje
