Htela sam da vežbamo pijenje na slamku.

Vanja, hoćeš sok?

Oduševljena, polazi samnom put kuhinje, ja otvaram špajz, uzimam sok i krećem ka sobi. Otvorim slamčicu, probušim sok, i ponudim joj. Gurne mi ruku, neće. To je uobičajena reakcija. Pustim je minut, pa probam ponovo.

Vanja, hoćeš sok?

Dotrčava. Vidi opet isti sok. Pridržavam je, i pokušavam da joj stavim slamčicu u usta. Ume ona da pije na slamku, ali obično neće. Ovog puta, posle par pokušaja, uspeva mi, da povuče dva-tri gutljaja. Nema šanse da bi više. Gura mi ruku. A žedna je, sigurna sam.

Vanja, hoćeš da cedimo sok?

Ciči od sreće, stiska me za ruku, i gura da ustanem, i da idem u kuhinju. Uzimam “ono čudo” za ceđenje soka, jednu pomorandžu iz ćase, nož iz fijoke. Sve vreme me gleda šta radim. Iscedim sok. Ne može da sačeka da sipam u čašu, popila bi iz “onog čuda”. Sipam ipak u čašu i dajem joj. Popije iz čaše naiskap. Uz osmeh.

Taj sok bre kevo, šta mi poturaš te industrijske, kakva slamka, neću taj.
A Koka-kola, to može.

To čitajte (i gledajte) idući put…

Razbila je prvu čašu.
Vala je i red bio, dosta je mama pazila.
Uplašila se, ali ne mnogo, samo se malo štrecnula i pogledom po podu tražila čašu koja je nestala.

Ni manje čaše ni više stakla.
Rasula se u param-parčad, kao da je šoferšajbna -
da ne kažem vetrobransko staklo.

Živeli.
I još sto čaša razbili. Šta ima veze.

Ovih dana padanje na dnevnom redu.

Pre neki dan, iz vrtića zarađena krastica na nosu, već polako prolazi, sinoć, jurca po sobi, i TRAS, udarila se u obraz.

I eto nama indijanca.

A ja sam se kao klinka često igrala “kauboja i indijanaca”.

Kupiti joj jaknu.
Obući jaknu da probaš kako joj stoji.
Ne izaći napolje.
Skinuti jaknu.

Aaaa. To nemojte nikad da radite.

Jakna se oblači da bi se išlo napolje.
Obuci jaknu
Izađi napolje.
Uđi.
Skini jaknu.

Jakna sme da se skine tek kad se vratiš od napolje.
Jakna se ne isprobava. To ničemu ne služi.

Ja sam ovih dana, zapravo bolje rečeno nedelja, bila baš bolesna, toliko da je Vanja morala da propusti oba Deda Mraza, onog u vrtiću kao i onog kod mene na poslu.

Eee, ali i mi Deda Mraza za trku imamo. Komšija, dva sprata iznad nas, gluvonemi gospodin, sa pravom belom kosom i bradom, svake godine “igra” Deda Mraza. I ove, kao i svih prethodnih godina, svratio je i kod Vanje.

A i meni se ispunila novogodišnja želja.

Mesecima stoji u ćošku, bez baterija, nepogledano. A onda, pre neki dan, odjednom, učinilo joj se valjda poznatim, izvadi ga iz budžaka i donese mi u krilo.

To je ona “guralica” za bebe koje prohodavaju, njoj je bilo malo “po veličini” kad ga je dobila, ali je bez obzira oduvek bila jedna od retkih igračaka koja bi joj držala pažnju duže od 15 sekundi.

I tako ja, stavih joj nove baterije, ali nije se odmah setila kako se sa tim igra, gde šta treba pritisnuti. Trebao joj je jedan dan da se priseti.

I tako danas, probi mi uši ceo dan sa “Old McDonald had a farm”

Old McDonald

Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O
And on his farm he had a cow, E-I-E-I-O
With a “moo-moo” here and a “moo-moo” there
Here a “moo” there a “moo”
Everywhere a “moo-moo”
Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O

Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O
And on his farm he had a pig, E-I-E-I-O
With a (snort) here and a (snort) there
Here a (snort) there a (snort)
Everywhere a (snort-snort)
With a “moo-moo” here and a “moo-moo” there
Here a “moo” there a “moo”
Everywhere a “moo-moo”
Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O

Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O
And on his farm he had a horse, E-I-E-I-O
With a “neigh, neigh” here and a “neigh, neigh” there
Here a “neigh” there a “neigh”
Everywhere a “neigh-neigh”
With a (snort) here and a (snort) there
Here a (snort) there a (snort)
Everywhere a (snort-snort)
With a “moo-moo” here and a “moo-moo” there
Here a “moo” there a “moo”
Everywhere a “moo-moo”
Old McDonald had a farm, E-I-E-I-O

Dobro jutro. Ovako jutros izgleda pogled kroz naš prozor.

Počinjem li ja to da volim sneg?

Aaaaaaaaaah…

Kako ovo moje dete može da izdrži da ne spava toliko, nikako mi nije jasno.

Juče, uzimam je ja iz vrtića, i kaže mi defektolog da je spavala… Uh, kažem ja, onda znači do 12 nema spavanja. Zamolim je da je ne stavlja, ili baš ako zaspi, da je budi posle 30 minuta.

Uveče, naravno, spavanje nemamo u planu, gledanje TV-a i posle skakanje u krevetu. Zaspala sinoć oko 23h45. Buđenje jutros u 7. Vrtić. Nije spavala, i evo sad je zaspala u 23h00.

Što je mnogo, mnogo je. A pritom ceo dan samo đipa, ne prestaje. Gde pronalazi toliku snagu, ne znam…

A pre neko veče, morala sam krevetac da doguram u dnevnu sobu. To je ovako izgledalo.

Konačno je zaspala gledajući tv, ali prvo se vrtela, sve okolo razgledala, totalno zbunjena, ne znajući kako u krevetu, a u dnevnoj sobi. A tek kad se ujutru probudila! To je tek bio totalni zbun…

Fotke su naravno sa fon-a, još čekamo FA…

Predstavljam vam svoju gošću, našu 381 gazdaricu Lang.
Da vam pravo kažem, uplašila me sad, sa kim ću ja piti kafu u Balance-u?!

Čekao me je na aerodromu.
LAX je sjajan, praktičan, sve očas posla završite i udahnete vazduh. Samo to. Temperatura 77 stepeni F, vlažnost 54%, bez vetra. Posle 14 sati leta ništa drugo i ne osećam sem vremenskih prilika. Tako. Udahnuh duboko. Zemlju ljubim samo na onom drugom aerodromu NT, kad se vraćam, a ko zna kad će to biti ovoga puta. Ne, neću da razmišljam, previše sam umorna. Pogledala sam ga. Stajao je sa rukama na bokovima i zamišljenim pogledom uprtim u daljinu. Kao da me ignoriše. Čudna poza. Do tada nisam shvatala da on to radi namerno.

Krenuli smo ka “kući”. Kuća je u zapadnom delu LA, ili još lakše: kreneš od Down town-a na zapad, zapadnije od Beverly Hills-a. Santa Monika je tik do okeana, oslonjena auto putem Pacific coast i širokom pesčanom plažom na vodu.Treba vam par minuta brzog hoda po pesku da bi ste dotakli okean. Isplati se. Pacifik je u pitanju, naravno. Atlantik je hladan, sa obe strane (to je moja vizija, ne iskustvo), ne bih ni pokušavala da ga dotaknem. SM je prelepa, topla, sjajna, sa visokim palmama, čiju krošnju i ne vidite, dok se ne zagledate gore, visoko. Ako sa njene ivice skrenete pogled prema okeanu videćete samo ogromnu Santa Monika State Beach, a pogled na levo vam dozvoljava da vidite niz kuća na Malibu. Nestvarno. Ovaj deo grada je prepoznatljiv još po nečemu. Jedinstven, zapravo. Ima jednu sjajnu ulicu, The Third Street Promenade. Liči na Knez Mihajlovu, pešačka zona, čak su i ulični svirači kao pokupljeni u Beogradu, uglavnom u tamnoputoj varijanti. U toj ulici nahranim svoju nostalgiju kad krene da kulja, a s obzirom da nisam još ni navikla na daljine, kulja vrlo često. Bez vidljivog razloga. Kao stara teško promenjiva navika.

Reših da ne mislim na nostalgiju. Rano je. Radije bih popila kafu u Coffee bean-u. To mu dodje kao moj Grinet u Beogradu. Skoro pa je isto. Opet poredim, a nije za poredjenje.

“Čitala si knjigu?” pitao me je.

“Mmm …da, malo spavala, malo čitala”

“Pa, kakva je? Jel politička ili psihološka? ”

“Šta? Nemam pojma, psihološka najverovatnije”

Stigli smo vrlo brzo, izbegli smo rush hour. Dobro je. Opet ćutanje. Ćutanje kao najbolji izbor, kad ste previše umorni, isrpljeni i previše u grču od onoga što je ostalo miljama iza vas i vremenski i prostorno. Počelo je da me steže nešto u grudima. To mi se uvek dešavalo u takvim situacijama. Jadva sam izašla iz kola. Svuda me steže. Sandale, majca, farmerke. Samo sam mislila na hladan tuš i osećaj slobode kad skinete sve prljavo sa sebe. Strovalila sam se u fotelju i konačno odahnula. Nije bilo povratka. Neke odluke jednostavno donesete. Mogu da budu dobre ili loše ali iz njih povratka nema. Nasmejah se, konačno. Kad napravite izbor onda je vreme za to. Zatvorila sam oči. Samo da se naspavam, da se naviknem na vremensku razliku i da onda uživam ovde i ovako. Kao da mi je za uživanje bilo potrebno da predjem više od deset hiljada milja. Možda je i bilo potrebno. Bar više nisam ni na nebu ni na zemlji….
Hm, da, za sve one koji su ostali, a sa kojima se nisam oprostila i pozdravila, za one koji su ostali a kojima nisam rekla zašto sam ipak otišla…ma, shvatićete razloge i sami ..