Vraćam se pre neki dan sa Banovog brda, pogled u automobil u susednoj koloni, i imam šta da vidim. Taksi vozilo, u vozačevom krilu sedi dečak, od oko 3 godine, i igra se, okreće volan! Mislim da ovakav prizor još nisam videla. “Uobičajena” je nažalost pojava na beogradskim ulicama deteta na suvozačkom mestu, bilo samog ili u krilu odrasle osobe.

A važeći Zakon o Osnovama Bezbednosti Saobraćaja, vrlo zastareli ZOBS iz 1988. kaže da je “na prednjem sedištu zabranjeno voziti dete mlađe od 12 godina“.

Na “trulom zapadu” je to vrlo strogo, pa tako, ne možete ni iz porodilišta da izađete ako nemate odgovarajuće namešteno sedište namenjeno za dete. Babica, pre nego što dâ dete roditeljima, pregleda i sedište, bezbednost je na prvom mestu. Neki će reći “preterano”, ja ne mislim tako, i ne radim tako.

Vanja se nikad nije vozila drugačije nego u svom sedištu, i nikada se nije “bunila” iz prostog razloga jer i ne zna da drugačije može da se uđe u kola. A poznata je po tome da se buni za sve i svašta, ali ja ovde prosto nisam želela ni da joj ponudim alternativu. Imala sam sukoba mišljenja u svojoj neposrednoj okolini, “ma šta će ti to, to je samo bacanje para, pa kako smo mi vozili decu pre xy godina…” međutim, nisam odstupila ni milimetra. O tome nema pregovora i razgovora, to je tako i tačka.

Neću vam sad pričati o potrebi da je dete u svom sedištu, samo ću vam reći nekoliko podataka.

Prilikom sudara, kada se vozilo kretalo relativno malom brzinom od 50 km/h, četvorogodišnje dete koje je neobezbeđeno sedelo na zadnjem sedištu udariće o prednje sedište silom koja je ekvivalentna težini slončeta mase 400 kg. Za nežni dečiji organizam ovakvi udari mogu da budu fatalni. Pravilno izabrana i postavljena dečija sedišta umanjuju opasnost od fatalnih povreda za 75%, a od ozbiljnih povreda za 67%. Iako u zapadnoj Evropi većina roditelja (čak 80%) vozi svoje dete u specijalnim dečijim sedištima, nesreće se dešavaju i to uglavnom (u 50%-70% slučajeva) zbog neadekvatno izabranih ili nekorektno montiranih dečijih sedišta.

Evropski stručnjaci savetuju roditeljima da dečija sedišta instaliraju na zadnja sedišta vozila uvek kada je to moguće. Sedište koje se instalira tako da dete gleda unazad ne sme da se instalira na prednje sedište ako su kola opremljena vazdušnim jastukom za suvozača. U slučaju nesreće vazdušni jastuk suvozača će se naduvati i udariti naslon dečijeg sedišta tolikom silom da dete može biti ozbiljno ili smrtno povređeno.

izvor: automarket

Pročitajte ovde o vrstama dečjih sedišta.

Nikako mi nije jasno kako to da roditelji nisu svesni u koliku opasnost stavljaju svoju decu dopuštajući im da se “tumbaju” u automobilu, ili čak stoje na zadnjem sedištu gledajući unazad. Moramo biti svesni da u saobraćaju nismo sami, i da bez obzira koliko mi pazili, uvek zavisimo od “onog drugog” za koga ne možemo znati kakav je ni kako će u datoj situaciji reagovati. Iz najbezazlenije situacije moguće je izaći sa veoma ozbiljnim posledicama.
Zato, roditelji, i vi ostali, pamet u glavu, deca su nam najvažnija.

Preturanje po plakarima je postalo najbolja zabava u vreme kad je kod kuće, a prevruće je da bi se išlo napolje.

Današnji ulov, plakar u pretsoblju, pakovanje toalet papira… ma pogledajte, šta da vam pričam… a kocaka po podu koliko hoćeš, ali toalet papir je bolji, zar ne?

(klik na sliku za veću)

Neko poseban večeras gostuje, sva sreća živ i zdrav.

Kao što sam u prethodnom Ivaninom postu sa istim naslovom pomenuo da ugao gledanja na onoj slici jeste lep, ali da može da bude opasan, potrudio sam se i da dokažem to. Normalno, nije mi to bila namera, ali zahvaljujući mojoj velikoj želji da letim, i još većoj nesmotrenosti, desilo se šta se desilo “Promenio se ugao gledanja”.

Tako, odjednom, sunce koje je predivno sijalo, brdo i šume koje su promicale očaravajuće ispod mene u svim svojim predivnim bojama proleća, vetrić koji je tapkao po mom kombinezonu i nežno mi milovao lice, sav osećaj slobode koji sam osećao u vazduhu u delicu sekunde su nestali. Zamenio ih je strah, bol, gušenje i nedostatak vazduha. Sunce je odjednom nemilosrdno pržilo, brdo i šume su postali nekako sivi i crni, vetar me više nije milovao, borio sam se za malo daha. Glas je zatajio, pokušavao sam da pozovem pomoć, ali niko me nije čuo.

Na svu sreću mobilni je bio čitav, pozvao sam prijatelje (Mikija i Mišu), objasnio im šta mi se desilo i gde sam. Dok su se oni pobrinuli za mene i opremu, pozvao sam Roberta i Mazu, oni su organizaovali sanitet, i na sreću sve se dobro završilo. Mogu da kažem da su se i ljudi u bolnici (doktori i sestre) poneli profesionalno. Bili su ljubazni i pažljivi i stvarno nemam reči da opišem njihovu dobrotu. Prijatelje neću da hvalim, jer oni znaju šta osećam i šta mi znače, i oni ne rade to iz zahvalnosti, i zato su to sto jesu, “Najbolji prijatelji”.

Bez obzira koliko nešto izgleda lepo, moramo da budemo svesni da sa sobom donosi rizik, opasnost i neizvesnost. Moramo da budemo oprezni i umereni. Svi žurimo da se popnemo na vrh, a zaboravljamo da smo najsrećniji dok se ka istom penjemo…

Napisah ja da sam u Pariz zaljubljena kad, jutros, stiže mi poklon, Zajebant mi poklonio ovo.
(klik na sliku za download i uključite zvučnike)

Mama složi, ja razbacam, u tome se sastoji moj “radni dan”.

Znate šta mi se danas desilo? Otišla mi kocka ispod stola. I šta da radim? Pa idem po kocku, naravno.

E tu je bilo malo poteškoća…

(mišem preko slika… to znate…
a i kad kliknete na sliku, otvoriće se veća, mama se potrudila)

Čitali ste već možda pre da u našem vrtiću (hm… dobra mi ova “našem”, ali verovali ili ne, ja sam išla u istu tu Predškolsku Ustanovu “11. april” pa u neku ruku i jeste naša) često održavaju radionice u kojima učestvuju roditelji i deca zajedno.

E pa mi smo danas bili na jednoj takvoj radionici, naziv je bio “Prolećna vrteška”. Farbali smo jaja. Jaja su bila plastična i od stiropora i klinci su baš uživali, svi se naravno isflekali od raznih vrsta bojica, ali koga je briga za fleke, kad je zabava u pitanju. Evo pogledajte pa prosudite kakvih tu sve umetnika ima.

Žao mi je jedino što ne mogu da vam prenesem celu atmosferu, pošto ne smem da stavim slike gde se vide druga deca.

Dakle, ovako…

Ovde je priča o NLO počela. Ja sam prenela priču onako kako sam je ja čula. Mixy je obećao da će se postarati da kopije sitgnu.

E pa lepo, pre neki dan kopije stigle u BG, konačno sinoć stigoše i do mene. Kad ono, u kopijama od svega što je za ovu priču interesantno, stigla samo skica, a komentara prisutnih, nigde (stigli su zato neki “dodaci” iz iste sveščice,ali o njima možda u narednim postovima).
Evo skice pa procenite sami (klik na sliku da vidite veću)

Moja analiza ovog crteža kaže sledeće:
Sudeći po datumu, neki akteri pomenuti u prethodnom postu, uopšte nisu mogli biti prisutni (imajući u vidu datum rođenja pisca ovih redova).
Saznajem da ovaj crtež nije crtao niko od potpisanih četvoro, već peta osoba koja se nije potpisala, a priznaćete, ako je crtala, verovatno je da je bila i prisutna.

Iz ovoga mogu da zaključim samo da je od nečega što se očevicima učinilo interesantnim, kroz godine prepričavanja dodato dosta detalja, pa je pitanje, dok ne vidimo pisane komentare, koliko je od ispričanog ustvari autentično, a koliko dodati “efekat” kako bi se priča učinila interesantnija slušaocima.

Danas, dan, divan, predivan.

Udruženje istoričara automobilizma obeležilo je svoj jubilej, izložbom oldtajmera i nizom predavanja, danas na Saobraćajnom fakultetu.

Gore, u sali, interesantna predavanja iz oblasti istorije motorizacije u Srbiji. Izdvajam tri meni interesantne teme:
“Međunarodna oznaka Srbije”, bilo je reči i o prvoj konvenciji koju je i Srbija u “ono vreme” potpisala, o neobično velikoj oznaci (meni neobično), o prvoj oznaci SB koja se meni nekako više leži od ove koju sada dobismo, interesantne fotografije automobila sa ovim oznakama kroz decenije (na jednoj koja me je fascinirala čovek u svetlom mantilu menja gumu-tj točak).
“Automobili u Knjaževcu u periodu 1920-1960″, predivna priča protkana ličnim fotografijama i dokumentima prvih vlasnika i vozača.
“Kalemegdan 1939 - trka automobila od 2100 kubika”,
interesantni detalji oko zabune nanete izmenama startnih brojeva, sa mnoštvom fotografija same trke.

Bila izložba, rekoše mi da sam zakasnila, da nisam videla neke lepe primerke. Ali, ne žalim se. Evo sličica pa pogledajte lepotane, poređane na platou ispred faksa.

Neke fotke su moje, a neke mi je Zajebant poslao. Da, i on je bio, ako se neko pitao.

Stiže malopre iz vrtića sa dve ogrebotine na licu.

Da nas vidite samo, kako smo našminkani.

Dešava se sinoć.

Vanja je spremljena za spavanje, i u krevecu (da, još uvek spava u krevecu, mama izabrala king size, najveći koji postoji) se sama “uspavljuje”. He, he uspavljuje, da, kako da ne!

To ovako otprilike izgleda: prvo malo leži i peva
“dd daadaaa dd daaideaide daaideaaaide” “abze bbbze bbbze”
(prim. prev. mama ovo prevodi kao “daj ajde brže”), onda joj dosadi valjda, jer nije ona rešila da je spavanje na redu, to je mama tako smislila… Ali mamu ko šiša, nema spavanja dok Vanja ne odluči. Onda malo skače četvoronoške, sa sve pevanjem, pa malo pljeskanja rukama i raznih drugih krevetskih aktivnosti.

A mama sedi u dnevnoj sobi za kompom i zeza se sa excel-ima, ko joj kriv kad ima posla puno (pa nije ovo uspela sinoć da vam ispriča).

I tako, peva Vanja, sve u šesnaest, kad odjednom TUP, i tajac.

Shvati mama da je đavo odneo šalu, otrči u sobu, a Vanja u polusedi na podu, između kreveca i kreveta, u TOTALNOM čudu. Pretstavu nema šta se desilo, i otkud na podu, kad se spava u krevecu!

Malo se sa mamom pomazi, nije joj ništa bilo, dakako. Verujem da je samo vežbala pentranje i iz kreveca iskočila.

Neka akcija slična ovoj.