…je definitivno tu, iza ugla, forzicija počinje da cveta. Znate li šta je Forzicija (Forsythia), onaj grm, što u rano proleće prvo procveta žutim zvezdastim cvetićima, pa tek kasnije prolista.

Danas, vraćam se sa faksa, i duž autoputa, onako tek pomalo se žuti. Mnogo volim ovaj prizor, uvek me podseti da je nešto lepo u najavi…

Poklanjam vam prolećne želje.

Ma onaj poklon, znate koji, što mi je Fly napravio, e njega sam gledala…

(mišem preko slika… znate to već, jel da?)

Ova moja mama, danima ne pipa ovu crnu kutijicu, al kad krene, ne ume da stane.

Malo sam joj pozirala, ali saaaamo malo, da ne pomisli da sad tako može svaki put.

(mišem preko slika i čitajte, nije valjda da to još uvek moram da vam kažem)

Pozdravljam vas sve koji dolazite…

Eh, da, za malo da zaboravim, znate li vi kad je meni rođendan… Pa 14-tog, naravno. I nemoj da je neko zaboravio da se javi!

Mama, ajde ti sad beži odatle, moram ja malo…
(mišem preko slika i čitajte, to valjda već znate!)

Šta sad ova oće o screensaver-u?!?

E, pa to je jedan od par načina za hipnotisanje. Niste znali?
Ovako to izgleda.

Sedne Vanja na moju komp stolicu, namestim je lepo da ne klizi, ona uhvati nešto sa stola da čačka i bulji u ekran na kom se smenjuju uglavnom njene fotografije. I ne trepće. I svaku fotografiju prepoznaje, tj sve koji se na njima nalaze. Ali naaaaajviše od svih voli neku fotku koja je napravljena u vrtiću, prošle godine za njen rođendan. Ona sedi na stoličici, a oko nje sva dečica, mislim da gledaju Noddy-ja. Oduševi se kad vidi tu sliku (htela sam da je postavim ovde, ali nemam dozvolu roditelja te dečice, tako da stvarno ne smem, ko bi želeo da vidi, moraće da dođe na kaficu) odmah nešto priča i smeje se. Ma oduševi se, lepo se vidi. I Babu jednu voli, a i kumu Boga mi. Mamu i ostale ne ferma baš mnogo, ko im je kriv kad su tu stalno.

I tako, 5 minuta, 10 minuta, pola sata, ma ni makac od monitora.

Edit: Ma nek ide život, evo vam blur-ovane fotke

Kao što rekoh, ovo je jedan od načina hipnotisanja, a o ostalima, drugi put.

Jao što ja mrzim Novu godinu pa ne umem da vam objasnim. Sva ta trka i frka, jezive gužve svuda po gradu, veštačka atmosfera, prevremeno kićenje ulica polovinom decembra, i onda ta svetla posle stoje do marta…
MRZIM.

I tako… imali mi juče Deda Mraza kod mene na poslu, kažu predstava u 17h. Dobro, mi malo kasnimo, hoće piški-neće piški epizoda, krećemo od kuče oko 16h45, a do brda nam treba oko 20 minuta po normalnim okolnostima. A juče… kuku majko! Autoput mili, ma šta mili, stoji. Svi negde krenuli, Nova je godina, jel…

Kod Geneksa, ćale shvati da neće tu, idemo okolo, pa pored vrtića i buvljaka, do petlje Sava Centar a na ulivnoj rampi, što bi rekao jedan moj prijatelj “dve gužve”. Naravno, mislim se ja, pa svi znaju za tu foru. Ćale opet šmucing, pa kroz parking polukružno, pa ispod mosta u krug na autoput. I neeeekako se uključimo. I onda mic po mic 10 minuta prelazak Gazele, ma da, šta je to, ništa. Čim prođosmo Gazelu, ko da ništa nije bilo, gužve nigde, mislim ima gužve, nije prazno, ali ni primaći onome od pre pet minuta.

Radi li Autokomanda, pojma nemam, ajmo na sledeći izlaz. I tako mi Kumodraškom uzbrdo za tren oka stigosmo do odredišta. Vreme 17h30 nije loše prolazno vreme. Ja očekujem beskrajnu gužvu na parkingu faksa, kad ono iznenađenje, praznih mesta kol’ko oćeš.
Žurimo mi gore, stižemo, kad ono… nema Deda mraza, kasni, kažu gužva u gradu. Ma nemoj, kakva gužva, a irvasi, oni ne rade?

I konačno, predstava počinje, kad ono ista teta vrištulja i isti Deda mraz ko i prošle godine, to valjda treba tako. Samo je predstava drugačija, ali nismo je ni gledali. Kao i još neki nestrpljivi da odgledaju, šetasmo se fakultetskim hodnicima. Pa malo liftom gore dole i tako…zabave na pretek.

I pokloni stigoše, al pre toga vriske i cike, plakanja i dranja, ma svega je bilo, al o tome neću.
Posle trkom kući i srećom pa je Vlado Georgiev tu pa je put do kuće veseo. A i gužve više nema, kud li se denu?!

A kod kuće, i mami došao Deda Mraz, doneo novi monitor.
Hvala Zajebantu na savetima za izbor i kupovinu monitora.

Evo jutros iz vrtića dobih fotku sa Deda Mrazom. Šta ga ih je…

(nemoj da je nekom palo na pamet da gleda fleke na duksu, zvaću mog druga Đoleta)

Pokušaj dogovora uživo kafice 381 traje već neko vreme. Povuci potegni oko termina, mnogi bi hteli, ali uglavnom ostaje samo na željama.
Neki miniraju dogovore, samo, ništa im ne vredi.
Sa drugima se mimoilazimo, stići ćemo ih drugi put.
Trećima opet ne odgovara termin, i oni će drugi put.
I tako, momci odustaše, ali pojma nemaju šta su propustili.

A tri crvene dame popiše kaficu. Al’ ta kafica ni blizu nije kao ona virtuelna, koja se pije za Dobro jutro na Forumu 381. Toliko o kafici, a razgovor, to je posebna tema. Neću vam naravno reći o čemu smo pričali, nadam se da niste to očekivali ovde da pročitate. Neee, za to morate da dođete i budete na “kafici uživo”.

Tri crvene dame: Leprsava, Lang i janavi pozivaju vas da ni slučajno ne propustite sledeću kaficu.

Ako imate predškolsku decu, i u Beogradu ste sutra, u četvrtak 21.12.2006

Predškolska ustanova 11. april organizuje akciju “Ulica Darovanja”
21.12.2006. od 10-14h u Ulici Španskih boraca (kod hale Arena, u delu od Bulevara AVNOJ-a do Bulevara Mihaila Pupina)
Biće zatvoren ovaj deo ulice, i namešteni štandovi svih objekata PU 11 april Novi Beograd gde će deca kititi jelke ukrasima koje su sami pravili, kao i prodavati čestitke (koje su takođe sami pravili) i druge radove.

U popodnevnom delu akcije biće organizovana aukcija dečjih radova-crteža, prava velika aukcija u novom vrtiću Vrabac na Bežanijskoj kosi, pozvani su veliki donatori.
Promoter Akcije je Aleksandar Timofejev.

Cilj ove akcije je da se obezbedi finansijska podrška za savremeno opremanje razvojnih grupa (za decu sa posebnim potrebama) koje se nalaze u vrtiću Pčelica u bloku 23.
(to je vrtić u koji ide Vanja)

Prošle nedelje smo u vrtiću imali akciju pravljenja čestitki i ukrasa za jelke (deca i roditelji) i mogu vam reći da su klinci fenomenalni.
Obzirom da sam ja u Savetu roditelja, trebalo ja da i ja budem na pomenutoj akciji pre podne (a moguće i popodne), ali pošto je Vanja bolesna, nažalost, neću moći.

Ali zato vas sve koji ste zainteresovani i slobodni pozivam da dođete.

Danas Baba i Deda slave slavu. A mi nismo bili. Što?
Pa evo, ovako:

U subotu u toku noći, ja povraćala, nos mi zapušen ne mogu da dišem, imala sam malu temperaturu. Preko dana sve ok. Noć subota na nedelju, žurka, visoka temperatura, trči skidaj, ne mogu da zaspim, budim se non stop. U nedelju neću ništa da jedem, samo pijem supu, ništa drugo neću. I nos mi mlao curi. Predveče opet visoka temperatura, opet skidanje. Samo kenjkam, oću tv da gledam, i to samo teleshop. Mama šizi, al ko joj je kriv. Večeram, sve povratim, i onda zaspim. Celu noć opet žurka, spavala do 4, a od 4 buđenje da svakih 5 minuta. Ne umem da dišem na usta, a nos mi se stalno puni.

Ponedeljak, bili kod doktorke, vozio nas Deda (ko je kriv mami kad ona neće). Kiša pada, ne zna se! Grlo jako upaljeno, dobih ja antibiotik. I kako sam prvu dozu popila, ja živnula, ma ko nova! Al opet mi kod kuće dosadno, u vrtić bih ja, ali ne smem.

I tako, danas, treba da se ide kod Babe i Dede. Mama kaže “ne može”! I još sneg ovaj pada bre k’o sumanut, ne zna da stane! I tako, ode tata sam, a mama i ja se dosađivali kod kuće. Džabe njoj što ona hoće samnom ovo i ono, probam ja malo, al mi brzo dosadi, ali tv je nezamenljiv. Mama mi ga ugasi, ja u dreku. Ma ko ti je bre rekao da gasiš, pali! I tako, ona popusti, šta će. I onda, tata kad se vratio, doneo mi poklon. Sveti Nikola mi ostavio.

Ovo sam dobila od Svetog Nikole

I samo da vam kažem, mama se sita izigrala, a i meni se baš dopalo. Nisam posle htela da idem na kupanje, pa smo morali i kocke da kupamo.

Pozdrav, vidimo se ujutru!

Meme by me

Srbija definitivno nije mesto za drugačije.

Svest ljudi o potrebama drugih koje nisu iste kao njihove uopšte ne postoji. Ono što oni ne koriste, ne treba nikome! Ono što oni mogu, mogu svi! Ono što oni umeju, umeju svi!
E pa nije baš tako, nije uopšte tako.
A tome je krivo društvo.
Da je neko nas kad smo imali 5 ili 10 godina naučio kako da se ponašamo, mi bismo sad sa 30, 40, 50 to svi dobro znali. Ali nije! Važnije su bile druge stvari! Da se svi budu jednaki, da se oni drugačiji potisnu u stranu, bilo da mogu manje ili više.
Ja sam kao dete bila od onih što mogu više. Pa sam se u školskom sistemu više puta saplela, tj. oni su me saplitali. To je bilo nepoželjno. Budi kao svi i ćuti.
Sada se susrećem sa drugom stranom ove medalje.
Moje dete je od onih koji mogu manje. I opet je to nepoželjno. Gurni pod tepih i ćuti, skloni se na ulici, pazi da nekome ne smetaš! Retki su, ali stvarno retki oni kojima je svejedno.
Tako je danas. A biće potrebno još sto godina da se svest ljudi promeni.
Ali počinjemo da je menjamo, i to je dobro.
Možda će Srbija jednom postati mesto za sve, a do tad…

Primećujete li vi barijere? Uzdignute ivičnjake, stepenice na ulazu u objekte, vozila parkirana na 5cm do zgrade…

Znate li šta je ovo?

Ima u Ulici Kralja Milana u Beogradu i izgleda ovako.

Hvala RainDog-u na pomoći