На моју молбу, написао за мене и Вас,
мој пријатељ и колега саобраћајац - Зајебант
Повод за овај текст је предстојећа изложба олдтајмера која ће се у суботу 17. марта 2007. одржати на платоу испред Саобраћајног факултета у Београду. Позвани сте да дођете.

Управа вароши Београда коначно је одахнула скидањем турске заставе са Калимегдана и решила једнога дана да мора да се град модернизује, ослободи физиономије периферне турске вароши и постане један модеран европски град. Највећи проблем који је требало решити био је и превоз људи, ипак је то био велики град од готово 50 000 становника. Лета господњег 1892. четрнаестог октобра свечано је пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија. Та линија је била врло дугачка од Калимегдана до Славије.

Био је то најсавременији трамвај оног доба са коњском вучом и лак за одржавање. Тако је варош Београд коначно ухватила корак са европским метрополама за 20 век.

Бошко В. Радуловић, поручник краљеве гарде, а трговац и рентијер по вокацији на путовању кроз Аустроугарску први пут је видео аутомобил и то му се веома свидело. Одлази у Беч и купује Аутомобил марке “НЕСЕЛДОРФ” за 12 000 круна. У цик зоре огласио се јутарњи мешовити воз број 21 из Беча на перону железничке станице. У шест часова и двадесет минута, 3. априла 1903. године, истоварен је први приватни аутомобил у Краљевину Србију.

Овако се сећао Сретен Костић први србијански шофер: “….када је аутомобил својом снагом изашао из Београдске станице наишао је свуда на запањена лица. Пред станицом се направила велика гужва, али пре него што је свет успео да се сабере, аутомобил је већ стигао Немањином улицом до Војне академије и скренуо у улицу Милоша Великог, путем за Топчидер свуда дочекан збуњеним и усплахиреним људима који су се у чуду крстили.
Дочек у Београду је још некако прошао без инцидената. Понеко је разрогачио очи, понеки се прекрстио слутећи да се срео са нечастивим али је било горе, када смо зашли у села. Једанпут је једно чобанче које је мирно напасао своје стадо крај друма чувши хук нашег мотора издалека почело да бежи и оставило своје овце на милост и немилост. Идућег дана сам чуо како сељаци у оближњој крчми причају један другоме Прође синоћ аждаја кроз наше село, светле јој се очи надалеко и брекће, а цепа све што јој стане на пут“.

Треба рећи да је Неселдорф урађен у свега 30 примерака, последњи је виђен у Скопљу као шклопоција.

Тако је протутњао први Београдски аутомобил, а да ли је то први аутомобил у Србији уопште? Није!!! Зашто питате се сад Ви?А ево и одговора:
Бакиним поклоном, аутомобил марке „de dion bouton” ко је тек пристигао 1892 године. са светске изложбе у Паризу, др Стева Адамовић не само да није фасцинирао своје потенцијалне гласаче за парламентарне изборе, већ је паоре, навикле на парадне каруце, плашио “сокоћалом” који брекће уместо да рже, а очи му велике к`о тепсија и сијају у мраку. Да погодили сте то се десило у Новом Саду у тадашњој Аустроугарској царевини. И највероватније би ово требало узети за почетак аутомобилске ере у нашој земљи.

Иако је Сретен Костић био први возач а и потоњи оснивач и председник Шоферског српског удружења и лични возач Њ.К.В. Петра првог Карађорђевића, није био први који је и имао возачку дозволу. Наиме, 20. априла 1903. београђанин Младен Љубинковић положио је возачки испит на аутомобилу марке Marel-Union и тако постао први власник возачке дозволе у граду.

Аутомобилски саобраћај почео је да се развоја много касније 1930 године. до првог рата било је око 20-ак аутомобила у целој Србији.

Брат од тетке мог оца популарно звани “бата Раде” исто тако је један од првих возача у Београду. Једном ми је причао о томе како се полагао испит, која је имао кола и слично запамтио сам само да је имао кола марке Пакард и камион Татра и још једна кола када је у Београду било 50-100 аутомобила. Он је то себи могао да приушти, наиме његова прва жена је била из врло богате фамилије.Умро је прошле године у 94 години.

Piše moj dragi prijatelj Zajebant.

Bila jednom jedna…

U neka davna vremena, bila jednom jedna posve neobična žena. To nije bila obična žena, bila je to Marta Džejn Kanari. Da, pretpostavljate, ona je sa divljeg zapada, rođena je u Misuriju 1894. godine. Ova žena je bila teška pijanica, nosila je mušku odeću, imala je veoma loš rečnik, žvakala je duvan i bila je jako, jako vešta sa puškom. Putovala, je Arizonom, Dakota teritorijom slobodno u svom surovom zivotu. Kada je umrla 1903, “Beli đavo Jeloustouna” kako su je još nazivali biće upamćena kao svetica gradića Dedvuda gde je pomagala kao bolničarka u borbi protiv bolesti zvane velike boginje. Sahranjena je u blizini divljeg Bila Hikoka u Dedvudu, južna Dakota.

Niko ne zna tačno o njenom ranijem životu, sem nje same. Posle par godina kada je rođena, njena majka je umrla i familija se seli u Virdžiniju, gde je ona i odrasla. Ali, vec sa deset godina ona je bila odbačena od strane oca i braće i ona kreće svojim putem u svet odraslih.

Imala je prijatelje, a oni su imali visoko mišljenje o njoj, i iako je bila važila za “toaletnu devojku” ona brzo dobija lokalnu reputaciju veštog jahača konja i žene vešte sa puškom. Pre nego što je napunila dvadesetu godinu, general Kuk je postavlja za svog izviđača. I to su najlepše godine njenog života. Bila je neverovatno drska, a unosi se u svoj posao sa mnogo entuzijazma i to je radila vrlo spretno.

Iako su to bile muške akcije, kao i mučan i težak posao ona odlazi na mesto starijeg graničara nije to voljno uradila iako je imala hrabrosti i prijateljstvo u komandi. Njen neobičan nadimak dobila je 1872 godine. U to vreme je bila u Gus Krik kampu sa kapetanom Eganom. Indijanci su im zadavali mnogo muka a bilo je bogme i dosta pucnjave. Jednoga dana je kapetan Egan bio opkoljen velikom grupom indijanaca, gde su se borili na život i smrt a ona je nepokolebivo stajala rešena da ne podlegne tom pokolju. Kapetan je bio ranjen i pod mrtvim konjem. Usred borbe, ona napušta centar bitke i daje podršku ljudima pomaže kapetanu, daje mu elana i spašava ga. Kada se potpuno oporavio Kapetan Egan je razdragano pričao o gospođici Kanari kao o Kalamiti Džejn koji joj je bio prilepljen ma gde ona išla. I od tada se znalo za nju, samo je nekoliko znalo za njeno pravo ime.

Godine 1876 Džejn čini podvig, spašavajuci život šest putnika iz kočija, koji su putovali od Dedvuda do Vild Richa. Bili su opkoljeni indijancima, a vozač kočija je bio ranjen strelom. Svih šest putnika bili su muškarci i niko nije imao petlju i hrabrosti da uzme uzde. Kada je to videla Kalamiti Džejn je bez razmišljanja skočila uzela uzde od vozača kočija i bezbedno ih dovezla do Wild Richa.

Mi je znamo uglavnom kao Kalamiti Džejn iz kaubojskih filmova.

Ma znate li ko mi je ovo poslao?
Zajebant, naravno. Kaže: “Evo ti malo osveženjce za blog”.
I tako… ma samo ga pogledajte, nema tu šta da se priča…

Ovaj film dobio je nagradu Oskar u kategoriji za Kratki film 1987.

Precious Images is a 1986 short film directed by Chuck Workman. It features approximately 470 half-second-long splices of classic movies and movie moments through the history of American film. The “scenes” are organized by genre, while matching it with appropriate music - e.g., the “musicals” section is accompanied by the title song of Singin’ in the Rain (1952). Films featured range chronologically from The Great Train Robbery (1903) to Rocky IV (1985), and range in subject from comedies such as Modern Times (1936) and Monty Python’s Meaning of Life (1983), dramas such as High Noon (1952) and The Godfather (1972), and alternative titles such as The Texas Chain Saw Massacre (1974) and Fritz the Cat (1972).

Its purpose is to evoke hundreds of “fleeting memories” in the viewers to look back on all the great films they have seen. The film won the Academy Award for Live Action Short Film during the 1987 ceremony, where it was featured in its entirety.

Because of the numerous copyrights involved with each of the four hundred-plus films, Precious Images cannot be sold commercially.

The music used (in order) is:

The Natural (Randy Newman) - The Final Game
Casablanca - As Time Goes By
Barbara Streisand - As Time Goes By
A Clockwork Orange - William Tell Overture
Singing In The Rain - Singing In The Rain
Psycho (Benard Hermann) - Main Titles
The Pink Panther (Henry Mancini) - Theme
The Natural (Randy Newman) - The Final Game

Meme by me

Ovaj moj dragi gost Zajebant, nikako ne prestaje da me iznenađuje, prijatno, naravno. Zajebant, hvala ti što ponekad misliš na mene.

Zajebant kaže:

O ovome nisi pisala na blogu, a značajno je, verovatno si preskočila zbog Vanjinog rođusa.

i pošalje mi ovaj tekst:

MODNA REVIJA
U KORIST DECE SA POSEBNIM POTREBAMA

Beograd, 14. februar 2007. – Njihova Kraljevska Visočanstva Prestolonaslednik Aleksandar II i Princeza Katarina, u saradnji sa zamenicom gradonačelnika grada Beograda gospođom Radmilom Hrustanović priredili su večeras u Belom Dvoru dobrotvornu modnu reviju u organizaciji Modne Agencije Fabrika.

Prodajom ulaznica za modnu reviju prikupljena su sredstva za nabavku opreme koja će se koristiti za rehabilitaciju dece sa posebnim potrebama.

Na ovogodišnjoj modnoj reviji prikazane su najnovije kolekcije visoke mode poznate italijanske kreatorke Rafaele Kuriel, koja je mnogo puta nagrađivana za svoj rad, i naše istaknute dizajnerke Verice Rakočević, koja je jedna od najistaknutijih predstavnika naše modne industrije u svetu. Gospođu Kuriel je večeras predstavljala njena ćerka gđica Điljola, koja radi kao modna kreatorka u studiju svoje majke.

Na samom početku prisutne je pozdravio Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II koji je istakao svoje zadovoljstvo iznova pokazanom humanošću žitelja srpske prestonice.

„Moja supruga i ja pomažemo koliko god možemo onima kojima je to potrebno više od 15 godina, a deci je naša pomoć najpotrebnija. Još jednom ste dokazali da u Srbiji ima mnogo ljudi velikog srca”, istakao je Prestolonaslednik u svom obraćanju.

Gospođa Radmila Hrustanović se zahvalila svima i iskazala poštovanje što su odlučili da ovo veče provedu u Belom Dvoru. „Vi ste srce Beograda, vi ste pravi Beograđani“, rekla je gospođa Hrustanović u svom obraćanju na početku modne revije.

Gospođa Verica Rakočević i gospođa Điljola Kastelini takođe su se zahvalile prisutnima što su došli i iskazale divljenje organizatorima što su se udružili oko ovako plemenitog cilja.

izvor

A ja sam Princezu Katarinu videla uživo dok sam bila u porodilištu, ona je bila u poseti nekoj svojoj rođaci (ako se dobro sećam) i onda razgovarala i sa drugim ženicama tamo (jako je fina osoba onako na prvi kontakt), išla je i da vidi intenzivnu negu, i kasnije pravila neku akciju i donirala mislim dva inkubatora.

Treba li da vam kažem koliko sam se iznenadila i oduševila?

Niste ga videli neko vreme, ali on je tu.
Piše moj dragi gost Zajebant.

U leto 1933. godine, sastala su se dva “velikana” Adolf Hitler i Ferdinand Porsche u sam osvit drugog rata, imali su o čemu da pričaju. Pričali su oni o jednoj ideji nazvanoj narodna kola - volkswagen. Zamišljeno je da ga vozi svaki peti stanovnik, da ide 100 km, i da košta 1000 rajsh maraka. To je bila ideja, da za građane Nemačke, Porsche pogura Hitlerovu zamisao, o malim kolima sa malom cenom.

Porsche je vrlo brzo dizajnirao automobil kao tip 60, ali je ubrzo promenio dizajin V1 - Eksperimentalni 1. Hitler je takođe predložio da imaju višnamenske tipove vozila, tako je nastao i model V2. Porsche, međutim, nije imao vremena da završi svoje prototipove. U svakom slučaju, projekat je priveden kraju 1935. godine. Ubrzo je on svoj model V1 izmenio i proizvedeno je 3 komada. Tom novom dizajnu dato je novo ime VW 3. Ovaj automobil imao je rigorozan test sledeće 1936. godine. Ovako je pocela era narodnih kola, koja su svojim izgledom neodoljivo podsećala na bubamaru, pa su dobila i drugi simpatican naziv “BUBA“.

Na promovisanje Bube došle su sve značajnije ličnosti.

Iz te verzije, nastale su neke druge verzije, kola su imala sličan izgled kao KDF wagen, koji je napravljen kasnije. Konačno, VW3 dobija metalni pod, oscilirajucu osovinu zadnje vuče, prednje vešanje i jako prozorsko okno. Inženjeri su testirali motor, i konačno zaključili da je motor sa 4 cilindra dobar, kao i vazdušno hlađenje. Od tri testirana tipa motora, izabran je najpouzdaniji, koji je, neočekivano, bio i najjevtiniji.

Sledeća kreirana verzija nazvana je VW30. Na ovu verziju SS-ovci su imali zamerke. Konstruktori se ponovo vraćaju KDF wagenu i 1939. godine izlazi model VW 38, pre produkcija i kao konačna verzija VW 39s demonstraciona kola. Tako je nastala verzija koja je dizajnom ostala do dan danas.

Buba je rađena u mnogim državama sveta, poslednji primerak je sišao sa trake brazilske industrije automobila. Zatvorena je era stare Bube i otvorena era nove Bube. Mislim da je proizvedeno oko 16 miliona primeraka u raznim varijantama. To je auto za sva vremena, najizdržljiviji moto,r a bogme i karoserija, jedan primerak bube je prešao preko 2 miliona kilometara bez generalne opravke motora.

I ja sam bio ponosni vlasnik jedne takve bube iz 1971. godine, original Nemac Bukvalno je mogla da radi po principu štapa i kanapa, sve je bilo na šraf, motor je mogao biti izvađen za 15 minuta, jedino je zamena svećica bila malo nezgodnija.

Ljudi su od Bube napravili kult, što zapravo ona i jeste. Francuzi su jedini pokušali da naprave narodna kola, nazvali su ga spaček. I mi smo imali isti pokušaj sa Fićom, ali je BUBA ostala BUBA.

Da vidite šta je Vanji napravio specijalni ekstremni gost Flyingman

Vanja će se garantovano oduševiti kad bude videla.
Fly, hvala ti.

(zbog tehničkih razloga, čestitka je na žalost izgubljena, ali napraviće nama Fly drugu, obećao je :D)

Пише мој најдражи гост: Зајебант

Једне давне 1976 године моји реше да купе плац. А баш у то време некако, је и била ера викенд насеља и викендаша. Узесмо ми плац у близини наше фамилије у Раљи. Елем засучемо ми рукаве и почесмо да уређујемо имање, само то да сте видели пуцало је на све стране од рада. Оградимо се ми плетена жица метар и по висока, почесмо и нешто викендице да зидамо. У међувремену смо и мало баште засадили, шта ћеш душановачки сељаци навикли на башту.

Прође једна година, друга, трећа ми и даље башту садимо. Поче нама башта да вене, гледамо лук само извучеш заперке, лука нигде нема, кромпир само врежа остаје у руци. Шта је то, запитамо се ми? И нађосмо ми узрок томе - слепо куче. То је био наш први сусрет са њим, ето за њим дођоше и кртице, па не можеш да живиш од оних њихових Вавилонских кула које оне избацују. Рију, буше на све стране, посекоше ми турске каранфиле, одоше моје лале… О гле, чуда каквих све животиња нема.

Били ми ту код неких комшија, они имаше црну мачку. Док смо ми седели и пили кафу мачка се негде изгуби, непрође дуго времена ето је она враћа се. Замјауче газди, и ми је сви погледасмо кад држи малог миша у устима, рече газда: “Добро је, видели смо”, мачка се одмах повуче. После смо сазнали, да је имала обичај када нешто улови, да то дође и покаже њему. Када се окотила, узели смо једно црно маче. То маче када је поодрасло исто је било добар ловац на мајку.

Почесмо ми да гајимо и голубове. Опет су ту били разни голубови, Мавијани, Текири, српски високолетачи, Бакарлија, Шеш… Направили смо од једног дела тавана голубарник. И сваки пут смо уживали гледајући их, док су они летели високо. Тата је онда некако и отишао у пензију па је скоро свакодневно био на плацу. Једно јутро ми дођемо, имамо шта да видимо. Разваљен таван и скоро празан голубарник, само 2-3 голуба остало од једног јата од четрдесетак голубова. Ми разочарани што нам покрадоше голубове. Али није било станке, куписмо опет голубове и нашој срећи није било краја. обезбедисмо боље голубарник, стависмо два катанца. Таман смо мислили све је ок, јато дође до магичне цифре од четрдесетак голубова, скинуше нам цреп и опет покрадоше голубове. Имали смо фине дугачке мердевине као створене за то. Е нећеш ђаволе један, рекосмо ми, и настависмо да узгајамо наше љубимце, по трећи пут. Поучени другом крађом куписмо ми баш људски дебео ланац и везасмо мердевине за багрем. И тако смо ми то предано узгајали јато наших голубова, док опет није стигло до цифре од око четрдесет комада. Али не лези враже, ни лопови нису мутави, они понесоше тестеру па исекоше багрем, узеше мердевине пресекоше катанце, и опет ми остадосмо без голубова… И ми се ту предасмо и од тада смо имали само неке дивље голубове оне обичне паркаџијске.

Добисмо једне прилике певца на поклон. Леп петао, бели се, сија као да сте га изгланцали са нечиме. Шта да радимо са њим, пустисмо га у двориште да шврћка. И тако, прођоше дани нама га би жао онако сам да цуња по дворишту и куписмо му пар граорки, пар црвених и пар белих кокица, да има човек друштво. А што је имао гадну нарав, ако Вас није познавао а уђете у двориште надрљали сте. Пошто ми је плац на косини он се залети са брда као какав пас, хоће да насрне и кљуне Вас. Елем, расквоцала нам се једна граорка пред први мај и ми је насадисмо на јаја. Али као и у претходном случају дођоше кокошари (име за лопова који краде кокошке и голубове) и покупише све кокошке оне што нису могли да однесу, позавртали им шије и разбацали широм плаца.
Беху то четири крађе, које су нама врло тешко пале, не због штете нанете нам, већ због наших љубимаца без којих смо остали. Имали смо после псе од авлијанера до шкотског овчара и три мачке.

Но такав је крај, село а у селу све сами ловци не било који већ сељачки ловци. Убијали су мачке или псе, за некакав бонус у ловачком клубу, мислим да се тако зове. Убише ми два пса и једну мачку … у размаку од пар година…

Лепе сам тренутке имао са животињама, ако имате простора држите љубимце уз Вас, радоваћете им се. За оне који живе у становима, препорука не држите велике кућне љубимце, већ само оне мале да их не бисте мучили за џабе…

Више га и не представљам, одомаћио се,
мој пријатељ Зајебант

У мојој се породици увек гајила љубав према животињама. Живели смо на Душановцу, крају који је познат по голубарима. Треба рећи да је Душановац било село тада до 1970-их година. Ми смо имали око пола хектара око куће, па смо тако и могли да држимо кућне и остале љубимце. Данас се налази на мом кућевном плацу обданиште код хотела “Србија”. Сви смо живели у тој кућерини моје две тетке, стриц, браћа и сестра од тетке, брат од стрица, мој отац и мајка и наравно моја маленкост.

Елем, имали смо мачка по имену Марко, врло спретан ловац али и лопов. Вратио се мој отац са посла уморан и сав гладан. Каже му моја тетка иди Бошко у кухињу, ручај имаш и ћуфте, али немој све да поједеш нека остане и за друге. И оде мој отац да једе, али пошто је био преморен он прилегну на отоман који смо имали у кухињи. После неког времена ево и тетке дође, погледа у орман а оно нема ниједне ћуфте на тањиру. Викну она црни Бошко, па ти поједе све ћуфте!, ма нисам ни једну спавао сам. Кад ево и га, улази мачак Марко само се облизује, и одмах су знали шта је упитању, Марко је појео све ћуфте. Испоставило се да лесонит са задње стране ормана одигао, тако да је Марко само шапом требао да скида ћуфте са тањира.

Држали смо и куниће позамашан број а имали смо и једног предивног вучјака званог Џеки. Џеки је био даса, то није био обичан пас већ војни дезертер. Питате се како? Једноставно је побегао из касарне. Мој га је отац срео и помазио а овај мој Џеки је одмах кренуо за њим. И тако смо ми дошли до њега у посед. Елем, после једно месец дана, дође на капију војна полиција, дошла по мог Џекија. Али дошли су они и са дресером паса овај га погледа и прегледа, тамо вамо осврће се и каже: Овај пас више није за нас, оставите га и тако мој Џеки остаде у кући.

Опет, некако тих година не сећам се тачно рецимо `67 (око 3 год сам имао) били ми код неког татиног другара ту у комшилуку. Овај се другар обрадова што смо дошли. Док су они причали, ја сам разгледао голубове, канаринце, папагаје. Када смо кренули кући он је мени поклонио канаринца. Сви смо га одмах заволели и назвасмо га Ћела, имао је мало перја на глави, волео је да се потуче са другим канаринцима. Убрзо су ту уследили и други канаринци Буцко, Мишко, Жућа. Сви су углавном били Малинои или Липокри канаринци. Ипак и поред хендикепа ових канаринаца, (наиме они су лошији певачи од Холц-ролера канаринаца) ови су били одлични певачи. Па то је била милина људи слушати их. Све би то било лепо да није било мачка Марка. Једнога дана Марко као фуњара се увукао у собу скочи на кавез са Ћелом, кавез паде, Марко побеже, а мој мали Ћела је прецркао од страха и угинуо је.

Нажалост, због изградње зграда ми смо морали да се преселимо из старе куће. Од свих мојих љубимаца остали су само канаринци у стану. Последњи канаринац кога сам имао пре једно 10 година био је тзв. Слонова кост, једна јако ретка врста канаринаца у Београду а можда и шире. Била је женка, а женке не певају. Много сам је волео, онако сива, увек је била ту, чекала је да дођем са посла. Али и она је једнога дана угинула.

Сада више не држим канаринце, невероватно колико вам та мала створења прирасту за срце, када је угинула као да је отишао и један део мене са њом.Намерно вам нисам причао о осталим канаринцима већ само о мом Ћели и Шикици, првом и последњем канаринцу.

Наставак следи ускоро!

Ne umem ovog gosta da predstavim, svaki put me neviđeno iznenadi. Flying_man hvala što si mi došao u goste.

Uglavnom dok se bavimo ekstremnim sportovima dosta rizikujemo, povrede, lomove pa čak i život. Pažnjom, odgovornošću, ispravnom opremom, pravilnim rukovanjem istom rizik je minimalan ali…

Retko ali ipak se desava da nesto krene loše, procentualno je to malo ali dešava se. Uglavnom mislimo da se to nekom tamo dešava a nama neće, no to nije tačno to se desava svima nama i niko nije zaštićen. Tako je to i u normalnom životu, dešavaju se automobilske nesreće, sportske povrede, led na ulicama i ko zna šta sve jos može da nas zadesi.

Meni se takođe desilo nekoliko neprijatnih situacija, čak sam u jednom trenutku pomislio i da prestanem da letim. Na svu sreću jedina povreda bio je lom ruke i to u najbezazlenijoj situaciji.

Najveći moj strah do sada bio je ne da padnem i poginem već da ostanem nepokretan. Mislio sam da od toga nema gore, zamišljao sam kako bi izgledao moj život i život mojih najmilijih dok me gledaju takvog, čini mi se da bi im to bila veća kazna nego da me nema. Celog zivota bi morali da mi robuju, da me služe ma bilo bi to mučenje i za mene i za njih.

Čitajući ovaj meni veoma drag blog, shvatio sam da sam bio u velikoj zabludi. Čitajuci njega naučio sam šta je ljubav, kako se voli dete i koliko je blago imati ga.

Nema veće nesreće za tvoje najbliže od nesreće kad ostanu bez tebe ili da te nikad nisu ni imali…

Изузетно ми је задовољство да вам представим свог госта Зајебанта, мог највернијег коментатора

Једно од дела, а скорије екранизовано и то успешно је Господар прстенова. Заиста тешко дело за читање, а богме и за размишљање. Није то дечија литература, мада би се могло и ту сврстати. Деца је читају зато што су деца, свиђа им се магија, тамо неки Орци, неживи - носферату, чаробњаци и вилењаци. Наравно ту је у позадини рат између добра и зла. Књига је из три дела, увод, заплет и расплет. Аутор - режисер је заиста имао тежак и мукотрпан рад, да би то пренео нама гледаоцима на филмско платно. Мада је исто чињеница да се аутор филма послужио једним истоименим анимираним - цртаћем филмом из 1978 године. Комплетна сцене су преузете из тог цртаћа. Значи преузето је готово све из од ликова, карактера, физичког облика позадине, костимографије и тако даље. У сваком случају и књига и филм имају духа и стила. Ако дођете икако у посед овог цртаћа контраверзног аниматора Ралфа Бакшија погледајте нећете зажалити. Аутора су мало извикали, говорећи да није верно пренео књигу. Колико се мени чини тај проценат је био веома велики 95% па навише. А ту је и изврсна глума самих глумаца. Свакако ћете уживати да гледате филм, али обавезно прочитајте и књигу, допашће вам се. Ставићемо пар сличица, да видите сличност између ова два филма.