Pretražujući danima (i noćima) po internetu, nabasah na dve diskusione grupe na Yahoo: myelin-mail i Children Apraxia Net
pretražila i pročitala bezbroj postova iz godina unazad. Prva je grupa uglavnom roditelja čija deca imaju problema vezanih za mijelin, a druga, pomalo za mene neočekivano, grupa roditelja dece koja ne govore, kasno su progovorila ili imaju drugih problema sa govorom.

Na ove dve grupe, i na linkovima do kojih su me odande odveli sam naučila SVE što znam o esencijalnim masnim kiselinama (Essential Fatty Acids - EFAs).

Proučila sam sve njihove preporuke, odštampala brdo materijala, sminima sve to na CD i otišla kod Vanjinog neurologa.

Očekivala sam da ona o tome neće znati ništa. I tu sam bila u pravu. Očekivala sam, takođe, da će se ona možda naljutiti što ja (ipak samo neuki roditelj) dolazim sa idejom da Vanji dam nešto što mi niko od lekara nije preporučio. Tu sam se prevarila. Doktorka je bila oduševljena.

To je bio kraj 2003. i Vanja je tad bila blizu drugog rođendana. To je trebalo da bude Vanjina kontrola, a ja sam se spremila za predavanje. Bili smo (MM, Vanja i ja) u njenoj ordinaciji oko pola sata, i ja sam pričala skoro sve vreme, objašnjavajući šta sam saznala, kakvi su rezultati… Ona je sve vreme pažljivo slušala, uzela je sve što sam joj ja donela i rekla da ne može odmah ništa da mi kaže, da joj to dam da ona prouči, i da će mi se javiti za nedelju dana. Kad smo izašli iz ordinacije MM je prokomentarisao: “Dobro si joj predavanje održala. Jel položila ispit?” (ja studentima na faksu držim vežbe)

Dve nedelje prošle, i ona se ne javlja. Ja lepo dođem na kliniku (zakazivanje je obavezno, a ja naravno nisam ni zvala da zakažem) i nacrtam se ispred njene ordinacije. Primi me ona, naravno, pa neće valjda da me vrati. Kaže da je sve detaljno pregledala, da se konsultovala sa kolegama profesorima (klinika je baza Medicinskog fakulteta) i oni misle da ne može da joj škodi, da ja nabavim taj preparat na bazi ribljeg ulja, i kad mi stigne, da dođem ponovo, da odrede dozu.

OK. Taj preparat za koji sam se ja odlučila (pisaću drugi put o tome koji preparat i zašto baš taj) se naručuje iz Amerike. Pronađem ja na net-u gde se najpovoljnije naručuje. Pošto ne primaju narudžbine iz Srbije (ha-ha), moj brat koji živi u Parizu to preuzme na sebe. Njegova žena (tada je bila devojka) je amerikanka, i njen brat to naruči. Onda to stigne iz Amerike u Pariz, pa iz Pariza za Beograd. Jednostavno, nema šta.

Dok je to stiglo do nas, već je bio februar 2004. Ja naravno opet bez zakazivanja odem do doktorke, i dogovorimo se da joj dajem po jednu kapsulu dnevno 3 meseca, onda da napravimo pauzu, pa da dođemo na kontrolu.

Tako smo i uradili. Posle otprilike mesec ipo ja sam sama otišla do nje (bez Vanje) da joj prosto ispričam kako stvari napreduju, a napredovale su fino. Ona je samo slušala, ponešto zapisala, i nije mnogo komentarisala. Rekla je da dovedem Vanju onako kako smo se dogovorili.

Negde na polovini pauze uzimanja preparata (polovina maja 2004.) otišli smo na kontrolu. Uvela sam Vanju u njenu ordinaciju držeći je za jednu ruku. Ona nije mogla da veruje šta je videla. Ravnoteža se veoma poboljšala, mogla je samostalno da stoji oko 30 sekundi (što je samo tri meseca pre toga bilo potpuno nezamislivo), više je brbljala, tražila da joj čitam neke knjige koje sam ponela da se zabavljamo dok čekamo. Tada mi je rekla da je kad sam ja bila prethodni put, ona mislila da ja izmišljam kad sam joj pričala kako Vanja napreduje. Čak me poljubila na izlasku i rekla da će najverovatnije preporučiti i nekim drugim roditeljima taj ili neki sličan preparat.

Kad je prošlo mesec dana pauze, u junu 2004. je počela ponovo da pije preparat. Poslednjeg dana jula napravila je prve samostalne korake. Imala je 29,5 meseci.

Bili smo kod moje Babe kad se pustila da hoda po sobi. Nekoliko dana pre toga pokvario mi se fotoaparat i bio je na popravci. Ja sam prokomentarisala nešto kao: „Gde baš sad da se pokvari“. Baba, koja je tad imala 91 godinu, rekla mi je ovim rečima: „Crkla! Što ti se nije ranije pokvario, dete bi pre prohodalo. Eto, i to sam dočekala.“

Rešenje o kategorizaciji je konačno stiglo.

Priča počinje kod psihologa gde je preporučen vrtić.

Onda je nastala potraga za procedurom (Pokušaj kategorizacije) koja se nastavila (Pokušaj kategorizacije, II deo).

Pa smo posle bili na komisiji.

I onda smo čekali. I čekali.

Prošao je ceo septembar, i već je stvarno bilo krajnje vreme da Vanja krene u taj vrtić, i psiholog (ista ona divna gospođa sa početka posta) je rekla da ne čekamo više to rešenje, nego da krenemo sa vrtićem.

E, sad… Kako ne bih u vrtić išla praznih ruku, ja rešila ovako. Gospođa doktorka predsednica komisije mi je rekla, verovatno znajući da ćemo na rešenje popričekati, da će ona, ako rešenje ne stigne u razumnom roku, napisati nešto kao potvrdu da su oni svoj posao završili, da je Vanja kategorisana… i da će to da posluži dok rešenje stvarno i ne stigne.

U međuvremenu, dok je Vanja bila na jednoj od terapija (a ja sedela u hodniku i čekala) iz razgovora sa mamom malog Nemanje saznam da su oni čekali 6 meseci da im rešenje stigne (ovde sad treba da stoji onaj smajlić što mu se diže kosa na glavi).

Odem ja lepo u petak kod pomenute doktorke. Čekala oko sat i po (ne moram ni da vam pričam da je sestra na šalteru 80% vremena razgovarala telefonom - privatno) i kad sam ušla i rekla šta mi treba, ona uzmiče. Kao, tobože, ja sam pogrešno shvatila, ne ide to tako, bla-bla-bla… Nego, to treba sad socijalna radnica (jel ste primetili da su skoro sve u pitanju žene) da sad zove “Janka i Marka” da vidi što to toliko kasni. E, ali ona sad nije tu, nego popodne. Dobih ja broj telefona. Zovem ja nju popodne, kaže ona, da mora da zove pre podne, jer oni ne rade popodne (ti koje ona treba da zove) pa da se ja njoj ponovo javim u ponedeljak. Doobroooo.
U ponedeljak (juče) ja bezuspešno pokušavam da ih dobijem. Zauzeto (uopšte ne moram da razmišljam zašto). Kad nije zauzeto, onda zvoni, niko se ne javlja. Klasika.

Kad, danas, zvoni neko oko 13h na interfon. Peđa poštar. Doneo rešenje. Ja ga izljubim k’o da mi je rod najrođeniji.

I ajde sad da li je to slučajnost što je rešenje moralo da dođe tek posle “gurke”?
Ja bih rekla da nije. Tako izgleda funkcionišu stvari.

E, da… umalo da zaboravim. U rešenju piše da se razvrstava u kategoriju višestruko ometenog deteta (telesna invalidnost i umerena mentalna ometenost). I eto, sad imamo “etiketu”.

A sad sledi nastavak o omegama.

Jednom davno sam obećala da ću pisati o Omega 3 masnim kiselinama. Evo, ispunjavam obećanje.

Sve je počelo ovako.

Kad je Vanja imala 3.5 meseca, pregled magnetne rezonance mozga pokazao je usporenu mijelinizaciju (kasnije sam saznala da neki upotrebljavaju izraz mijelinacija – kao proces stvaranja mijelina, ali nisam sigurna koji je od ta dva izraza precizniji).

Tada sam ja pitala šta je mijelinizacija, i od neurohirurga dobila prvi, prililčno uprošćeni mada zapravo veoma tačan odgovor da je to proces koji opisuje sazrevanje mozga.

Sećam se ja, naravno, učili smo, mislim u 7 ili 8 razredu osnovne škole, građu neurona, i pominjao se mijelinski omotač. Sećam se velike slike, preko cele strane sveske…ko je tada pomislio da će mi to znanje ikada ponovo zatrebati.

Mijelin je zapravo omotač nervnog vlakna sačinjen uglavnom od masne materije, koji omogućava brži protok nervnih impulsa. Često ga upoređuju sa izolatorskom obvojnicom oko provodnika. On omogućava da struja ide kroz provodnik, ako ga nema, ili ako je oštećen, dolazi do kratkog spoja.

Novorođenče se rađa bez, ili sa veoma malo ove materije. Dok mozak sazreva, mijelin se stvara. Zapravo, količina mijelina direktno je srazmerna stepenu razvoja.

Kada su Vanji ustanovili manjak mijelina, moje logično pitanje bilo je kako da se ubrza njegovo stvaranje. Rekli su mi da se to jedino može postići vežbom, vežbom i samo vežbom.

Vanji se mijelin stvara sporije nego što treba, i zato se ona sporije razvija (pritom ne mislim na fizički razvoj), sporije uči stvari, potrebno je jako veliki broj puta ponoviti određeni postupak da bi ga ona usvojila i naučila. To je upravo ta vežba. Tada sam shvatila da je SVE zapravo iz mozga, celokupan razvoj deteta, motorika, shvatanje, razumevanje…sve je na onom nivou koji mozak može da podrži.

Dobro. I mi smo vežbali. Rekli su mi da shvatim vežbu (fizikalnu terapiju) kao lek koji ona mora da primi. Ako je lekar propisao na primer antibiotike na svakih 8 sati, sigurna sam da nećete propustiti ni jednu dozu dok ne popijete sve. E, pa tako je trebalo postupiti i sa vežbama, tri puta dnevno po pola sata, najmanje, a sve preko toga je dobrodošlo.

I vežbali smo, i vežbali, i vežbali…

Prvih meseci nije se video skoro nikakav pomak. Imala je već 8 ili 9 meseci, i nije se okretala. Problem je bio u motivaciji. Ništa je nije interesovalo. I onda, odjednom, stigla je motivacija. Počela je da uzima predmet koji joj je na dohvat ruke. Sa 9 meseci se prvi put okrenula sa leđa na stomak. Tada je bilo potrebno napraviti čitavu pozorišnu predstavu kako bi se okrenula, i nikad se nije okrenula jer je ona to htela. Sa 12 meseci je uspevala da sedi samostalno, kad je neko postavi u sedeći položaj, to je još bilo nestabilno, ali samostalno. Tada je otkrila četvoronožni položaj koji je volela za razliku od položaja na stomaku. I tek tad je počela sama da se okreće, da okretanje koje je još ranije savladala sama koristi da bi nešto dohvatila. Ljudi moji, to je bio uspeh. Počela je da se ljulja napred-nazad u četvoronožnom položaju, i rekli su mi da samo što nije propuzala.

Onda smo pravili drugu magnetnu rezonancu, i vratila se motorički unazad. Do puzanja smo čekali još 4 meseca vežbanja. Sećam se samo kako nije htela nogu ili ruku da pomeri, ni makac, samo bi se ukopala i ljuljala napred-nazad do besvesti. Imala je 16 kad je propuzala.

A onda sam na TV-u, sasvim slučajno, pogledala film Lorencovo ulje, snimljen po istinitoj priči, sa Suzan Sarandon i Nikom Noltom. Plakala sam ceo film. Bukvalno. I sad mi kreću suze kad se setim. Reč je o zdravom dečaku koji počinje u školi čudno da se ponaša, kasnije se stanje sve više pogoršava, prestaje da govori, da hoda, da sedi, da guta, da diše… Na osnovu brojnih testova utvrđuju da je reč o bolesti kod koje se mijelin razara… Ako niste gledali film, pogledajte ga… Da ne davim, neko rešenje nalaze u masnim kiselinama veoma dugih lanaca, koje se između ostalog nalaze u maslinovom ulju.

OK, znala sam ja da je maslinovo ulje zdravo, ali sam mislila da je u pitanju samo srce, a ne i mozak. Od narednog dana, počela sam Vanji da dajem maslinovo ulje umesto suncokretovog kad god sam mogla.

A ja sam sela za računar i provodila sate i sate vremena pretražujući internet u potrazi šta bi još, osim vežbi, moglo da pomogne da se mijelin brže stvara.

Mnoge sam stvari naučila, o kojima do tad nisam imala pojma. Na primer, sa Alchajmerova bolest i Multipla skleroza imaju sve veze sa mijelinom.

Nabasala sam na neki zatvoreni neurološki forum iz 1998 u kome se govori o vezi ribljeg ulja i polinezasićenih masnih kiselina sa razvojem mozga i mijelina.

Prvi put sam u životu čula za omega 3 masne kiseline, nisam imala pojma o njima…

Nastavak sledi, čim nađem malo vremena.

Obećala sam komentare, pa evo ih.

Prvo, ako se ono na čemu smo bili zove komisija, onda zapravo ne razumem zašto tako i ne rade. Pa zar nije bilo logičnije da su lepo svi zajedno seli sa nama, pitali ko je šta imao, manje bi vremena potrošili, svog i mog. Nije meni teško da sto puta ako treba ispričam jedno isto, ali stvarno ne vidim svrhu. Potrebno je samo malo organizacije, i ništa više. Ali koga je to briga, država plaća.

Sad će neki reći da nismo mi jedini. A zapravo je ovako: kad smo došli, nije bilo nikog, dok je sestra popunjavala neke obrasce, dolazi još jedno dete, a ubrzo zatim i treće, svi za kategorizaciju. Sad ja razmišljam, ja sam imala zakazano za 9h, a to znači da su i ostalo dvoje dece imali zakazano u isto vreme. Opet bez organizacije.

Dok smo obavljali razgovore, nije se pojavio ni jedan novi pacijent. Na poslednjem razgovoru, sa defektologom, ulazi sestra i unosi karton (kasnije saznajem da je od deteta koje je treće došlo) a defektolog prokomentariše “Jao al’ je danas neka gužva!”. Ja tu ostajem totalno bez teksta.
Stvarno, tri pacijenta, za njih tri, strašna je gužva, zar ne?

Dakle, ovako to beše…

Došli mi tamo nešto pre 9. To je jedna odvojena zgrada u kojoj je smešten dispanzer za mentalno zdravlje. Veliki hol, nekoliko ordinacija, šalter, i to je to. Nikog nije bilo i ja sam odmah predala knjižicu. Sestra me propitala nekoliko detalja, da popuni karton.

Prvo smo išli kod doktorke koja je predsednik komisije. Neuropsihijatar. Ona je pogledala sve nalaze, ja joj ispričala šta je sve bilo. Petnaestak minuta.
Sledeća je bila psiholog. Opet isto. Ja sve ispričala, ona pitala još ponešto, rekla mi kako stvari stoje sa ostalim pravima koje mogu da ostvarim posle kategorizacija (što sam uglavnom znala) i na koji način da to uradim (to je bio pun pogodak ovog razgovora). Opet petnaestak minuta.
Dalje ide defektolog. Opet sve isto. Dakle, ja pričam, ona zapisuje, pita još ponešto ako sam ja zaboravila da ispričam. Petnaestak minuta ponovo.

Trebalo je još da idemo i kod socijalnog radnika, ali je gospođa trenutno na odmoru. Ostali članovi komisije su se složili da nećemo trebati ponovo da dolazimo, da su oni uzeli dovoljno podataka koji su im potrebni, i da smo mi zapravo završili. Oni će se sad sastati zajedno, da napišu uzveštaj sa komisije, to proslediti kome već treba… i rešenje će stići na kućnu adresu. I to je to.

Imam ja još neke komentare, ali sad nemam vremena.
Pozdrav svima koji dolaze. Cmok

Zvala me danas gospođa/gospođica iz Doma Zdravlja Zemun, u četvrtak 11.8. u 9h idemo na lekarsku komisiju za kategorizaciju.

E, pa dobro, sad bar znam da smo da smo negde stigli. Jedino mi je bilo malo čudno da su zakazali komisiju a da me nisu zvali da pitaju da li mi taj termin uopšte odgovara. Ne bih da cepidlačim, ali Vanja četvrtkom u 9 ima terapiju sa defektologom, koju ću morati da otkažem, ne baš drage volje.

Dakle, videćemo prekosutra šta će da nam kažu. Do tad, sve vas puno pozdravljamo.

U nedelju joj je malo bio otečen desni kapak, ništa strašno. Jutros se budi, kapak puno otečen, ne može da otvori oko. Zovem Dom zdravlja, njena doktorka radi popodne. Odlazimo u 1, tad počinje smena. Njena doktorka ipak nije tu, na odmoru je, menja je neka druga. Najviše mrzim kad je pregleda neko ko je ranije nikad nije pregledao, onda moram sve da objašnjavam.

Još u čekaonici Vanja je nervozna dok čekamo da dođemo na red (jedni su se naravno ubacili preko reda), drugi smo, i čekamo 15tak minuta. Pomislili biste da to nije mnogo. U čekaonici je sparno, vrućina, i ona je nervozna. Plače. Ja je nosam. Manja deca postave roditeljima po neko pitanje, u stilu, “zašto plače?” i dobijaju razne odgovore. Veća deca i roditelji bulje. Meni je neprijatno, a znam da ne bi trebalo.

Ulazimo u ordinaciju, ona na mahove vrišti, hoće prema vratima. Moja prva rečenica je “ona ima neurološke probleme, zato ovako plače”. Sve vreme vičem, kako bih nadglasala njeno vrištanje.
Ovo na oku naravno, nije ništa strašno, samo ujed insekta, sirup Pressing, malo hladne obloge i to je sve. Ali za taj sirup mora da me pita jel ga ranije pila, da li možda nema problema sa disanjem, da li pije neke lekove…
Imala sam ja taj sirup kod kuće, i mislila sam da joj ga dam još ujutru, ali nekako nisam imala hrabrosti na svoju ruku.
U ordinaciji smo ostali najviše 5 minuta. Idemo kući. Vanja vrišti i dalje. Ne smiruje se ni kad smo ušli u kola, do kuće ima 3 minuta vožnje, tek kad smo ušli, prestaje da plače…
Eto, tako se završila mala dogodovština.

Uh…

Izgleda da se puno toga promenilo za kratko vreme, i to joj nikako ne prija.

Od kako smo poslednji put bili kod fizjatra, Vanju ponovo vežbaju bosu na strunjači. Onda je njena terapeutkinja prvo bila na odmoru od prošle godine, pa je sad na redovnom odmoru. Za to vreme je vežbaju drugi i reakcija je veoma burna. Kako se približimo vratima tako počinje plač. Prvo kao ljutnja i negodovanje, pokušava da pobegne, ide prema vratima, htela bi napolje. Kasnije ljutnja prelazi u oštar plač i vrištanje, štipanje, otimanje. I naravno, ništa od vežbi. Ako još imamo posle fizikalne i drugu terapiju, ništa nismo uradili.

Ako je prvo radna terapija, tamo je dobra i hoće da sarađuje, ali čim izađemo, i približimo se vratima fizikalne, opet isto…
Idući put ćemo probati sa cipelama, mada iskreno ne verujem da će išta biti dok se njena Marija ne vrati.
Videću sa doktorkom da ne dolazimo neko vreme, jer zaista nema svrhe, ja više uradim kod kuće.

Prošli put smo stali kod Tiršove.

Ne znam baš da li odmah sutradan, ali pošaljemo mi tatu (pošto radi vrlo blizu) da ode tamo. Tamo naravno kažu NIJE KOD NJIH, nemaju naravno pojma ko to radi, kažu da probamo u Domu Zdravlja.

U međuvremenu, dobijem mail od jedne mame koja je ovde pročitala za naše dogodovštine, a i oni su skoro radili kategorizaciju. Hvala A. mami malog L. Ona kaže da kupim taj formular, da ga je ona pronašla u Savremenoj na Slaviji. Blizu naše kuće ima Savremena (to je knjižara gde se prodaju raznorazni formulari), pošaljemo tatu tamo, a oni nisu nikad čuli, i uvale mu neki bezveze formular (to može samo tati da se desi :-)). Krenemo onda u potragu, u sve moguće knjižare kojih smo se setili, gde smo mi kao studenti kupovali prijave, hamere i kojekakva potrepštine. Bili i u centrali Savremene na Banjici. Pojma nemaju, nikad čuli. Knjižara u Vasinoj (u centru za one koji nisu lokalni) mora da ima, oni imaju SVE. Prodavačica mi kaže, nemamo mi, znam ja kakav je to formular idite dve ulice dalje, u Vuka Karadžića. OK, setim se ja i te knjižare (prva vrata pored je stanovao jedan moj prijatelj iz detinjstva koga nisam videla ima jedno 15 godina) odem tamo, kaže žena nemamo, ali vidite u Srpskom Lekarskom Društvu.

Miiiisliiiim straaaaarno!!!!!

Ništa, odem sutradan u Dom Zdravlja. Vanjina doktorka je jedna super žena, moram da je pomenem, Dr Anđelka Rajevac. Kaže ona meni:
“Znam ja taj formular, nemoguće da to izdaje Savremena to je neki formular kao na šapirografu. Čekaj idem da pitam načelnicu.”
Vraća se posle 2 minuta, kaže:
“Mi ne radimo kategorizaciju, to rade u centralnom Domu Zdravlja za Novi Beograd u bloku 44. Idi kod Dr Ljube Petrovića, reci da sam te ja poslala, reci ko ti je otac, i on će ti sve reći.”

Dobrooo. Eto mene u bloku 44. Ulazim na dispanzer za predškolsku decu, tražim Dr po imenu, kažu mi da je on načelnik Doma Zdravlja i objasne mi gde je njegova ordinacija. On radi na školskom, i nekoliko dece (neka sa majkama) čekaju ispred. Ja im kažem da sam došla samo da pitam nešto, a one me u glas pitaju da li sam predala knjižicu. Nisam predala, ja nisam iz ovod Doma Zdravlja, treba samo da nešto pitam da li se radi ovde ili ne, pa ću ja posle da sačekam, to uopšte nije problem. Ne baš voljno puštaju me da uđem. Predstavim se ja lepo onako kako mi je Dr Anđelka rekla, on me čovek sasluša, pita par reči o Vanji, zašto joj je to potrebno, i kaže da oni rade kategorizaciju, ali da njima stižu zahtevi ne zna tačno kako se oni zovu, ali su na Trgu Nikole Pašića. Tamo treba da podnesem zahtev.

Vraćam se ja kući, neobavljenog posla, svratim, onako kao poslednja nada u Centar za Socijalni Rad. Već je oko 4 sata popodne, i pre nego što sam i ušla očekujem da će da me vratiti da dođem drugog dana. Ulazim, u holu sede dve žene za stolom i razvrstavaju i broje neke zahteve. Treća izlazi iz hodnika, prilazi mi i pita šta mi treba. Ja već stoti put pričam isto. I od nje dobijem sledeću informaciju. To radi Gradski sekretarijat za obrazovanje, oni se nalaze u Makenzijevoj ulici (dobijem ja i broj telefona), a do pre mesec dana su bili na Trgu Nikole Pašića. Tamo da idem, oni imaju formulare, iu tamo da podnesem zahtev, onda oni taj zahtev šalju …itd…

Bezuspešno pokušavam da telefonom dobijem neku informaciju NIKO SE NE JAVLJA!!!

Deda se ponudi da on ode tamo da vidi i uzme taj formular. Ja tu naravno sva srećna, bar će nešto neko da uradi umesto mene. Javlja se deda odande, traži mi da mu izdiktiram neke podatke, kaže on će da podnese zahtev, da stvar bude brža. Ja tu shvatim (dok je on čitao formular i tražio šta mu od podataka treba) da je to ISTI formular kao kad su mi produžavali bolovanje i da je bolje da mi on donese taj formular, da ja lepo priložim fotokopije nekih nalaza koje već imam (neurolog, fizijatar…) ali deda je ipak predao zahtev bez tih papira. Međutim, tu stvar nije gotova, taj sekretarijat se vraća na Trg Nikole Pašića (izdržali mesec dana!!), i dali su mu neki broj telefona da ja krajem iduće nedelje proverim šta je sa zahtevom pa ću probati da uvalim i te nalaze.

Eto, to smo do sad postigli, pa ćemo videti dalje.
Priča se nastavlja…

E, pa dobro… zdravi smo i čili, i u šetnji sa tatom negde na keju ili ko zna gde. A mama ima malo vremena za update.

Dakle, temperatura i proliv trajali 4 dana, a onda, kad mi se učinilo da je sve prošlo, i da opšte stanje biva bolje, osip po telu. Ja sam se bila skroz uplašila. Neki verovatno ne bi, ali ja jesam. A razlog je što Vanja nije primila ni jednu vakcinu ni protiv jednih boginja (neurolozi savetovali da bi vakcina mogla da njenom osetljivom mozgu nanese neke štete), i čim izađe najmanja tačkica, ja odmah jurim kod pedijatra.

E, a sve se događa u sredu, kad njena doktorka radi sa zdravom decom, i znam sigurno da je ona ne bi pogledala, nego neko drugi. Mogla sam da čekam do sutradan, ali ne, ja se lepo spakujem i odem. Na šalteru, ja da predam knjižicu, prepozna me sestra, izlazi i pita šta mi treba.

Ta sestra me zna još od kad sam ja bila klinka, ne znam jel sam pominjala, moj otac, koji je umro pre 22 godine je bio pedijatar i radio je baš u tom domu zdravlja.

Ja joj kažem kako je sve bilo, i ona pita da pogleda osip. Ja joj lepo pokažem, i ona me umiri, kaže da se ništa ne brinem, to je samo reakcija organizma na visoku temperaturu, proći će samo od sebe, za dan-dva, i lepo nas pošalje kući. Tako je i bilo. Evo sad više nema ničega. Ozdravili smo.