Ma ne, nigde ja ne idem, ne brinite se, nego ova reč se Vanji jako dopada. Pojma nemam što baš ta.

Uveče pred spavanje, smirujemo atmosferu skakanja igrajući se rečima.

- Dobar dan.

Gleda me u oči sa polu-smeškom, očekujući nastavak. Tu obično ide onaj kišobran, sećate se. Sinoć, ja malo rešim da promenim repertoar, pa da izređam sve reči tipa dobro jutro, dobar dan, laku noć, doviđenja.

E kad rekoh doviđenja, tu kreće zabava. Ta je reč jako smešna, valjda ja tako izgovaram taj glas đ, nekako mekano, i ona se oduševi, i počne da se cereka.

Juče je, čini mi se, probala da imitira “dobar dan” sa “da-da-da“, pa kad ja kao odgovorim na to njeno da-da-da sa “doviđenja” ona se iskida od smeha. Ni jedna druga reč ne izaziva toliku poplavu oduševljenja.

Večeras drugačija situacija. Neće ono dobar dan da proba da ponovi, zna da posle toga dolazi “ona interesantna reč”, i lepo me gleda pravo u oči, očekujući šta ću ja sledeće reći. Ja prvo malo oklevam, pokušavam da je ipak nagovorim da “ponovi” to dobar dan, ali nema šanse, samo se smeška, i čeka mene. Ok, nastavljam ja sa dobro jutro, ništa, laku noć, i dalje ništa. Doviđenja. E pa to je čekala, naravno. Kaže mi di-di-di-di, i prasne u smeh.

I tako se nas dve ispozdravljasmo jedno 50-60 puta, bez preterivanja.

A fotoaparat mi nije tu, pa nisam uspela ni klip da snimim, da vam svima pokažem. Tj. jesam, telefonom, ali nemam čime da prebacim na komp, nisam dovoljno tehnički opremljena, ni gajtan, a ni plavi zubić nemam. Rešićemo i to, uskoro valjda, ajde mama, idi časti se.

Popodne jedemo breskvu. Mama mi iseče, stavi u činijicu pa viljuškom bockamo parčiće, jedno po jedno. I sve ja pojedem. Mora neki crtani da bude uz to, da bih sve pojela, ali nisam to htela da vam ispričam.

Kad pojedem sve, u činijici ostane soka, pa ja i to popijem. Jedan mali gutljaj, nema veze, znam ja da tu ima soka.

Ali danas, mama kupila neke bezveze breskve, prvo mi je bila kisela, jedva sam je pojela. I sve bih ja to pregurala, nego nikako ne mogu da joj oprostim što soka u činijici nije bilo. Kakve su to breskve bez soka.

Daj sok bre mama!

Dakle, definitivno može, ali neće, mrzi je.

Radi se o ustajanju “na sred sobe”, tako ga ja zovem, a kaže se, ustajanje bez pridržavanja za predmet.

Dešava se danas. Ja sam u kuhinji, spremam ručak, ona sedi sa babom u dnevnoj sobi, čitaju neke knjižice. U jednom trenutku, uzima knjižicu, kreće ka meni, saplete se na nešto (verovatno tepih) i TRAS pade. Ništa strašno. Ja provirujem iz kuhinje i gledam je. Ne plače, naravno, već ustaje. U ruci drži knjižicu, jednom nogom pravi iskorak, ruke su obe na podu, drugom nogom pravi isti iskorak, sad je na dva stopala i sa dve ruke (u jednoj knjižica, nju ne ispušta ni za živu glavu) na podu. Slobodnom rukom se odguruje unazad, i hop, ustade. Naravno, dolazi da joj ja čitam, niko ne čita bolje od mame.

Nije joj ovo prvi put, odavno je ona to naučila, i vežbamo stalno, ali šanse nema da ona to primeni. Lakše je da dopuzi do nekog predmeta, pridrži se rukom i lepo ustane.

Lenja je, šta da vam kažem. Jel na mamu?

Ja sam sve mislila da će ona zauvek ostati ona mala, koju kad staviš u krevetac, spremnu za spavanje, tu i ostane dok ne zaspi.

No, izgleda da se stvari menjaju, ali ja nikako da to shvatim.

Sećate se pada iz kreveca?

E poslednjih dana, od one vrućine, čini mi se, neće da spava kad je obično vreme za spavanje, znači kupanje oko 21h, pa spavanje do 22h. Malo se “mulja” po krevetu, i onda počinje da plače, jako plače, vrišti, besni, nešto kao ovo. Ja sam se malo uplašila, priznajem, u jednom trenutku, padne mi na pamet da je smirim TV-om, donesem je u dnevnu sobu, i smiri se momentalno. Smeh, cika, vriska, ona radosna, minut posle onog vrištanja i besa. Dobro, rešismo to nekako tad, i rešavamo na razne načine svako veče od tad. A zaspi oko 23h, nekad i kasnije.

Večeras, leži, peva nešto, čujem je skače po krevetu. Dovikujem iz sobe da legne i da ne skače. Smirila se. U jednom trenutku, čujem je da tapka, izašla iz kreveca, nekako, pojma nemam kako, i evo je dolazi u sobu.

Na krevecu, da se razumemo nisu stranice skroz podignute, samo do pola, ali je on odvojen od kreveta, dobrih pola metra, nije mogla preko kreveta. Nemam pojma kako, ali izašla je iz kreveca.

Mama… hoću novi krevet!
I neću bre da spavam tako rano… nisam više mala!
A može i TV u mojoj sobi!

Ja:
- Dobar dan. Imate li kišobran?
- Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan.

Vanja:
- Ne ne ne ne neeeee

Ja:
- Dobar dan. Imate li kišobran?
- Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan…

Vanja:
- Ne, ne, neee…

i tako u beskraj, i kikotanje na sve strane, moje i njeno.

Ih… miline…

Stoji kesica plazma keksa (ona crvena unutrašnja, šuškava) na stolu, Vanja dolazi, pipka kesu, i pogleda me. Hoće keks. Dobro, dam joj. Odlazi, gricne jednom, i vraća se, opet pipka kesu sa keksom.

- Pa imaš već jedan, nisi pojela, pojedi prvo taj pa ću ti dati drugi.

Ona uporno, ponovo pipka kesu i gleda me. Na treće pipkanje shvatam.

- Hoćeš još jedan? Dobro, evo ti.

Uzima drugi keks u drugu ruku, odlazi do troseda, penje se, izvalila se da gleda TV, crtani je neki.

Pojma nemam jel novi korak u razvoju, moguće da jeste, ali je definitivno prvi put da uzima još jedan pre nego što je prvi pojela, ispustila, bacila ili ko zna gde zaboravila.

A ja samo da se pohvalim, tj. nju da pohvalim.
Ljubi te mama.

Ja volim da gledam F1, i trenutno su na TV-u kvalifikacije za sutrašnju trku.

I Vanja voli, prilepi se uz TV. Ali ono što me potaklo da vam ovo napišem, jeste da ona kapira da su to automobili. Ide po sobi u krug i bez prestanka viče “brrrrrrrrrrrrrrr brrrrrr brrrrrrrrrrrr”, zatim odlazi i u gomili igračaka pronalazi neki kamiončić.

Setila sam se jednog događaja od pre nekoliko godina. Leto, neko takmičenje u plivanju na TV-u, i devojčica od kumova koja je tad imala oko godinu ipo kad je videla bazen kaže “pljus pljus”. Meni je bilo potpuno fascinantno da tako malo dete kad vidi na TV-u neku akciju, može da shvati šta je zapravo u pitanju. I eto, doživeh sad to od Vanje.

U vrtiću se nose patofne, to znate sigurno.

E pa svako jutro kad dođemo, Vanja sedne na klupicu da se preobujemo, ja izvadim patofne iz kese i spustim ih na pod dok ne složim kesu. Ne vodim baš previše računa kako ću ih spustiti, i nekad padnu na đon, a nekad na gornji deo.

Pre neko jutro, pade jedna patofna tako “obrnuto”. Vanja se saginje, okreće patofnu, stavlja je pored one druge koja stoji kako treba, i podiže pogled ka meni. Ja ostah u čudu. Nisam ovo ranije videla, niti smo kod kuće vežbali ništa slično, osim pospremanja kocki u kutiju. Rešila ja da obratim pažnju, pa sad svako jutro tako razbacano spustim patofne na pod. I ona svaki put ih namesti da stoje “kako treba”. Nisam jutros srela nikog od defektologa pa nisam uspela da o tome sa njima popričam, ali zato, evo da se vama pohvalim.

Vrlo važan stepenik u razvoju je osećaj reda.
Baš sam ponosna, treba li da vam kažem?

Bio nam Neko ovih dana u gostima.

Jao što sam se ja iznenadila! Pa nisam uopšte očekivala da će se Vanja stideti, ali ni na kraj pameti mi nije bilo.

Zna Neko da Vanja voli muziku, i pusti joj njenu omiljenu. A ona… Pa i bi i ne bi, u isto vreme. Pogleda mene, pogleda u izvor muzikice, krenula bi, pogleda opet mene, pa Nekog, krene jedan korak pa se ukopa. Ma ne vrede ni moji podstreci, ništa ne vredi. Stidi se. I sva je smešna. Ma ne liči mi na sebe, uopšte. Tako jednog dana.

Sutradan, opet nam Neko došao. I opet ista (omiljena) muzikica. Sad već pokazuje da joj se sviđa, smeška se, ali samo gleda, ne sme da priđe i uzme. Hm… Meni i dalje čudno. A Neko i dalje nudi, a ona gleda, i nećka se. I na jedvite jade uze, da po malo razgleda…

Samo Neko pojma nema, moraće od sad stalno muzikicu da donosi.

Imali smo u subotu ispit, i padam mrtva od pregledanja zadataka, ne bih li što pre završila, ali moram da vam ispričam najnovije Vanjine akcije.

Prva se dešava pre par dana.

Odlazi u kuhinju, i otpočinje igru otvaraj vrata kuhinjskih elemenata (nešto nalik ovome). Ta igra obično znači “žedna sam, mama dođi daj mi vode”. Odlazim ja, pitam “hoćeš vode?” ne reaguje baš prezainteresovano, sipam ja vodu za svaki slučaj, ponudim joj, lizne samo, i gurne. Nije to.
Igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata se nastavlja. Vidim ja, snimila, na pultu pakovanje Plazma keksa, ono crveno, unutrašnje, šuškavo. Pomislim ja, gladna je, uzimam pakovanje, nudim joj da izvuče keks, gura mi šuškavu kesu, i ljuti se. Nije ni to. Pa ja stvarno ne znam više šta je, kažem joj ja, ona se i dalje ljuti, a ja pođoh put dnevne sobe.
Prolazim pored kupatila, i ona me skoro ugura unutra. Tu ja naravno skapiram, pa nošu hoće! Ulazim, pitam “hoćeš nošu?” ona sva ozarena, valjda pomislila “pa dobro da si ukapirala”. Uzimam nošu, nosim je na mesto ispred TVa, ne može se to drugde, tri minuta sedi, ustaje (pokušava da ustane, ne može sama) naravno, obavila šta je trebalo.
(neću sad ni da vam pričam koliko sam ponosna da je ona shvatila da joj se piški, i to povezala sa akcijom da se to radi na noši, i još da treba nošu da traži, nije to mala stvar, verujte…)

Druga akcija se dešava danas.

Sedim ja za kompom, pregledam gore pomenute zadatke, kad počinje igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata. Opet isti redosled, voda? Nije. Hrana? Nije. Noša? Nije. Pa sad stvarno više ne znam šta je. Vraćam se, sedam i nastavljam da pregledam. Ona ponovo odlazi put kuhinje (trpezarije) i posle minut vraća se, nosi moju jaknu. Ha! “Daj bre kevo, vidiš da hoću napolje”.

I tako, ona uvek dobije šta je tražila.
Naravno, pa zar ste očekivali drugačije…