Evo još malo hvale…

Uhvatila sam jednu manifestaciju negodovanja, kad nešto neće, ne sviđa joj se, želela bi nešto drugo, ona jakim pokretima pljeska rukama. I to je odlično. Da koristi znakove da nešto pokaže.

Nije da nismo vežbali, ali nismo baš te znakove. Do sad nije ni jedan znak usvojila, a ovaj je sama izmislila. Pitala sam i u vrtiću, oni nisu učili takve znakove, ali rekoše da će obratiti pažnju.

Još samo da neki drugi ljudi shvate da to pljeskanje nije odobravanje i “bravo” nego bre NEĆU.

Koga zanima znakovni jezik, pogledajte ovde
Signing With Your Baby

Ima već oko dve-tri nedelje, ali nisam imala hrabrosti da odmah napišem, da se ne bi desilo, kao što se već milion puta do sada desilo, da nešto uradi, pa posle zaboravi.

Dakle, konačno smo uspeli i imamo, izgleda bez tendencije prestanka, imitaciju u govoru. To je jako važna faza, i mnogo sam ponosna.

Pokušavamo to još odavno da dobijemo, i nikako. Ja nešto kažem, on se samo smeje, gleda me u usta i štipa me po licu. A ništa od imitacije, tj. da na glas odgovori glasom.

E sad imamo i to. I strašno sam, strašno ponosna.
Vidi se to, jel da?

I ne samo to. Imamo i pokušaje komunikacije glasom, nešto kao “ne-ne-ne” ili “nje-nje-nje” kad joj postavim pitanje za nošu recimo, za šta mislim da stvarno znači NE.
No, o tome drugi put, kad se još malo ustabili.

Prethodne faze progovaranja pogledajte ovde:
Rekla je Mama,
Progovaranje II deo,
Progovaranje,
Da ti ispričam.

Imamo raznih: malih, velikih; firmiranih, no name; običnih oblika, neobičnih; mekih, tvrdih, ma mogli bismo radnju da otvorimo.

Do sad su služile za žvakanje i bacanje.

Od pre par dana, kocke su pravo otkriće. Samo da ih neko slaže, a Vanja razlaže, na najsitnije delove. Pokušava i da stavi jednu na drugu, nije baš sigurna kako treba da okrene, ali namera je bitna. I kad se jednom kocki uhvati, nema promene zanimacije, ma ni knjige, ni reklame, ni klopa, ni Vlado Georgiev, ma NIŠTA više nije važno.

Živele kocke.

Da ne ispadne da je samo ja hvalim, jutros je dobila pohvalu od Nate, defektologa iz vrtića.

Počela je da se više odaziva na svije ime, da češće reguje i izvršava naloge, da više i bolje sarađuje kad nešto vežbaju, pokušava da sama jede kašičicom, da sama vodom opere usta posle jela…
“Kao da se probudila” kaže Nata.

Jao što sam ponosna kad to još neko vidi osim mene, pogotovo kad je taj neko još i stručan.

Pre dve-tri godine, dobila je ovog žapca za Novu godinu. I on je tako stajao, i visio zakačen. Ni pogledala ga nije. On krekeće kad ga lupiš po stomaku. Prvo ga se plašila, a posle ga više nije konstatovala. A on je sve vreme bio tu.

I onda, u subotu, skinula ga. Zapravo, otkinula onaj končić za koji je bio zakačen, on je pao, nekako baš na stomak, i zakreketao. I tu se rodila ljubav. Prvo nije razumela da treba jako da ga udari po stomaku, pipkala je dugmiće, oči uši, ne bi li se on oglasio. I posle mnogobrojnog pokazivanja konačno je shvatila. I to vrlo brzo, svega dva dana, što je za njene pojmove EKSTRA kratko vreme.

Ma šta da vam pričam, pogledajte filmić (8MB).

Ma htela sam nešto drugo da pišem večeras, ali nema šanse, ovo je preče od svega.

Vanja bila popodne sa tatom kod babe i dede. I vraćaju se oko 19h, ona se kao i uvek obraduje i počinje da “priča” (trenutni repertoar je dibdibidibi ili daideaideaide) međutim, večeras, uhvati me za ruku, odvede u dnevnu sobu da joj upalim TV i kaže “maaaama”. Tako, sa dva sloga. Ja sam se naravno obradovala, ali sam mislila da je to ono uobičajeno brbljanje. Nisam baš obratila pažnju, šta li. Kad, posle oko pola sata, uzima me za ruku, vodi me u kuhinju i opet kaže “maaaamaa”.

Ja tu odlepim od sreće. Možete li to da zamislite, mislim moju sreću. Ne može se to rečima opisati. Evo, sad pišem ovo, i plačem. Plačem od sreće, naravno.

Sad vrtim film, i skapiram nešto.
Celo leto nije pila omega 3 (one naše kapsulice ribljeg ulja). I ponovo sam joj dala u prošli ponedeljak. U međuvremenu je naučila i ovo:

Pre nekoliko dana, je posle godina vežbanja naučila da se igra sa automobilom tako što će ga gurati po podlozi, a ne okretati,  bacati, ili stavljati u usta.

I sad i ovo “mama”. Sad sam sto posto sigurna, da to ima SVE veze sa omegama. Živele omege.

Danas u vrtiću:

Tri sata popodne, deda i ja dolazimo po Vanju.
Defektolog je već u holu, ulazi unutra ostavlja vrata otvorena, odlazi niz hodnik i zove je. Kaže: “Vanja ide kuči, eno, došli su mama i deda” ona izlazi iz sobe, držeći je za ruku (ja virim kroz staklo drugog dela dvokrilnih vrata) ozbiljnog izraza lica. Ja provirujem kroz otvorena vrata, ona me ugleda i otima ruku, kreće brže ka vratima uz ciku.
Ja bih sad htela bar dve tri rečenice da razmenim, da vidim kako je bilo, ali Vanja me uzima za ruku i gura ka izlazu, ka stepenicama. Deda se javlja i pokušava da je odgovori, da ja čujem šta sam htela dok se oni obuju, ali NEMA ŠANSE, ona se pet puta vraćam, i gura me da idem tamo gde bi ona htela.
U jednom trenutku, uzima vrata, i gura ih da ih zatvori, mi ostajemo sa spoljašnje strane, a defektolog sa unutrašnje. Nas dve samo što nismo pukle od smeha. Kao da je htela da kaže “daj bre dosta više priče, idemo kući!”

Šta, mislili ste da ću da odustanem?
Ma nema šanse! Danas sam se malo igrala sa nekim programom Pinnacle Studio, i na ovaj originalni gluvo-nemi film dodala malo muzikice.

Vanja ima 21 mesec. Pogledajte kako vežba ravnotežu, pušta se i uspeva joj par sekundi da stoji bez držanja.

Ok, idemo dalje, po sistemu, tražili ste, gledajte (joj što je to bila dobra emisija).

Vanja ima 20 meseci.
Ovde se vidi samostalno ustajanje uz pridržavanje. Karlica i dalje šeta (i šetaće još dugo posle ovoga), vrlo je nestabilna, ali kako se dobro vidi njena volja, pa to je čudo jedno.

Evo nastavka.

Ovako su izgledali prvi koraci, nakon samostalnog ustajanja uz držanje.

Obratite pažnju kako ne ume-ne može da pomeri nogu, nego joj ja premeštam težinu na jednu nogu, ako bi drugu mogla da pomeri. Takođe, pogledajte kako landara kukovima.
Vanja ovde ima oko 19 meseci.