Znate li šta su patofne? Naravno da znate, one patikice koje deca nose po kući.

E pa jedne takve patofne ima i Vanja. Nosi ih u vrtiću. Kad dođe vreme za spavanje, nameštaju se krevetići, skidaju patofnice, oblače pižamice i legne se u krevet. Nekad se spava, ali ne uvek. Legne, pa sedne, pa ustane. Onda je teta vrati da legne i tako nekoliko puta.

E, danas je teta izašla iz sobe za kratko, i posle par minuta dolazi Vanja do nje i u ruci drži jednu patofnicu. Pronašla je pravu tetu i donela joj patofnicu.

Dragi moji, to znači da Vanja zna da kad se ustane iz kreveta, moraju da se obuju patikice. I od svih teta koje su bile u drugoj sobi, ona je svoju patofnicu odnela pravoj.

Ove nedelje smo u vrtiću isprobavali spavanje.

I dobro je bilo. Zaspala je tri od pet dana. Moram da priznam da sam bila malo skeptična, kod kuće retko kad zaspi popodne. Kad je vreme za spavanje, nameste im krevetiće u sobi, malo zamrače (navuku zavese) i onda svi legnu. Mnogi spavaju. Ona valjda videla da drugi spavaju, pa onda i ona.

Spavanje je još jedna faza privikavanja. Posle ćemo da probamo ručak.

Moramo da se pohvalimo.

Ručali smo, i posle ručka seli da se malo odmorimo ispred TV-a. Vanja ustaje, neće da sedi, malo se uzvrtela. Ide do kupatila, ulazi unutra. Tata ide za njom, pita je “šta hoćeš, da peremo ruke?” i opere joj ruke. Dovodi je opet u dnevnu sobu. Ja sam za PC-jam. Posle minut, čujem kako prducka, u ukapiram.

Ona je htela nošu.

Tačno zna da noša stoji u kupatilu. Obično, kad smo nas dve same, i kad ja vidim da hoće da kaki, odlazim do kupatila. Ona me prati, ide zamnom da vidi. Onda donesemo nošu u sobu, i tu kaki.

Ovo je prvi put da je “tražila” nošu.
To je strašan napredak, da ona zapravo razume da joj se kaki.

Mnogo sam ponosna.

Samo jedno brzinsko javljanje…

Posle skoro mesec dana pauze, evo, ponovo smo na starom ritmu.

Ja sam očekivala (a i tete u vrtiću) da će posle pauze opet biti plakanja i kukanja, ali Vanja me uvek iznenadi. Od ponedeljka, nije plakala, malo je počela da se igra sa drugom decom (još uvek vrlo malo, ali ipak je napredak), jede svaki dan užinu, i kad treba da krenemo, kao da se malo ljuti. Najavili su da ćemo iduće nedelje probati da ostanemo i na spavanju. Uh.

Kad dođemo u vrtić, mama mi obuje patofnice i za ruku me dovede do zelenih vrata. Ja se nekad malo ljutim, pa kad ulazim, mama kaže “evo stigla sirena”. Ona ustvari misli Sirena, jel da?

Kad dođe po mene, pozvoni na zvonce koje odsvira i onda ne teta dovede do zelenih vrata. Ja onda vidim dedu u dnu hodnika i prođem pored mame k’o da je nema i odem do dede dok se mama ispriča sa tetom. Sad mi je lepo u vrtiću, neću baš da se igram sa tetama i decom, radije švrćkam po sobi i gledam razne stvari.
A onda bi oni hteli da ja jedem.
E pa neću… Baš neću… I uvek se naljutim.
Kaže teta mami da sam pljunula sutlijaš.
“Kako pljunula”, kaže mama, “ona ne ume da pljune”.
Umem, umem, ali samo u vrtiću, pa što da pljunem kod kuće kad mi mama daje, svašta…

Trebalo je danas da idemo prvi dan u vrtić. Ali…

Briseve smo napravili u ponedeljak ujutru. Bili su gotovi u sredu popodne, doktorka je radila u sredu prepodne sa zdravom decom, pa smo bili u četvrtak popodne. Dobili smo potvrdu da smo zdravi.

U vrtiću su nam rekli da prvi put kad dođemo, to bude od 8 sati. Petak i ponedeljak su vežbe (fizikalna i radna terapija) do 9h, pa je to značilo da krećemo u utorak.

Međutim, u petak uveče, Vanja počinje da kašlje. Kupim ja biljni sirup, i u ponedeljak ujutru, umesto na vežbe idemo kod doktorke. Pregleda je, kaže nije ništa strašno, na plućima nema ništa, grlo vrlo blago crveno, da sirup za smirenje kašlja.

I tako… sad se lečimo. Pa kad se izlečimo, onda ponovo brisevi, pa potvrda, pa onda vrtić. Ako ne bude…

Valjda ćemo dočekati…

Bili smo juče kod psihologa i dobili IEP. To izgleda ovako:

Program 13-18 meseci

Gruba motorika
13 Stojeći bez podrške održava ravnotežu da
13 Samo ide 10 koraka da
14 Čučne i ustane ne
15 Samostalno hoda da
16 Trči u krug ne
18 Gura nogom loptu ne
18 Sedi sam na stolici da
18 Skakuće na obe noge uz pridržavanje Da i bez pridržavanja
18 Penje se uz stepenice uz pridržavanje za jednu ruku Delimično, penje se naizmenično, ali mora da se drži za pojas

Fina motorika – praksija
12-15 Koristi više jednu ruku Da, levoruka
13 Precizno hvata i stavlja sitne predmete u flašicu Delimično, hvata ali ne ubacuje
13 Stavlja 2 kocke jednu na drugo ne
15 Gradi kulu od 3 kocke ne
16 Stavlja krug u ram ne
18 Gradi kulu od 5 kocama ne
18 Imitirajući vuče prave crte olovkom po papiru Ne, ali hoće da šara

Govor
15 Glasom izražava želje delimično
15 Razume da poznate stvari i osobe imaju svoja imena da
15-18 Rečenica od jedne reči ili reč i gest ne
16 Koristii 6 reči ne
16 Imenuje predmet na zahtev ne
17 Fraza od dve reči tipa imenica (mama lopta) ne
18 Spaja imenicu i glagol (mama daj) Ne

Socio-emocionalni razvoj
12-15 Strah od nepoznatih osoba doseže vrhunac da
15 Reaguje na svoje ime Da, ali ne uvek i ne kad je svako zove
15 Imitira jednostavne aktivnosti ukućana ne
15 Ponavlja aktivnost kojoj se ukućani raduju ne
18 Skida cipele, čarape, otkopčava rajsferšlus Delimično, ume ali neće uvek
18 Pridržava čašu dok pije, pokušava da jede kašikom Delimično, ume sama da pije, ali ne ume da vrati čašu, kašika je tek u naznaci
18 Jak strah pri odvajanju od bliskih osoba da
18 Igra solitarna, igra se samo u prisustvu druge dece da
18 Javljaju se znaci ljubomore, negoduje kada drugo dete privlači pažnju na sebe Da, i ne samo dete, nego i lutke u obliku bebe

Perceptivne sposobnosti
15 Prepoznaje predmete na slici (pas, mačka) delimično
18 Brzo lokalizuje izvor zvuka da

Intelektualne sposobnosti
18 Na zahtev pokazuje predmete iz neposredne okoline ne
18 Pokazuje na sebi 3 dela tela na zahtev (oko, glava nos) da
18 Posle pokazivanja stavlja 4 šoljice na 4 tanjirića ne
18 Počeci simboličke igre „kobajagi“ ne

Pre neki dan je Vanja ustala sama, na sred sobe, tj. ne držeći se ni za šta. Ja nisam videla kad je to prvi put uradila.

Danas je pokušala 10-tak puta, i tri puta joj je uspelo.

Iz četvoronožnog, iskorak jednom nogom, onda drugom, i HOP, ustade.

JUPIIIIIIIII.

Uh…

Izgleda da se puno toga promenilo za kratko vreme, i to joj nikako ne prija.

Od kako smo poslednji put bili kod fizjatra, Vanju ponovo vežbaju bosu na strunjači. Onda je njena terapeutkinja prvo bila na odmoru od prošle godine, pa je sad na redovnom odmoru. Za to vreme je vežbaju drugi i reakcija je veoma burna. Kako se približimo vratima tako počinje plač. Prvo kao ljutnja i negodovanje, pokušava da pobegne, ide prema vratima, htela bi napolje. Kasnije ljutnja prelazi u oštar plač i vrištanje, štipanje, otimanje. I naravno, ništa od vežbi. Ako još imamo posle fizikalne i drugu terapiju, ništa nismo uradili.

Ako je prvo radna terapija, tamo je dobra i hoće da sarađuje, ali čim izađemo, i približimo se vratima fizikalne, opet isto…
Idući put ćemo probati sa cipelama, mada iskreno ne verujem da će išta biti dok se njena Marija ne vrati.
Videću sa doktorkom da ne dolazimo neko vreme, jer zaista nema svrhe, ja više uradim kod kuće.

Vreme je večere.

Ja odlazim u kupatilo da operem ruke, pa ću da joj spremim nešto za jelo. Vanja i tata su u sobi i gledaju TV. Čujem tatu kako je pita: “Jel’ si gladna?”. Posle par sekundi, zove me da dođem da vidim.
Vanja mu donela portiklicu da joj zaveže. Gladna je.

Ovo je večeras prvi put uradila. A niko joj nije pokazao, ili rekao da to uradi. Shvatila je da uvek kad jede ima portiklicu.
Sreća mamina.