Počelo je ovako. Nisam reagovala onda onako kako sam očekivala. Ne znam zašto. Prošlo me valjda.

Pre neki dan, u poštanskom sandučetu ponovo poziv. Rukom dopisano nešto ovako “ako niste u mogućnosti da dođete u datom terminu, molimo Vas da se javite na te i te brojeve telefona od 8-18h”. I ja popodne, pravac Škola.

Veliki je odmor, klinci napolju.

Ne postoji portir niti ništa slično, da pitam gde da idem. Pronalazim jednu tetkicu (oduvek sam volela ovaj naziv) koja mi vrlo ljubazno objasni gde da idem i koga da tražim. Odlazim tamo, ispred vrata, u hodniku sede mama, tata i devojčica. Pitam ih, da li čekaju tu, ja bih samo nešto pitala. Puštaju me, jer i oni ionako čekaju da prođe odmor i ogromna galama u hodniku (zaboravi čovek kako klinci umeju da galame). Pokucam i ulazim, pošto nema šanse da čujem da mi iko iznutra odgovori.

Ulazim. Unutra gospođa, po mojoj proceni, nešto starija od mene. Pokazujem joj papir, kažem ovo sam dobila pa sam htela da Vas nešto pitam. Odakle vama podatak da ja imam dete koje treba da krene u školu. Prvo me gleda belo, pa mi kaže da imaju spiskove.

U pravu ste, imam dete odgovarajućeg godišta, ali ono ne može da ide u školu, ometeno je u razvoju, zato vas pitam odakle vam podatak.

Ona nešto tuc-muc, nije sigurna odakle su spiskovi, otvara mi orman, vadi spiskove da mi pokaže.

Ok, kažem ja, to je sve u redu, ali moje je dete “u sistemu”, kategorisano tamo gde treba, prima tuđu negu i pomoć jer je višestruko ometena, ide u specijalan vrtić, to ste sve mogli da saznate, da i sa druge strane potražite neke spiskove. Gradski sekretarijat za obrazovanje, Centar za socijalni rad…

Pitam konkretno za gradski sekretarijat za obrazovanje. Kaže: nisu im poslali spiskove. Pa nisu, verovatno jer ih niste ni tražili.

Pritom se sve vreme tresem kao prut, kao da sam ja nešto loše uradila. Kao da ja svoj posao nisam uradila kako treba.

Izvinjava se. Samo, šta sad vredi izvinjenje kad je šteta već učinjena.

Uh koliko mi je samo trebalo da ovo izađe iz “draft”-a.

Neko ti “ponudi pomoć” ovakvom porukom
ako treba pomoć oko Vanje javi
Pišem sa navodnicima, jer mi je baš to prošlo kroz glavu kad sam poruku dobila, a par dana kasnije se pokazalo da je upravo tako.

Poštovani čitaoče, molim te obrati pažnju na bezlični oblik u poruci, nije “ako ti treba” pomoć, pa kome može da zatreba nego meni. Ali ja ne postojim.

Par dana kasnije, pomoć mi je bila potrebna, tako sam makar mislila. Zamolim, ličnim oblikom “možeš li”. Pomoć je sa vremenskom zadrškom odbijena. Snalazim se nekako, svakako, onako kako moram.

Još par dana kasnije, ne znam šta mi je bilo, ponovo zatražim pomoć. Ovog puta ostaje bez odgovora. Kad upitah zašto nema odgovora, dobih odgovor: Dovešću je večeras. Zahvalih se na “pomoći”. I dobih odgovor: nema problema.

Uspeh ja i tada da izguram bez “pomoći”, neki su drugi ljudi pomogli, onako kako su umeli ili mogli u datom momentu. Hvala im. A ja samo da zapišem, da ne zaboravim.

Već sam pisala o pomoći, ali ovu, pro forme ponuđenu, da je nikad ne pružiš, tu sam zaboravila.

Napisah jednom i ovo

fascinira me
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše)

…

zahvalna sam
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.

I još samo nešto, ne želim da budem zlobna, ali ove mi reči dolaze na um:

Neko to od gore vidi sve. - Đole Balašević

Želim da živim u dosadnoj državi, da me boli uvo ko je uopšte u Vladi, da l’ će da padne il’ da ostane, da me jedino briga kako je moj prijatelj Vlada kome je to lično ime.

by Aleksandra Radović

Vešto skrivam tvoj lik od ljudi pomalo zlih,
k’o trn u oku sreća je za njih.
I nije mi teško jer znam…
sa tvog su mi lica dar i suze i smeh…
za dušu su lek oduvek!

Prste sklopim u dlan pred novi dan…
Željo jedina, dobro znaj da

Čuvam te…
Ne dam nikom da te dira
Na dlanu si moja tajna urezana!

Čuvam te…
Gde god krenem imam te.
Na dlanu si ti moja linija života, ljubavi…

Flashback from childhood

Plašila sam se mraka kad sam bila klinka.
Imala sam 3 godine.

“Kad se plašiš mraka, ne treba da plačeš,
nego ustaneš i upališ svetlo.”

Nema mraka, mrak je u glavama.
Tata me naučio.

Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…

Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.

Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.

Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…

Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.

- Mama, jel mogu viršle.
- Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
- Ali ja bih ove.
- Te ne možeš.
- Zašto?
- Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.

Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.

Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.

Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.

Nisam više videla pacove.

Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.

I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.

Dajmo se u pamet.

Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.

Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.

Stay tuned…

Vidim ispiraju usta, a pojma niko nema zapravo šta se desilo, glavno da onaj ko se usudi da napravi neki potez bude grbav. A onaj ko ga je naterao, i sve vreme terao da takav potez učini, taj je zlatan. Ma hajte molim vas.

Neću da objašnjavam ništa.

Još sam tu. Naravno. Niste valjda sumnjali. Nisam imala ja čiji link da obrišem, on je odavno već obrisan, onda kada je trebalo. Onda kad su pričane priče iza leđa.

Ako vas šta zanima, pitajte, 1 na 1. Eno maila u sidebar-u.

I to ja samo citiram onoga Nekog ko je poslednji tu supu jeo.

Supa k’o supa, najobičnija, barem meni. Ja takvu jedem oduvek, moja je Baba pravila. Ja sam je samo malo ekspresno modifikovala.

Prvo malo backgrounda. Niste valjda mislili da ćete se izvući samo sa receptom.

Dešava se 1970 i neke, negde na moru. Restoran, ja sa kevom i ćaletom, konobar zvani “čika” donosi supu i sipa u tanjire.
- Čikooo, odakle ti ova supa?
Čika u totalnom zbunu, ćale odgovara - Baba je poslala.
- Baba? Pa kad je poslala? Kako je to stiglo?
- Avionom, malopre je sleteo, vidiš da je još vruća.
Čika i dalje zbunjeno gleda, ne kapira, očigledno, ali ne uzbuđuje se valjda previše.
- Nije ovo Baba pravila, gde su dronjci? Čiko, šta je ovo unutra?
Čika, ohrabren što sam ga pitala, odgovara k’o iz topa - Riža.
- Štaaa? Ovo je pirinač, pojma ti nemaš. I neću ovo da jedem, nije ovo Babina supa.

E tako. Ajde sad da vas pustim na miru.

Supa s dronjcima

Zavisno od toga kakvu supu želite, za pileću vam treba belo meso (nikako onaj sitniš koji posle ne može da se iskoristi za rusku salatu) , a recimo za juneću, ribić, nikako rozbratna, od ribića je supa mnooogo bolja. Meso kod mene skoro uvek smrznuto, direktno iz zamrzivača, kupljeno dakako u mesari iza ćoška (imam dobrog “ličnog” mesara, i to je važan deo, da ne zaboravim). Dalje vam treba nekoliko šargarepica, ne preterujte da supa ne bude slatka; malo celera, korena i lista; jedna glavica luka, ja preferiram crveni; začin, onaj od seckanog sušenog povrća, sad ih ima mali milion, da ne reklamiram ni jedan; soli po ukusu; nekoliko zrna bibera.

Sve to stavite u express lonac, nalijete vodom, uključite. Kad propišti, da vri (pišti) najviše 20 minuta. Ovo zavisi od količine mesa, kao i od toga da li je meso stavljeno smrznuto, ili je prethodno odmrznuto. Isključite i ostavite da se malo ohladi. Procedite.

Ako nećete da odmah sve pojedete, nemojte začinjavati sve odjednom.

E sad ide glavni deo. Dronjci su rezanci. Jedno celo jaje i malo brašna, recimo malo više od jedne kašike, ne merim to, ja onako odokativno. Umutiti dobro viljuškom. Treba da bude gusta smesa slična onoj za palačinke, ali da teško “curi” sa viljuške.

Supu u širem sudu (šerpi) staviti da proključa, i smanjiti temperaturu, da ključa vrlo slabo. Umućenu smesu za dronjke polako, u tankom mlazu preko viljuške kojom ste mutili sipati u supu koja jedva vri. Polako. Dronjci odmah isplivavaju na površinu, pa ćete posle nekog vremena morati da ih malo pomerite, kako biste napravili mesta da i ostatak smese dospe u supu i skuva se. Čim sipate svu smesu, supa je gotova. Pospite je sušenim vlašcem u šerpi.

Servirajte. Posolite i pobiberite po ukusu, ako želite.
Prijatno.

Konzumira se isključivo uz poljubac. To me Deda naučio da tako treba.

Što pretekne od ručka, može iz ćase u pola noći ispred TV-a.

Samo tebe želim ja
Ivana Jordan

Svaki korak tvoj ja želim da znam
svaki dah i svaki strah
svaki pogled tvoj i šapat i smeh
svaki tvoj san i greh

Samo kad me pogledaš ti
tada lepa postanem
puno vremena je trebalo mi
tebe da pronađem

Samo tebe želim ja i nikoga više
dok vreme se piše
samo tebe želim ja, moja si tajna
moja priča beskrajna

Svuda bila sam i videla sve
htela sam da nađem dom
al’ na kraju sam ostala ja
sama u svetu svom

Sunce i zemlja smo mi
silom moćnom vezani
sve o tebi znam i volim te ja
s tobom sam najbolja

Samo tebe želim ja
priča beskrajna
tebe želim ja
tebe želim ja

…but warm in my heart.