Senke naših dana miluju ti kosu, jesen priča
Gde smo bili juče a gde smo sutra – ko me pita…
Pokloniću ljubav i sve one zlatne godine
I sanjaću budna za sva ona jutra gde smo nekad hteli…
Uzmi boje
I nije važno da l’ su moje ili tvoje
Pa pokaži da l’ negde sunce opet rađa za nas dvoje…
Možda ti i ja nismo rođeni za nas…
Previše je reči pobeglo bez stida kad se zbroje
Zar je tako teško preko svega preći
Uzmi boje…
Uzmi sivu i zlatnu i naslikaj neki novi dan
Još korak se znamo
Dodirnuli smo nebo i hodali kroz snove…
Desilo mi se to već 3-4 puta, i svaki put isto. Blago grebanje u grlu, promuklost, i ponekad nos koji curi.
Ovog puta potpuno nesmotreno. Zaboravila sam. Kupila sam neke medenjake, i juče smo ih Vanja i ja skoro smazali. Mene noćas pomalo steže grlo, ja ne povezujem, pomislim nešto hladno gazirano, neispavanost, možda neki virus. A onda, Vanja iz kuhinje donosi metalnu kutiju u koju sam sklonila ostatak medenjaka od juče, i ja tek tad povežem.
Moraću ubuduće više da obratim pažnju da mi se ovo više ne bi dešavalo.
Do tad sam bez glasa, potpuno.
Jednom sam na twitteru pokušala da objasnim da neke stvari nisu za zezanje i pravljenje viceva. Neki su shvatili. Malobrojni. Većina nije.
I često se, baš često u poslednje vreme, koriste reči tipa “retard”, “retardiran”, čak i od osoba za koje sam mislila da neke stvari shvataju… Ja nemam ni snage niti želje da se ponovo upuštam u to da svetu objašnjavam da neki izrazi mogu druge ljude da povrede.
Noćas sam sanjala da Vanja izgovara neke reči, da ih ponavlja kad ih neko izgovori.
Obično se ne sećam svojih snova, ali kad se setim, a nešto sanjam što je nelogično, znam u snu da je to san.
Ovog puta nije bilo tako. Sve mi je bilo normalno i logično.
Sećam se ulice i kiše koja počinje.
Još čujem korake, još kao da je živo sve.
Dugo sam stajala, kad leđa si okrenuo.
Znala sam šta je to, nebo se srušilo.
Pamtim, kao juče da bilo je.
Pamtim, a prošle su godine.
Ta stranica u priči koja boli,
Kad se ode, a još se voli.
Za sve sada prekasno je,
Zar ne?
Pamtim i još uvek u mom si snu.
Pamtim, isti bol još je tu.
Ta stranica u priči koja fali.
Da l’ smo jedno drugome dali sve?
Bolje moglo je, zar ne?
Nisam razumela,
Ne umem da zaboravim taj prekinuti film.
Jos uvek borim se sa tim.
Dugo sam stajala kad leđa si okrenuo.
Znala sam šta je to, nebo se srušilo.
Pamtim, kao juče da bilo je.
Pamtim, a prošle su godine.
Ta stranica u priči koja boli,
Kad se ode a još se voli.
Za sve sada prekasno je,
Zar ne?
Pamtim i još uvek u mom si snu.
Pamtim, isti bol još je tu.
Ta stranica u priči koja fali.
Da l’ smo jedno drugome dali sve?
Bolje moglo je…
Okeeej jedan, dva, tri, četiriiii, pet, heeej, peti put ja na BlogOpenu. Jesam li već postala dosadna? Baš me briga sve i da jesam, opet ću ja iduće godine.
I ovog puta je druženje zaista bilo prvo, predavanja solidna, ništa posebno, a jedino što sam ja prepoznala kao radionicu me je iskreno oduševilo.
Pomenuću tri nastupa, bez namere da ocenjujem bilo čiji kvalitet, ovi su samo na mene ostavili jak utisak, tri jaka, a potpuno različita utiska.
Jedno je zaista bio nastup, Ivan Ćosić aka debeljuca (koji to više nije) i jutarnje razgibavanje. Obavezno pogledajte snimak (snimao Gadgeterija) ako niste bili tamo i uživo vežbali.
Drugo je, možda malo neuobičajeno za mene da to pominjem, nastup jednog od sponzora, mnogo volim kad neko priča tečno, bez ijedne stanke i podštapalice (valjda što ja ne umem tako) fantastična priča Vlade Cerića u ime Live e-TV koji su obezbedili live streaming konferencije.
Treće je ono koje su neki komentarima usmenim i napisanim prokomentarisali kao nedovoljno pripremljeno, a meni se baš jako dopalo jer je bilo polu improvizovano, više je zvučalo kao razgovor dvojice friendova između sebe, a manje kao predstavljanje nečega nekome. Naravno, reč je o tandemu Blogowski – Ivan Brezak Brkan i twitter temi. Ja prosto volim takve neobavezne nastupe, uopšte nije važno šta su imali da kažu (a imali su) već način kako su to izveli.
Za sva četiri ova dečaka BRAVO!
Ali poenta ovog, kao uglavnom i svih ranijih BlogOpen-a nije u programu, već u druženju.
Hoću da pozdravim sve stare znance sa kojima sam provela divno vreme, sve nove blogere i twiteraše koje sam ovom prilikom upoznala (nisu oni novi, novo je samo poznanstvo), a takođe i sve one koji nisu bili i falili su nam tamo. Neke od njih pomenuo Deda, ja neću ni da pokušavam. Sami se prepoznajte. Ipak, specijalan pozdrav Bebiki za after Blogopen akciju, zna ona zašto.
I za kraj, kako kaže sprovedeno istraživanje#epicwin koknferencije, muzička tema koja je davala posebnu dinamiku, i neku vrstu blage napetosti i iščekivanja (kao u krimi filmovima) šta će biti sledeće na programu, tako se makar meni činila. Poslušajte.
Ako se ko pitao, naslov je samo parafraza na onomoje iz gmaila, znate već. A i ne stoji mi loše ova kecelja što nam je moošema skrojila, jel da?
(fotografije i linkove ka tekstovima ostalih blogera, potražite na FB ili na blogotku)
Blago je sreća. Možda drugačija, ali definitivno sreća. Ona čista, jednostavna, iskrena, nekanalisana sreća.
Blago je život. Možda jesu neke okolnosti u početku bile tužne, pa je sad život malkice drugačiji od očekivanog, ali dobro, sleteli smo u Holandiju, pa se trudimo da u njoj uživamo.
Blago je Vanja. Svaka sitnica je kao kuća.
Blago sam ja. Moji usponi i padovi. Želje, ostvarene i one koje će ostati nedosanjane.
Blago je hvalisavo, na sav glas da istrtljam, da se svima pohvalim, da svi znaju kakvo blago ja imam.
Blago je ponosnoi blagom se ja ponosim.
Blago je vredno, vredno svakog trenutka, pokreta, osmeha, glasa. Vredno je radilo da do svoje vrednosti dođe.
Blago je glasno, da nema nikog ko neće čuti.
Blago je jednostavno blago, a kako blago može biti tužno.
Proveravam često odakle stižu posete, pa nekad pronalazim neke koje me začude.
Na jednom forumu, neko je napisao da je ovo jako tužna priča, i ja se začudih, zaista. Pišem li ja zapravo onako kako zaista jeste? Preterujem li, na bilo koju stranu?
U poslednje vreme, Vanja pravi predstavu ujutru u vrtiću. Mazi se sa mnom i grli me, neće da uđe. Kratko to traje, dok ne dođe neko po nju, onda sa njima nastavlja grljenje i maženje.
I pojma nemam šta joj je odjednom, kod kuće to ne radi, niti je ikad htela. A ja volim. Kad joj kažem hajde me zagrli, ona ponekad posluša, raširi širom ruke oko mog struka, zagrli me 12 milisekundi, i onda otrči svojim poslom.
Sa ljubljenjem je još gora. Ne ljubi uopšte, nego se podmeće da ja nju poljubim. Onda se ja malo napravim blesava, podmetnem se ja njoj, a ona se naljuti, okrene mi glavu da ipak poljubim ja nju…
i kako onda da je ne poljubim… po sto puta…
(nekoliko dana bezuspešno pokušavam da je ulovim i uslikam ovo, tako da fotke, iako sam ja zamislila da je ima – nema)
Kakva je "sudbina" osoba sa mentalnim i intelektualnim teškoćama? Mene ovo veoma brine, šta će se dešavati u budućnosti, neće roditelji zauvek biti živi...
Moje dete sa posebnim potrebama 
Ostala sam bez glasa. Ponovo!
Blago je sreća. Možda drugačija, ali definitivno sreća. Ona čista, jednostavna, iskrena, nekanalisana sreća.
