Prof. Svetomir Bojanin je juče održao treće predavanje o deci i vaspitanju dece, prvo na kom sam bila. Žao mi je što sam prethodna dva propustila. Biće, nadam se, prilike da ga nekad ponovo čujem.

A dve moje drugarice su me silno iznenadile.
Neki znaju za kafe u Coffee Dream-u i moje oduševljenje njihovim šoljama.

E. pa od sad ću imati prilike da iz nove omiljene šolje pijem kafu i kod kuće.

AnaK, Kafice, hvala vam.

Častila sam se ovim.

Ovo i dalje čekam da mi neko pokloni…

Jel ste čuli za ovu igricu?
E pa mi na Roditelju organizovali. Ja naravno učestvujem.
Negde u oktobru-novembru su napravljeni parovi, naravno, sve je bilo u tajnosti, ja sam dobila samo ime i adresu na koju treba ja da pošaljem poklon, neko je dobio moju, da meni pošalje. Kad stigne poklon, pokazuje se sličica, i pogađa pošiljalac, koji se trudi da sakrije tragove.

Pokloni prethodnih dana i nedelja uveliko stižu. Ja sam se već dobro uspaničila da me je moj Santa zaboravio.
Pre par dana, javlja mi se Santina pomoćnica, javlja mi da će mi lično doneti poklon.

Ja sam ceo dan na iglama. Šta li je u poklonu, hoću li uspeti da pogodim ko ga je posao. U krajnjem slučaju, i ako ne pogodim, valjda će mi neko pomoći.

Dolazi četvrtak predveče, javlja mi se Santina pomoćnica da je dole.
Izlazim iz stana, zatvaram vrata iza sebe. Silazim, i pri dnu stepenica čujem, otvaraju se vrata.
O ne Vanjaaaaaaaaaa…
Ma nema veze, biću i ovog puta nemajka, neće ona nigde, možda samo do komšinice Vere preko puta, bake od 80 i kusur…

Dobijam poklon.
Pomoćnica neće da se penje, pita jel Vanja gore sama. Potvrđujem. Ostavljam je zabezeknutu da žuri po svoje dete u vrtić.

Penjem se gore,  širom otvorena vrata, Vanja stoji korak ispred, čeka.
Snimila da nosim kesu, ali nema šanse da joj dam da raskupusa, pre nego što zabeležim…
Uključujem TV, nalazim neke reklame da mi ne smeta aaajoj nemajke opet…

Kesa je izgledala ovako:

Zvirnem unutra, neke kutije, ne prepoznajem odmah šta je, ali vidim zelenu kutiju. After Eight. Da, Santa me dobro poznaje, pratio je pažljivo šta sam pisala… Izvlačim iz kese, i ODUŠEVIM SE.

Miš i mouspad su FENOMENALNIIIIIIIIII. Tačno onakvi kakav zamišljam da mi je dizajn bloga, samo još da pronađem neku takvu temu…

Jedan slatki jelen, ukras za jelku. Ali pošto nemamo jelku, ukrasićemo nešto drugo, ili će, po svoj prilici, preći u Vanjine igračke.

Tu je naravno, After Eight. To ne komentarišem…

I čestitku imam, naravno. A tekst čestitke, e to je tek posebna priča.

Sad je preda mnom zagonetka, da otkrijem ko je Secret Santa. Ko je osoba koja se potrudila da me upozna, i pošalje mi savršen poklon, po meri.
I to traje, i traje…
Nekoliko sati kasnije, kasno noću, ipak nekako uz pomoć mojih Roditeljki zaključujem ko je u pitanju.
I ostajem potpuno zbunjena, i u isto vreme veoma obradovana da se baš o toj osobi radi. Ja neću ovde otkriti njegov identitet, pozivam ga, da se, ako želi, javi u komentarima. Bilo bi mi veoma drago.

Dragi moj Secret Santo, jako si me obradovao.
Hvala ti beskrajno.

Sutradan, otpakujem miša i shvatim da ne mogu da ga koristim. To je miš za notebook. Ima prekratak gajtan. Zaključujem jednu stvar: moram da kupim notebook.

Sad u miru, pijem kaficu uz savršeni ukus After Eight-a.
Hvala ti zbog toga još jednom.

Shvatila sam da su mi neki ljudi stvarno posebni i veliki prijatelji.
Ne, nisam se iznenadila, znala sam ja to i ranije, samo sam ponovo dirnuta nekim postupcima.

I mnogo mi je drago da sam neke stvari uradila BAŠ tako kako sam ih uradila.
Sjajno je imati takve prijatelje. Thanks.

Bila nam je danas Škrabalica u gostima. Baš je odavno nismo videli.

A Vanja je večeras za vas odabrala ovu pesmu.

Karolina Gočeva – Srešćemo se opet

Već odavno ja ne znam
I ne uspevam
Da ne mislim na tebe
Kad oči zatvaram
Gde si sad
Dok šaljem ti san?

Već odavno mi
svako jutro ispiše
Na jastuku od čežnje
isto pitanje
Gde si sad?
Dal mislis na nas?

Ne znam kako ti je
Kad te druga pokrije
Il te prazna postelja
Na naše vreme podseća?

Samo znam
Srešćemo se opet
Negde ti i ja
Kad zvezde nam se sklope
Kao nekada

Pogledom priznaću ti sve
Da nisam šiva bez tebe
I šta mogu?
To je jače od mene!

Zna li iko šta to
Ljubav natera
Da vine se u nebo
Kao ptica mahnita
Pa bez razloga
Drugome sleti na dlan

Sve poljupci na svetu
Grade mostove
Gde duše jedna drugoj
U susret dolaze
A moja je
Na pola puta već čeka te

Pod kožom te
još uvek čuvam
i predosećam

Srešćemo se opet…

Stoji mi ova pesma danima, nedeljama, mesecima u draftu. Mislila sam da je nećete nikada videti. Zašto? E pa zato, ne pitajte me to, sada valjda više nije ni važno.
A onda, slučajno, gledajući Stat Counter, kako to radim svakog dana, vidim jednu posetu sa nepoznatog bloga. Šaptač snova.
Vidim tamo reči ove pesme. I ijekavicu. I knedla mi u grlu zastane, samo sam se nečeg prisetila. Jedan potpuno lični utisak, od pre mnooogo godina i jedna ijekavica koja mi je tada puno značila.

Poslušajte.

Neverne Bebe – Da ima nas

Korak iznad duge, tanka linija
opet svoje misli govorim na glas
koliko li ću puta oterati strah
samo da si tu i da ima nas

Prečicom od snova, korak ili dva
koliko je samo kilometara
pravim te od svega što mi neko da
nek dobar vetar snove pogura

Ref.
Pogledaj u sunce, iznad oblaka
to što tamo vidiš to smo ti i ja
pogledaj u nebo, pogledaj u san
to se zove ljubav to smo ti i ja

Opet svoje misli pricam na sav glas
ponekad o sreći i da li ima nas
sve dane tvoje kupiću
bas sve reči što se nikad ne čuju
sve dane što nam dušu spajaju
toliko te volim samo budi tu

Vanja je danas za Vas izabrala ovo.

Ja bih te sanjala – Negative

Da nema sunca ni meseca,
ja mogla bih.
Da nema vode ni vazduha,
ja mogla bih.

Da nema stiha ni tonova,
ja mogla bih.
Ali, da nemam tebe,
šta bih tada ja?!

I da imam gde da odem,
ja ne bih otišla.
Da imam šta da kažem,
ja bih ćutala.

I da nekom drugom mogu,
ne bih mu pevala.
Jer da nemam tebe,
šta bih tada ja?!

Ja bih te sanjala,
Ja bih te sanjala,
Od snova te pravila,
Jer ako postojiš ti,
Postojim i ja…

…primam poklone.

Izvol’te.

(A želja je samo moja.)

EDIT: ovo sam dobila od “Ž”

Počelo je ovako. Nisam reagovala onda onako kako sam očekivala. Ne znam zašto. Prošlo me valjda.

Pre neki dan, u poštanskom sandučetu ponovo poziv. Rukom dopisano nešto ovako “ako niste u mogućnosti da dođete u datom terminu, molimo Vas da se javite na te i te brojeve telefona od 8-18h”. I ja popodne, pravac Škola.

Veliki je odmor, klinci napolju.

Ne postoji portir niti ništa slično, da pitam gde da idem. Pronalazim jednu tetkicu (oduvek sam volela ovaj naziv) koja mi vrlo ljubazno objasni gde da idem i koga da tražim. Odlazim tamo, ispred vrata, u hodniku sede mama, tata i devojčica. Pitam ih, da li čekaju tu, ja bih samo nešto pitala. Puštaju me, jer i oni ionako čekaju da prođe odmor i ogromna galama u hodniku (zaboravi čovek kako klinci umeju da galame). Pokucam i ulazim, pošto nema šanse da čujem da mi iko iznutra odgovori.

Ulazim. Unutra gospođa, po mojoj proceni, nešto starija od mene. Pokazujem joj papir, kažem ovo sam dobila pa sam htela da Vas nešto pitam. Odakle vama podatak da ja imam dete koje treba da krene u školu. Prvo me gleda belo, pa mi kaže da imaju spiskove.

U pravu ste, imam dete odgovarajućeg godišta, ali ono ne može da ide u školu, ometeno je u razvoju, zato vas pitam odakle vam podatak.

Ona nešto tuc-muc, nije sigurna odakle su spiskovi, otvara mi orman, vadi spiskove da mi pokaže.

Ok, kažem ja, to je sve u redu, ali moje je dete “u sistemu”, kategorisano tamo gde treba, prima tuđu negu i pomoć jer je višestruko ometena, ide u specijalan vrtić, to ste sve mogli da saznate, da i sa druge strane potražite neke spiskove. Gradski sekretarijat za obrazovanje, Centar za socijalni rad…

Pitam konkretno za gradski sekretarijat za obrazovanje. Kaže: nisu im poslali spiskove. Pa nisu, verovatno jer ih niste ni tražili.

Pritom se sve vreme tresem kao prut, kao da sam ja nešto loše uradila. Kao da ja svoj posao nisam uradila kako treba.

Izvinjava se. Samo, šta sad vredi izvinjenje kad je šteta već učinjena.

Uh koliko mi je samo trebalo da ovo izađe iz “draft”-a.

Neko ti “ponudi pomoć” ovakvom porukom
ako treba pomoć oko Vanje javi
Pišem sa navodnicima, jer mi je baš to prošlo kroz glavu kad sam poruku dobila, a par dana kasnije se pokazalo da je upravo tako.

Poštovani čitaoče, molim te obrati pažnju na bezlični oblik u poruci, nije “ako ti treba” pomoć, pa kome može da zatreba nego meni. Ali ja ne postojim.

Par dana kasnije, pomoć mi je bila potrebna, tako sam makar mislila. Zamolim, ličnim oblikom “možeš li”. Pomoć je sa vremenskom zadrškom odbijena. Snalazim se nekako, svakako, onako kako moram.

Još par dana kasnije, ne znam šta mi je bilo, ponovo zatražim pomoć. Ovog puta ostaje bez odgovora. Kad upitah zašto nema odgovora, dobih odgovor: Dovešću je večeras. Zahvalih se na “pomoći”. I dobih odgovor: nema problema.

Uspeh ja i tada da izguram bez “pomoći”, neki su drugi ljudi pomogli, onako kako su umeli ili mogli u datom momentu. Hvala im. A ja samo da zapišem, da ne zaboravim.

Već sam pisala o pomoći, ali ovu, pro forme ponuđenu, da je nikad ne pružiš, tu sam zaboravila.

Napisah jednom i ovo

fascinira me
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše)

…

zahvalna sam
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.

I još samo nešto, ne želim da budem zlobna, ali ove mi reči dolaze na um:

Neko to od gore vidi sve. – Đole Balašević