Ivanino blago

Dosada

// March 9th, 2008 // 6 Comments » // O meni, Opšte, Razmišljanja

Želim da živim u dosadnoj državi, da me boli uvo ko je uopšte u Vladi, da l’ će da padne il’ da ostane, da me jedino briga kako je moj prijatelj Vlada kome je to lično ime.

Čuvam te

// February 25th, 2008 // 5 Comments » // O meni

by Aleksandra Radović

Vešto skrivam tvoj lik od ljudi pomalo zlih,
k’o trn u oku sreća je za njih.
I nije mi teško jer znam…
sa tvog su mi lica dar i suze i smeh…
za dušu su lek oduvek!

Prste sklopim u dlan pred novi dan…
Željo jedina, dobro znaj da

Čuvam te…
Ne dam nikom da te dira
Na dlanu si moja tajna urezana!

Čuvam te…
Gde god krenem imam te.
Na dlanu si ti moja linija života, ljubavi…

Svetlo

// February 23rd, 2008 // 13 Comments » // Blog, O meni, Razmišljanja

Flashback from childhood

Plašila sam se mraka kad sam bila klinka.
Imala sam 3 godine.

“Kad se plašiš mraka, ne treba da plačeš,
nego ustaneš i upališ svetlo.”

Nema mraka, mrak je u glavama.
Tata me naučio.

Pacovi i ostale domaće životinje

// February 12th, 2008 // 9 Comments » // Beograd, Dogodovštine, O meni, Vrtić

Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…

Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.

Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.

Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…

Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.

- Mama, jel mogu viršle.
- Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
- Ali ja bih ove.
- Te ne možeš.
- Zašto?
- Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.

Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.

Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.

Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.

Nisam više videla pacove.

Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.

I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.

Dajmo se u pamet.

Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.

Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.

Stay tuned…

Call it a coincidence?

// January 24th, 2008 // 24 Comments » // Blog, O meni, Razmišljanja

Vidim ispiraju usta, a pojma niko nema zapravo šta se desilo, glavno da onaj ko se usudi da napravi neki potez bude grbav. A onaj ko ga je naterao, i sve vreme terao da takav potez učini, taj je zlatan. Ma hajte molim vas.

Neću da objašnjavam ništa.

Još sam tu. Naravno. Niste valjda sumnjali. Nisam imala ja čiji link da obrišem, on je odavno već obrisan, onda kada je trebalo. Onda kad su pričane priče iza leđa.

Ako vas šta zanima, pitajte, 1 na 1. Eno maila u sidebar-u.

Najbolja supa na svetu

// January 4th, 2008 // 35 Comments » // O meni, Recepti express domaćice

I to ja samo citiram onoga Nekog ko je poslednji tu supu jeo.

Supa k’o supa, najobičnija, barem meni. Ja takvu jedem oduvek, moja je Baba pravila. Ja sam je samo malo ekspresno modifikovala.

Prvo malo backgrounda. Niste valjda mislili da ćete se izvući samo sa receptom.

Dešava se 1970 i neke, negde na moru. Restoran, ja sa kevom i ćaletom, konobar zvani “čika” donosi supu i sipa u tanjire.
– Čikooo, odakle ti ova supa?
Čika u totalnom zbunu, ćale odgovara – Baba je poslala.
– Baba? Pa kad je poslala? Kako je to stiglo?
- Avionom, malopre je sleteo, vidiš da je još vruća.
Čika i dalje zbunjeno gleda, ne kapira, očigledno, ali ne uzbuđuje se valjda previše.
– Nije ovo Baba pravila, gde su dronjci? Čiko, šta je ovo unutra?
Čika, ohrabren što sam ga pitala, odgovara k’o iz topa – Riža.
– Štaaa? Ovo je pirinač, pojma ti nemaš. I neću ovo da jedem, nije ovo Babina supa.

E tako. Ajde sad da vas pustim na miru.

Supa s dronjcima

Zavisno od toga kakvu supu želite, za pileću vam treba belo meso (nikako onaj sitniš koji posle ne može da se iskoristi za rusku salatu) , a recimo za juneću, ribić, nikako rozbratna, od ribića je supa mnooogo bolja. Meso kod mene skoro uvek smrznuto, direktno iz zamrzivača, kupljeno dakako u mesari iza ćoška (imam dobrog “ličnog” mesara, i to je važan deo, da ne zaboravim). Dalje vam treba nekoliko šargarepica, ne preterujte da supa ne bude slatka; malo celera, korena i lista; jedna glavica luka, ja preferiram crveni; začin, onaj od seckanog sušenog povrća, sad ih ima mali milion, da ne reklamiram ni jedan; soli po ukusu; nekoliko zrna bibera.

Sve to stavite u express lonac, nalijete vodom, uključite. Kad propišti, da vri (pišti) najviše 20 minuta. Ovo zavisi od količine mesa, kao i od toga da li je meso stavljeno smrznuto, ili je prethodno odmrznuto. Isključite i ostavite da se malo ohladi. Procedite.

Ako nećete da odmah sve pojedete, nemojte začinjavati sve odjednom.

E sad ide glavni deo. Dronjci su rezanci. Jedno celo jaje i malo brašna, recimo malo više od jedne kašike, ne merim to, ja onako odokativno. Umutiti dobro viljuškom. Treba da bude gusta smesa slična onoj za palačinke, ali da teško “curi” sa viljuške.

Supu u širem sudu (šerpi) staviti da proključa, i smanjiti temperaturu, da ključa vrlo slabo. Umućenu smesu za dronjke polako, u tankom mlazu preko viljuške kojom ste mutili sipati u supu koja jedva vri. Polako. Dronjci odmah isplivavaju na površinu, pa ćete posle nekog vremena morati da ih malo pomerite, kako biste napravili mesta da i ostatak smese dospe u supu i skuva se. Čim sipate svu smesu, supa je gotova. Pospite je sušenim vlašcem u šerpi.

Servirajte. Posolite i pobiberite po ukusu, ako želite.
Prijatno.

Konzumira se isključivo uz poljubac. To me Deda naučio da tako treba.

Što pretekne od ručka, može iz ćase u pola noći ispred TV-a.

Novogodišnja želja

// December 26th, 2007 // 12 Comments » // O meni

Samo tebe želim ja
Ivana Jordan

Svaki korak tvoj ja želim da znam
svaki dah i svaki strah
svaki pogled tvoj i šapat i smeh
svaki tvoj san i greh

Samo kad me pogledaš ti
tada lepa postanem
puno vremena je trebalo mi
tebe da pronađem

Samo tebe želim ja i nikoga više
dok vreme se piše
samo tebe želim ja, moja si tajna
moja priča beskrajna

Svuda bila sam i videla sve
htela sam da nađem dom
al’ na kraju sam ostala ja
sama u svetu svom

Sunce i zemlja smo mi
silom moćnom vezani
sve o tebi znam i volim te ja
s tobom sam najbolja

Samo tebe želim ja
priča beskrajna
tebe želim ja
tebe želim ja

It’s freezing outside…

// December 13th, 2007 // 11 Comments » // O meni, Razmišljanja

…but warm in my heart.

BlogOpen Review

// November 10th, 2007 // 18 Comments » // Blog, Naša priča, O meni, Razmišljanja

Nedeljama pre BlogOpen-a sam bila ubeđena da ovog puta ovo zadovoljstvo propuštam. Kao što možda znate, ja se još pomalo uhodavam sa celokupnom organizacojim sopstvenog života, pa sam mislila da bi mi ovo bila samo jedna akcija koja mi u ovom trenutku i nije baš neophodna.

No, nekoliko stvari me je nateralo da se predomislim. Prvo je bila Moošemina neverovatna količina uložene energije, da sam pomislila da bih možda ipak mogla da se potrudim da se izorganizujem. Drugo je bio Konkurs za Blogopediju, na koji sam poslala dva svoja posta (uz nagovaranje). Nisam zaista očekivala ništa od tog konkursa i totalno sam se oduševila kad sam videla da su oba moja posta prihvaćena za štampu u Blogopediji. Ovo je, verujem bio “okidač” u mojoj glavi da se predomislim i uopšte počnem da razmišljam da bih mogla, barem na par sati, da se pojavim i na ovom BlogOpen-u.

Priznajem, kriva sam, nisam ni čitala uputstva za dolazak automobilom, tako da pojma nemam da li tamo piše da je jedan od ulaza u NS zatvoren (onaj kod Rodića), kao i da je pola grada prekopano, pa su moje kolege napravile neke izmene u režimu saobraćaja (a ovo je trebalo da fotografiišem i da bude u posebnom postu, no, promaklo mi je ovog puta). Onda ulaz na službeni parking, niko nije znao da nam kaže gde je. Nema veze, parkirasmo se na “običnom”.

Nisam stigla na početak, tako da nemam šta da kažem o izlaganjima pre 12h. Tema izlaganja Vladislave Gordić Petrović: “Književnost i književna kritika u elektrosferi” meni iskreno nije bio mnogo interesantan, pa sam brzo izgubila nit. Posle toga, mogla bih da kažem da je Stephanie Booth, blogging consultant, bila “zvezda” BlogOpena. Stephanie, thank you for finding the time to come to Serbia.

Izvrstan ručak sa Aurorom, Stephanie, Peđom, Draganom, Vladom (kako beše blog, zaboravih, no ja te znam iz saobraćajskog savetovanja u Somboru), *** (Aurora, pomagaj) i Nenadom prekratko trajao.

Žurimo nazad na Panel Novinarstvo u doba bloga Miloja Sekulića. Interesantni uvodničari koji sličnu stvar rade na sasvim drugačije načine. Nisu mi svi, priznajem, prijali, no, to je moj, i samo moj subjektivan utisak… Onaj poslednji, novinar RTS, toliko je bio annoying, da sam se potrudila da “iz momenta” zaboravim kako se zove.
I na moju žalost, sve se nešto oteglo, pa ne uspeh da vidim-čujem AfterPanel Moošeme: Blog-aktivizam. Bilo je već vreme da krenem kući, obaveze zovu.

A upoznala sam prvi put Suske, Dedu, Priju, Baneta i Auroru, i ponovo videla Raina, Moošemu.
Žao mi je što još neki nisu uspeli da se organizuju i da dođu u Novi Sad, no rekoše da će se odužiti… Čekam sa primerkom Blogopedije.

Vratila sam se kući sa svojim primerkom Blogopedije, BlogOpen MousePadom, dobila razglednicu Bora na CD-u (Borani, hvala vam, divni ste), i iz Novog Sada ponela sam pregršt impresija. Moram samo jednu da pomenem. Ljudi moji, pa jel se vama u NS isplati da vozite svoje automobile? Taxi od Spensa do Autobuske stanice košta 81 dinar. Ostala sam zapanjena. U Beogradu je start 80 dinara. Mogla bih da se preselim u NS? Treba li kome saobraćajac?

Slike? Imam neke, ali nemam snage da ih sada stavljam. “Obaveza” ujutru ne pita da li mi se spava… Laku vam noć želim.

Edit: evo jedne sličice.

Lepo provedi dan

// November 7th, 2007 // 3 Comments » // O meni, Razmišljanja

Juče počinjem post sa ovim naslovom, da u svoje misli “dozovem” ovu rečenicu koju nisam čula neko vreme. A mnogo je volim. Uvek kad je čujem, imam najlepši mogući dan.

I onda, kao da si pročitao moj draft, dobih danas ovaj redić.

Lepo provedi dan.

Najviše volim kad mi to kažeš.

Želim

// November 4th, 2007 // 12 Comments » // O meni

Želim da se radujem životu.
Želim da si tu.
Želim da sam tamo.
Želim da svima kažem.
Želim da ćutim, a sve da ti kažem.
Želim da znaš.
Želim…
… ma znaš da želim.

(Blogerski ABC: slovo ž)

Kad ujutru zazvoni sat

// October 30th, 2007 // 3 Comments » // Meme, O meni

Meme by Aurora Borealis

Prođoše me sve trzavice i nervoze. Sabrala sam se, sve što sam mislila da mogu, stvarno mogu, sve što su drugi mislili da ne mogu, e i to mogu, ne za inat, već zato što hoću.

Sve ono što sam čekala i odlagala, konačno sam dočekala. I da, isplatio se svaki mesec, dan, minut čekanja.

Samo, kratko je trajalo, pa sad opet čekam, ovog puta kraće. Znam.

I onda, kad sat ujutru zazvoni, shvatim da mi je prazno i da mi nedostaješ, sva ta lakoća i opuštenost koju si sa sobom doneo.

Navikla sam se. Nek ide život kako se čovek na lepo lako navikne.